Едвард Саид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едвард Саид

Edward Said.jpg

Пуно име Едвард Вадиа Саид
Информације
Датум рођења 1. новембар 1935.
Место рођења Јерусалим (Палестина)
Датум смрти 25. септембар 2003. (у 67. години)
Место смрти Њујорк (Сједињене Државе)
Рад
Школа филозофије постколонијализам, постмодернијализам
Главна интересовања Окцидентализам, Оријентализам
Утицаји од Теодор Адорно, Р. П. Блакмур, Ноам Чомски, Џозеф Конрад, Жак Дерида, Мишел Фуко, Антонио Грамши, Жерар Менли Хопкинс, Бертранд Расел, Жан Пол Сартр, Вилијам Шекспир, Жамбатиста Вико и Рејмонд Вилијамс
Утицао на Хоми К. Баба, Гајатри Чакраворти Спивак, Хамид Дабаши, Џон Еспозито, Роберт Фиск, Најџел Гипсон, Дерек Грегори, Ранаџит Гуха, Кристофер Хиченс, Рашид Халиди, Махмуд Мамдани, Џозеф Масад и Џон Стравсон


Едвард Вадиа Саид (Арапски: ادوارد وديع سعيد1. 1 новембар 1935 - 25. септембар 2003) био је професор енглеског и компаративне књижевности на Универзитету Колумбија, књижевни теоретичар, и јавно интелектуалац ​​који је био један од оснивача фигура критичко-теоријске области пост-колонијализма. Рођен палестински Арапин у граду у Јерусалиму окупираној Палестини, био је амерички држављанин преко оца[1]. Саид био заговорник политичких и људских права палестинског народа и описао га је новинар Роберт Фиск као њихов најмоћнији глас[2].

Као културни критичар, академик и писац, Саид је најпознатији по књизи Оријентализм (1978), анализа културних симбола који су основе оријентализма, термин је редефинисан да значи западно проучавање источне културе и уопштено, начин како Запад види и представља Исток. [3][4][5][6] Он је тврдио да је оријентална студија, и даље, везана за империјалистичка друштвима која је произвела, што чини већи део посла инхерентно политички, покоран власти, па самим тим интелектуалну сумњју. Оријентализам је заснован на Саидовом знању колонијалне књижевности, књижевне теорије и постструктуралистичке теорије. Оријентализам, и његови остали радови тематски су повезани, показали су се утицајани у области хуманистичких наука, посебно у књижевној теорији и у књижевној критици.[7] Оријентализам се показао посебно утицајан на подручју Блискоисточних студија, у којој је трансформисан академски дискурс на пољу медицине, о томе како они испитују, описују и дефинишу културе на Блиском истоку.[8] Као критичар, он је енергично разговаро и расправљао културне предмете који се састоје од оријентализма, посебно када се примењују на и у области историје и домену студија, ипак, неки матични академици се не слажу са тезом Саидовог Оријентализма, пре свега англо-амерички оријенталиста Бернард Луис.[9]

Као јавни интелектуалац, Саид је дискутовао савремену политику и културу, књижевност и музику у књигама, предавањима и чланцима. Осврћући се на своје породично искуство као палестинских хришћана на Блиском истоку у време оснивања Израела 1948. године, Саид се залаже за оснивање палестинске државе, за равноправна политичка и људска права Палестинаца у Израелу, укључујући и право на повратак и за повећање америчког политичког притиска на Израел да признају и поштују установљена права. Осим тога, он је критиковао политику и културну политику у арапским и муслиманским режимима који су радили против интереса сопственог народа. Интелектуално активан све до последњих месеци свог живота, он је умро од леукемије крајем 2003. године.

Биографија[уреди]

Рани живот[уреди]

Едвард и његова сестра Розмари (1940)

Едвард Саид је рођен 1. новенбра 1935, од мајке Хилде Саид и њеног супруга, бизнисмена Вадие Саида, у граду Јерусалиму за британског мандата над Палестином (1920-48).[10] Едвардов отац је био човек палестинац који је служио у америчкој компоненти савезничких експедиционих снага (1917-19), којом је командовао генерал Џон Џ. Першинг, у Првом светском рату; Вадиа Саид и његова породица су добили држављанство САД због служења војног рока,[11] и након стицања држављанства Вадиа Саид преселио се у Кливленд пре повратка у Палестину 1920. године. Његова мајка Хилда, која је рођена у Назарету, имала је оца палестинца и мајку либанску.[12] После рата, 1919. године, Вадиа Саид преселио се у Каиро где успоставља канцеларијски посао са рођаком. Иако су његови родитељи практиковали Јерусалемите варијетет грчког православља, Едвард је био агностик. Имао је четири млађе сестре.[13] [14] [15][16]

