Едвард Саид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едвард Саид

Edward Said.jpg

Пуно име Едвард Вади Саид
Информације
Датум рођења 1. новембар 1935.
Место рођења Јерусалим (Палестина)
Датум смрти 25. септембар 2003. (у 67. години)
Место смрти Њујорк (Сједињене Државе)
Рад
Школа филозофије постколонијализам, постмодернијализам
Главна интересовања Окцидентализам, Оријентализам
Утицаји од Теодор Адорно, Р. П. Блекмур, Ноам Чомски, Џозеф Конрад, Жак Дерида, Мишел Фуко, Антонио Грамши, Џерард Менли Хопкинс, Бертранд Расел, Жан Пол Сартр, Вилијам Шекспир, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Ђамбатиста Вико и Рејмонд Вилијамс
Утицао на Хоми К. Баба, Гајатри Чакраворти Спивак, Хамид Дабаши, Џон Еспозито, Роберт Фиск, Најџел Гибсон, Дерек Грегори, Ранаџит Гуха, Кристофер Хиченс, Рашид Халиди, Махмуд Мамдани, Џозеф Масад и Џон Стросон.

Едвард Вади Саид (1. новембар 1935 - 25. септембар 2003) био је професор енглеског језика и компаративне књижевности на Универзитету Колумбија, књижевни теоретичар и интелектуалац. Био је један од оснивача критичко-теоретске области постколонијализма. Рођен је као палестински Арапин у Јерусалиму у Палестини, а по оцу је Американац[1]. Био је заговорник политичких и људских права Палестинаца, а новинар Роберт Фиск описао га је као „најмоћнији политички глас Палестинаца"[2].

Културни критичар, академик и писац, Саид је најпознатији по књизи Оријентализам (1978), анализи културних симбола на којима се темељи оријентализам. Термин је касније редефинисан и данас означава западњачко проучавање источњачке културе, односно, начин на који Запад види и представља Исток. [3][4][5][6] Он је тврдио да је оријентална студија и даље везана за империјалистичка друштва која је произвела, што чини већи део посла инхерентно политичким, покорним власти, па самим тим интелектуално сумњив. Оријентализам је заснован на Саидовом знању колонијалне књижевности, књижевне теорије и постструктуралистичке теорије. Оријентализам, и његови остали радови тематски су повезани, показали су се утицајним у области хуманистичких наука, посебно у књижевној теорији и критици.[7] Оријентализам се показао посебно утицајан на подручју Блискоисточних студија, о томе како они испитују, описују и дефинишу културе на Блиском истоку.[8] Као критичар, он је енергично разговарао и расправљао културне предмете који се састоје од оријентализма, посебно када се примењују на и у области историје и домену студија. Ипак, неки матични академици се не слажу са тезом Саидовог Оријентализма, пре свега англо-амерички оријенталиста Бернард Луис.[9]

Као јавни интелектуалац, Саид је дискутовао савремену политику и културу, књижевност и музику у књигама, предавањима и чланцима. Осврћући се на своје породично искуство палестинских хришћана на Блиском истоку у време оснивања Израела 1948. године. Саид се залаже за оснивање палестинске државе, за равноправна политичка и људска права Палестинаца у Израелу, укључујући и право на повратак и за повећање америчког политичког притиска на Израел да признају и поштују установљена права. Осим тога, он је критиковао политику и културну политику у арапским и муслиманским режимима који су радили против интереса сопственог народа. Интелектуално активан све до последњих месеци свог живота, он је умро од леукемије крајем 2003. године.