У школи[уреди]

Саид је описао своје детињство као живот „између светова“, светове Каира и Јерусалима, док му је било дванаест.[17] У 1947, он је похађао школу у англиканској цркви светог Ђорђа у Јерусалиму, о којем искуству је рекао: {{цитат3|Са неочекиваним арапским презименом као што је „Саид“, повезано са невероватно британским именом (моја мајка се много дивила принцу од Велса (Едвард VIII) у 1935, години мог рођења), био сам непријатна аномалија као ученик све време кроз моје ране године: Палестинацкоји иде у школу у Египту, са енглеским именом, амерички пасош, и без одређеног идентитета, уопште. Да ствари буду горе, арапски, мој матерњи језик, а енглески, моја школа језика, били су нераскидиво помешани: Ја никада нисам знао који је био мој први језик, и да се у потпуности осећали као код куће у нити, мада ја сањам у оба. Сваки пут када говорим енглеску реченицу, ја чујем свој одјек на арапском, и обрнуто.[17]

У касним 1940-им, у каснијим школским данима наводи се похађање египатског огранка Викторијиног Колеџа (ВК), где је један друг из разреда био Омар Шариф који је упамћен као садистички и физички злостављач; остале колеге укључују и краља Хусеина од Јордана, и египтске, сиријске, јорданске, и саудијских дечаке чија је академска каријера напредовала у правцу да постану министри, премијери, и водећи привредници својих и у својим земљама.[18] У том колонијалном времену, ВК школа образовала је одабране арапске и левантске момке да постану англицизована владајућа класа, који ће, у догледно време, да владају својим земљама, на британском деколонизацијом. Викторија Колеџ је била последња школска коју је Едвард Саид похађао пре слања у САД:

Cquote2.png
Тренутак када неко постане студент на ВК, он је добија студентски приручник, низ прописа који регулишу све аспекте школског живота, униформу коју бисмо носили, опрему потребну за спорт, датуме школских празника, аутобуски распоред, и тако даље. Али прво правило школе, украшено на страни предњој страни приручника, читај: „Енглески је језик у школи, ученици ухваћени да говоре други језик ће бити кажњен“. Ипак, није било оних са матерњим енглеским међу ученицима. Док су предавачи били Британци, ми смо били шарена посада од Арапа од разних врста, Јермени, Грци, Италијани, Јевреји, и Турци, од којих су сви имали матерњи језик који школа није изричито забрањени. Ипак сви, или готово сви, од нас смо говорили арапски - многи су говорили арапски и француски - тако да смо били у могућности да прибегнемо заједничком језику, упркос ономе што смо доживљавали као неправедно колонијално ограничење.[19]
Cquote1.png

Образовање у Америци[уреди]

Саид се показао као проблематичан студент, био је избачен из Викторија Колеџа 1951. и завршио је у Нортфилд Моунт Хермон школи у Масачусетсу, социјална елита, колеџ-припрема и интернат школа, где је претрпео мизерне године осећјући се игубљено. Ипак, он се истакао као академац и стекао чин као први или други у класи од сто шездесет ученика.[17] У ретроспективи, Саид је рекао да то што је послат далеко од блискоисточне средине била родитељска одлука у умногоме су утицали „изгледи неукорењених људи, попут нас, су тако неизвесни да би било најбоље да ме пошаљу што даље могуће“.[17] Он је дипломирао на Универзитету Принстон (1957), а затим магистрирао (1960) и докторирао (1964), енглеску књижевност, на универзитету Харвард.[20][21]

Академска каријера[уреди]

Године 1963., Саид се придружио на Колумбија Унивезитету као члан факултета на одсеку за енглески језик и одељења за упоредну књижевност, где је предавао и радио до 2003. (када је постао професор тамо у 1991.), у току тог мандата, Барак Обама је био један од његових ученика на колеџу Колумбија. Године 1974, био је гостујући професор компаративне књижевности на колеџу Харвард, у периоду 1975-76 био је сарадник Центра за напредне студије у понашању наука, на Универзитету Станфорд, 1977, био је ванредни професор енглеског и компаративне књижевност на Универзитет Колумбија, а потом је био професор хуманистичке Фондације Стари Доминион, и, у 1979, он је био гостујући професор хуманистике на Џонс Хопкинс Универзитету.[22] Након добијања мандата у Колумбији, рекао да ће такође наставити да предаје на Универзитету Јејл.[23]