Биографија[уреди]

Рани живот[уреди]

Едвард и његова сестра Розмари (1940)

Едвард Саид је рођен 1. новембра 1935, од мајке Хилде Саид и њеног супруга, бизнисмена Вадие Саида, у граду Јерусалиму за британског мандата над Палестином (1920-48).[10] Едвардов отац је био палестинац који је служио у америчкој компоненти савезничких експедиционих снага (1917-19), којом је командовао генерал Џон Џ. Першинг, у Првом светском рату; Вадиа Саид и његова породица су добили држављанство САД због служења војног рока,[11] и након стицања држављанства сели се у Кливленд до повратка у Палестину 1920. године. Његова мајка Хилда, која је рођена у Назарету, имала је оца палестинца и мајку либанску.[12] После рата, 1919. године, Вадиа Саид преселио се у Каиро где успоставља канцеларијски посао са рођаком. Иако су његови родитељи практиковали јерусалемитски варијетет грчког православља, Едвард је био агностик. Имао је четири млађе сестре.[13] [14] [15][16]

У школи[уреди]

Саид је описао своје детињство као живот „између светова“, светова Каира и Јерусалима, док му је било дванаест.[17] Током 1947, похађа школу у англиканској цркви светог Ђорђа у Јерусалиму, о којем искуству говори: {{цитат3|Са неочекиваним арапским презименом као што је „Саид“, повезано са британским именом (моја мајка се много дивила принцу од Велса (Едвард VIII) у 1935, години мог рођења), био сам непријатна аномалија као ученик све време кроз моје ране године: Палестинац који похађа школу у Египту, са енглеским именом, америчким пасошем, и без одређеног идентитета, уопште. Да ствари буду горе, арапски, мој матерњи језик, а енглески, мој језик образовања, били су нераскидиво помешани: Ја никада нисам знао који је био мој први језик, и ни у једном се нисам осећао потпуно слободним, мада сањам у оба. Сваки пут када говорим енглеску реченицу, ја чујем одјек на арапском, и обрнуто.[17]

У касним 1940-им, у даљем образовању наводи се похађање египатског огранка Викторијиног Колеџа (ВК), где је један друг из разреда био Омар Шариф који је упамћен као садистички и физички злостављач; остале колеге укључују и краља Хусеина од Јордана, као и египтске, сиријске, јорданске, и саудијских дечаке чија је академска каријера напредовала у правцу да постану министри, премијери, и водећи привредници својих земаља.[18] У том колонијалном времену, школа Викторијиног Колеџа образовала је одабране арапске и левантске момке да постану англицизована владајућа класа, који ће, у догледно време, да владају својим земљама, након британске деколонизације. Викторија Колеџ је била последња школа коју је Едвард Саид похађао одласка у САД:

Cquote2.png
Тренутак када неко постане студент на ВК, он је добија студентски приручник, низ прописа који регулишу све аспекте школског живота, униформу коју бисмо носили, опрему потребну за спорт, датуме школских празника, аутобуски распоред, и тако даље. Али прво правило школе, украшено на предњој страни приручника, гласи: „Енглески је језик у школи, ученици ухваћени да говоре другим језиком ће бити кажњени“. Ипак, није било оних са енглеским као матерњим међу ученицима. Док су предавачи били Британци, ми смо били шарена посада Арапа из свих крајева, Јермени, Грци, Италијани, Јевреји, и Турци, од којих су сви имали матерњи језик који је школа изричито забранила. Ипак сви, или готово сви, смо говорили арапски - многи су говорили арапски и француски - тако да смо били у могућности да прибегнемо заједничком језику, упркос ономе што смо доживљавали као неправедно колонијално ограничење.[19]
Cquote1.png

Образовање у Америци[уреди]

Саид се показао као проблематичан студент, био је избачен из Викторија Колеџа 1951. и завршио је у Нортфилд Моунт Хермон школи у Масачусетсу, социјална елита, колеџ-припрема и интернат школа, где је претрпео мизерне године осећјући се игубљено. Ипак, он се истакао као академац и стекао чин као први или други у класи од сто шездесет ученика.[17] У ретроспективи, Саид је рекао да то што је послат далеко од блискоисточне средине била родитељска одлука у умногоме су утицали „изгледи неукорењених људи, попут нас, су тако неизвесни да би било најбоље да ме пошаљу што даље могуће“.[17] Он је дипломирао на Универзитету Принстон (1957), а затим магистрирао (1960) и докторирао (1964), енглеску књижевност, на универзитету Харвард.[20][21]

Академска каријера[уреди]

Године 1963., Саид се придружио на Колумбија Унивезитету као члан факултета на одсеку за енглески језик и одељења за упоредну књижевност, где је предавао и радио до 2003. (када је постао професор тамо у 1991.), у току тог мандата, Барак Обама је био један од његових ученика на колеџу Колумбија. Године 1974, био је гостујући професор компаративне књижевности на колеџу Харвард, у периоду 1975-76 био је сарадник Центра за напредне студије у понашању наука, на Универзитету Станфорд, 1977, био је ванредни професор енглеског и компаративне књижевност на Универзитет Колумбија, а потом је био професор хуманистичке Фондације Стари Доминион, и, у 1979, он је био гостујући професор хуманистике на Џонс Хопкинс Универзитету.[22] Након добијања мандата у Колумбији, рекао да ће такође наставити да предаје на Универзитету Јејл.[23]

Тврдње о биографској неискрености према Јустусу Вајнеру[уреди]

Јустус Рид Вајнер, амерички адвокат и становник научник у Јерусалемском центру за односе са јавношћу, тврди да је Саид био непоштен о својој биографији о детињству. [24][25] У чланку Моја дивна стара кућа и друге измишљотине по Едварду Саиду, објављен у часопису „Коментар“ 1999, Вајнер тврди да је Саид лагао када је рекао:„Ја сам рођен у Јерусалиму, и провео већину мојих годинама тамо; и, после 1948, када су сви чланови моје породице постали избеглице, у Египту“.[26] Упркос томе што је признао да је Едвард Саид рођен у Јерусалиму (Палестина), Вајнер је известио да је у крштеници Едварда Саида наведен Каиро (Египат) као адреса становања за Саид породицу, да дечак Едвард није живео у раном детињству у Јерусалиму са својом породицом, већ у Каиру, а да он није био редован ученик у школи Светог Ђорђа, у Јерусалиму, јер регистар школе није садржао евиденцију његовог уписа у школу.

Вајнеров чланак одмах је подлегао под критикама (Гардијан позивајући се на њега као „жесток напад ... у малог десничарског часописа“[27]), и рекао да Саида је бране новинари и историчари. У чланку у Противудар, Александар Кокбурн и Џефри Клер известили су да је Вајнер намерно фалсификовао биографски запис како би нападао Саида. Као доказе, новинари су представили интервју за Хејг Бојаџијан, да је Вајнеру експлицитно рекао да је био шолски друг Едварда Саида у школи Светог Ђорђа, у Јерусалиму, а чињеница је изостављена из Вајнерове биографије Саида.[28]

У часопису Нација, Кристофер Хиченс описује Вајнеров чланак као рад „изузетно киван и лажљив“, и објавио да су школски другови и наставници потврдио да је Едвард Саид био студент у школи Светог Ђорђа.[29] У The New York Review of Books, историчар Амос Елон, назива Вајнеров чланак „критички“, и оптужио га за вођење „личне“ прљаве кампае против Едварда Саида, и да Вајнер није успео да оповргне да је, у зиму 1947-48, када је Арапска лига прогласила 1948. Арапско-израелски рат, да се Саидова породица преселила из Талбија, предграђа Јерусалима, и вратила се у Каиро:„[Саид] ​​и његова породица тражи уточиште од рата изван Палестине, као и стотине хиљада других Палестинаца у то време. Чињеница остаје, да убрзо после тога, имовина породице у Јерусалиму бива конфискована. Саид и његова породица постали политичке избеглице као резултат одбијања израелске владе да им дозволи да се врате у земљу свог рођења“.[30]