Тврдње о биографској неискрености према Јустусу Вајнеру[уреди]

Јустус Рид Вајнер, амерички адвокат и становник научник у Јерусалемском центру за односе са јавношћу, тврди да је Саид био непоштен о својој биографији о детињству. [24][25] У чланку Моја дивна стара кућа и друге измишљотине по Едварду Саиду, објављен у часопису „Коментар“ 1999, Вајнер тврди да је Саид лагао када је рекао:„Ја сам рођен у Јерусалиму, и провео већину мојих годинама тамо; и, после 1948, када су сви чланови моје породице постали избеглице, у Египту“.[26] Упркос томе што је признао да је Едвард Саид рођен у Јерусалиму (Палестина), Вајнер је известио да је у крштеници Едварда Саида наведен Каиро (Египат) као адреса становања за Саид породицу, да дечак Едвард није живео у раном детињству у Јерусалиму са својом породицом, већ у Каиру, а да он није био редован ученик у школи Светог Ђорђа, у Јерусалиму, јер регистар школе није садржао евиденцију његовог уписа у школу.

Вајнеров чланак одмах је подлегао под критикама (Гардијан позивајући се на њега као „жесток напад ... у малог десничарског часописа“[27]), и рекао да Саида је бране новинари и историчари. У чланку у Противудар, Александар Кокбурн и Џефри Клер известили су да је Вајнер намерно фалсификовао биографски запис како би нападао Саида. Као доказе, новинари су представили интервју за Хејг Бојаџијан, да је Вајнеру експлицитно рекао да је био шолски друг Едварда Саида у школи Светог Ђорђа, у Јерусалиму, а чињеница је изостављена из Вајнерове биографије Саида.[28]

У часопису Нација, Кристофер Хиченс описује Вајнеров чланак као рад „изузетно киван и лажљив“, и објавио да су школски другови и наставници потврдио да је Едвард Саид био студент у школи Светог Ђорђа.[29] У The New York Review of Books, историчар Амос Елон, назива Вајнеров чланак „критички“, и оптужио га за вођење „личне“ прљаве кампае против Едварда Саида, и да Вајнер није успео да оповргне да је, у зиму 1947-48, када је Арапска лига прогласила 1948. Арапско-израелски рат, да се Саидова породица преселила из Талбија, предграђа Јерусалима, и вратила се у Каиро:„[Саид] ​​и његова породица тражи уточиште од рата изван Палестине, као и стотине хиљада других Палестинаца у то време. Чињеница остаје, да убрзо после тога, имовина породице у Јерусалиму бива конфискована. Саид и његова породица постали политичке избеглице као резултат одбијања израелске владе да им дозволи да се врате у земљу свог рођења“.[30]

У одговору, Јустус Вајнер оптужује Елона за интелектуално непоштење и оптужује Хиченса да је направио од себе „плакат дечак Палестине“.[31] На Хиченсову критику да он није чак ни интервјуисао Саида, Вајнер је одговорио да су три године истраживања учиниле непотребним да интервјуише човека о његовом детињству у британској Палестини, и рекао, у вези са Саидовим школским данима на Блиском истоку: „доказ је постало толико велики. То више није био проблем неслагање. То је била провалија. Није било сврхе да га назове и каже: ‘Ти си лажов, ти си преварант‘“.[31]

Сам Саид, у одговору који је објављен у Al-Ahram Weekly и Противудар, рекао је да је Вајнеров чланак трећи такав напад који је био објављен у Коментар, а да перспектива аутора само производи „клевете и неистине“ [32][33] и да је кредибилитет чланака је био „поткопан десетином грешака и чињеница“.[34]

Критика[уреди]

Романописац из 19. века Џозеф Конрад (1857–1924) је предмет Саидове прве књиге, Џозеф Конрад и Фикција аутобиографије (1966).

Књижевна критика[уреди]

Саидова прва књига, Џозеф Конрад и Фикција аутобиографије (1966), проширена је у докторској дисертацији. У књизи Едвард Саид: Критика и друштво (2010), Абд ал Рахман Хусејн је рекао да новела Срце таме (1899), од Џозефа Конрада, представља књигу која чини темељ Саидове целекупне каријере и пројекта.[35] Након тога, Саид уређује идеје прикупљене из дела филозофа из 17. века Жамбатиста Викоа, и других интелектуалаца, у књизи Почеци: Намера и метод (1974), о теоријским основама књижевне критике.[36] Даља Саидова библиографска продукција садржи књиге, као што су Свет, текст и критичар (1983), Национализам, колонијализам, и књижевност: Јејтс и деколонизација (1988), Култура и империјализам (1993), Представе интелектуалну: 1993. Рајт Предавања (1994), Хуманизам и демократска критика (2004 ), и Закаснели Стил (2006).

Попут својих постмодерних интелектуалних ментора, пост-структуралистички филозофи Жак Дерида и Мишел Фуко, Саид је био фасциниран како људи западног света доживљавају народе и ствари из другачије културе, и то под утицајем друштва, политике, и снаге књижевности, стога је Едвард В. Саид оснивачки интелектуалац ​​постколонијалне критике. Иако је критика оријентализма као његов културни допринос посебно важна, то је критичка интерпретација дела Џозефа Конрада, Џејн Остин, Радјарда Киплинга, Вилијама Батлер Јејтса, и других писаца, који су били утицајни научници који основали његов интелектуални углед.[37][38]

Оријентализам[уреди]

Насловна страна Саидове књиге Оријентализам која садржи мотиве оријенталистичког сликарства 19. века Змија отровница, од Жан - Леона Женома (1824–1904).

Саид је најпознатији по свом опису и анализи Оријентализма као извору нетачног културног представништава који је темељ западне мисли ка Блиском истоку, како Запад види и представља Исток. Теза Оријентализам је постојање „суптилних и упорних евроцентричних предрасуда против арапско - исламских народа и њихове културе,“ која проистиче из западне културе са дугом традицијом лажних и романтичних свиђења Азије, уопште, и на Блиски исток, посебно. Такве перцепције, и последице културних представа, служиоле су, и настављају да служе, као имплицитна оправдања за колонијалне и империјалистичке амбиције европских сила и САД исто тако, Саид такође критикује и осуђује политичку и културну лошу праксу режима владајућих арапских елита које су интернализовале лажне, романтизиране представе о арапској култури које су осмислили и утврдили англо - амерички оријенталисти : [39]

Cquote2.png
Што се тиче САД, то је само благо претеривање рећи да се муслимани и Арапи у суштини виде или као добављачи нафте или потенцијални терористи. Мали део арапске културе и страст арапско-муслиманског живота је ушао у свест чак оних људи чија је професија да надгледа арапски свет. Оно што имамо, уместо тога, је серија сирове карикатуре исламског света представљен на такав начин да је тај свет осетљив на војне агресије.[40]
Cquote1.png
Романтизован Оријент: Пријем амбасадора у Дамаску (1511)

У књизи Оријентализм, Саид тврди да је доста западних проучавања исламске цивилизације више био је политички интелектуализам намењен за европско самопотврђивање, него за објективну интелектуалну истрагу и академско проучавање источних култура. Дакле, оријентализам функционише као метод практичное, културне дискриминације примењујући се као средство империјалистичке доминације, производећи тврдњу да западни оријенталисти знају више о Оријенту него оријенталци.[39][41] Саид тврди да је историја европске колонијалне владавине, и последичне политичке доминације над цивилизацијама Истока, искривљује писање чак најпаметнијих, добронамерних, и културно наклоњених западних оријенталиста, чиме је термин „оријентализам“ изречен у погрдном значењу:[42]

Референце[уреди]

  1. ^ “Between Worlds”, Reflections on Exile, and Other Essays (2002), pp. 556.
  2. ^ Fisk, Robert (30 December 2008). "Robert Fisk: Why bombing Ashkelon is the most tragic irony". The Independent. Retrieved 6 June 2013.
  3. ^ Ghazoul 290ff.
  4. ^ Zamir 8031-32.
  5. ^ Gentz 41ff.
  6. ^ Gray et al. 212.
  7. ^ "Between Worlds", Reflections on Exile, and Other Essays (2002) стр. 561, 565.
  8. ^ Stephen Howe, “Dangerous mind?”, New Humanist, Vol. 123, November/December 2008.
  9. ^ Oleg Grabar, Edward Said, Bernard Lewis, “Orientalism: An Exchange”, New York Review of Books, Vol. 29, No. 13. 12 August 1982. Приступљено, 4. јануара 2010
  10. ^ Hughes, Robert (21 June 1993). "Envoy to Two Cultures". Time. Retrieved 2008-10-21.
  11. ^ Turner and Rojek, стр. 224.
  12. ^ McCarthy (), стр. 10.
  13. ^ Edward Said's Out of Place: A Memoir Template:Http://literarystudies.wordpress.com/2007/11/07/edward-saids-out-of-place-a-memoir/
  14. ^ Corwell (), стр. 128.
  15. ^ Singh and Johnson, стр. 19, 129
  16. ^ Said, Edward (15 June 1999). "Defamation, Revisionist Style". CounterPunch. Преузето 6 June 2013.
  17. ^ а б в г Said, Edward (7 May 1998). "Between Worlds: a memoir". London Review of Books. стр. 3–7. Retrieved 6 June 2013
  18. ^ Said, Edward W. (1999). Out of Place. Vintage Books, NY. стр. 201.
  19. ^ “Between Worlds”, Reflections on Exile, and Other Essays (2002) стр. 556–57
  20. ^ Edward Said, Out of Place, Vintage Books, 1999: стр. 82–83
  21. ^ Encyclopædia Britannica Online, Edward Said, Приступљено 3 Јануара 2010.
  22. ^ L.A. Jews For Peace, The Question of Palestine by Edward Said. (1997) Books on the Israel–Palestinian Conflict – Annotated Bibliography, приступљено 3 January 2010.
  23. ^ European Graduate School, The. "Edward Said". The European Graduate School. преузето 23 August 2013.
  24. ^ Hitchens, Christopher (7 September 1999). "Commentary's scurrilous attack on Edward Said". Salon. преузето 6 Juна 2013.
  25. ^ Offman, Craig (10 Sептембар 1999). "Said critic blasts back at Hitchens". Salon. преузето 6 Juна 2013.
  26. ^ “Between Worlds: Edward Said Makes Sense of His Life”, London Review of Books, 7 Мај 1998, стр. 3.
  27. ^ Borger, Julian (23 Август 1999). "Friends Rally to Repulse Attack on Edward Said". The Guardian (London). преузето 1 Маја 2010.
  28. ^ Cockburn, Alexander; Jeffrey St. Clair (1 Септембар 1999). "Commentary 'Scholar' Deliberately Falsified Record in Attack on Said". CounterPunch. преузето 6 Јуна 2013.
  29. ^ Hitchens, Christopher (2 Септембар 1999). "The Commentary School of Falsification". The Nation. преузето 6. јун 2013.
  30. ^ "Exile's Return' by Justus Reid Weiner, reply by Amos Elon". The New York Review of Books. 24. фебруар 2000. преузето 7. јуна 2013.
  31. ^ а б Offman, Craig (10. септембар 1999). "Said critic blasts back at Hitchens". Salon. преузето 6. јун 2013.
  32. ^ Said, Edward (26 Август-1 Септембар 1999). "Defamation, Zionist-style". Al-Ahram Weekly. преузето 7. јуна 2013.
  33. ^ Said, Edward (15. јуна 1999). "Defamation, Revisionist Style". CounterPunch. преузето 7. јуна 2013.
  34. ^ Singh and Johnson 19, 219.
  35. ^ McCarthy, стране 16
  36. ^ Edward Said, Power, Politics and Culture, Bloomsbury Publishing, 2001: стр. 77–79.
  37. ^ Harish Trivedi, “ ‘Arguing with the Himalayas’: Edward Said and Rudyard Kipling” Asia Pacific Reader archive. University of Toronto. Приступљено 4. јануара 2010.
  38. ^ Andy Morrison, “Theories of Post-Coloniality: Edward W. Said and W.B. Yeats”, MA studies, Queen's University of Belfast, 21 May 1998. Пристуљено 4 Јануара 2010.
  39. ^ а б Windschuttle, Keith (Јануар 1999). "Edward Said's Orientalism revisited". The New Criterion. Преузето 6. јуна 2013.
  40. ^ Said, Edward (26 Април 1980). "Islam Through Western Eyes". The Nation. Преузето 6. јуна 2013.
  41. ^ Едвард Саид, Оријентализам стр. 12.
  42. ^ Бурума, Ијан (16. јун 2008). "Orientalism today is just another form of insult". Гардијан. Преузето 6. јуна 2013.