У одговору, Јустус Вајнер оптужује Елона за интелектуално непоштење и оптужује Хиченса да је направио од себе „плакат дечак Палестине“.[31] На Хиченсову критику да он није чак ни интервјуисао Саида, Вајнер је одговорио да су три године истраживања учиниле непотребним да интервјуише човека о његовом детињству у британској Палестини, и рекао, у вези са Саидовим школским данима на Блиском истоку: „доказ је постало толико велики. То више није био проблем неслагање. То је била провалија. Није било сврхе да га назове и каже: ‘Ти си лажов, ти си преварант‘“.[31]

Сам Саид, у одговору који је објављен у Al-Ahram Weekly и Противудар, рекао је да је Вајнеров чланак трећи такав напад који је био објављен у Коментар, а да перспектива аутора само производи „клевете и неистине“ [32][33] и да је кредибилитет чланака је био „поткопан десетином грешака и чињеница“.[34]

Критика[уреди]

Романописац из 19. века Џозеф Конрад (1857–1924) је предмет Саидове прве књиге, Џозеф Конрад и Фикција аутобиографије (1966).

Књижевна критика[уреди]

Саидова прва књига, Џозеф Конрад и Фикција аутобиографије (1966), проширена је у докторској дисертацији. У књизи Едвард Саид: Критика и друштво (2010), Абд ал Рахман Хусејн је рекао да новела Срце таме (1899), од Џозефа Конрада, представља књигу која чини темељ Саидове целекупне каријере и пројекта.[35] Након тога, Саид уређује идеје прикупљене из дела филозофа из 17. века Жамбатиста Викоа, и других интелектуалаца, у књизи Почеци: Намера и метод (1974), о теоријским основама књижевне критике.[36] Даља Саидова библиографска продукција садржи књиге, као што су Свет, текст и критичар (1983), Национализам, колонијализам, и књижевност: Јејтс и деколонизација (1988), Култура и империјализам (1993), Представе интелектуалну: 1993. Рајт Предавања (1994), Хуманизам и демократска критика (2004 ), и Закаснели Стил (2006).

Попут својих постмодерних интелектуалних ментора, пост-структуралистички филозофи Жак Дерида и Мишел Фуко, Саид је био фасциниран како људи западног света доживљавају народе и ствари из другачије културе, и то под утицајем друштва, политике, и снаге књижевности, стога је Едвард В. Саид оснивачки интелектуалац ​​постколонијалне критике. Иако је критика оријентализма као његов културни допринос посебно важна, то је критичка интерпретација дела Џозефа Конрада, Џејн Остин, Радјарда Киплинга, Вилијама Батлер Јејтса, и других писаца, који су били утицајни научници који основали његов интелектуални углед.[37][38]

Оријентализам[уреди]

Насловна страна Саидове књиге Оријентализам која садржи мотиве оријенталистичког сликарства 19. века Змија отровница, од Жан - Леона Женома (1824–1904).

Саид је најпознатији по свом опису и анализи Оријентализма као извору нетачног културног представништава који је темељ западне мисли ка Блиском истоку, како Запад види и представља Исток. Теза Оријентализам је постојање „суптилних и упорних евроцентричних предрасуда против арапско - исламских народа и њихове културе,“ која проистиче из западне културе са дугом традицијом лажних и романтичних свиђења Азије, уопште, и на Блиски исток, посебно. Такве перцепције, и последице културних представа, служиоле су, и настављају да служе, као имплицитна оправдања за колонијалне и империјалистичке амбиције европских сила и САД исто тако, Саид такође критикује и осуђује политичку и културну лошу праксу режима владајућих арапских елита које су интернализовале лажне, романтизиране представе о арапској култури које су осмислили и утврдили англо - амерички оријенталисти : [39]

Cquote2.png
Што се тиче САД, то је само благо претеривање рећи да се муслимани и Арапи у суштини виде или као добављачи нафте или потенцијални терористи. Мали део арапске културе и страст арапско-муслиманског живота је ушао у свест чак оних људи чија је професија да надгледа арапски свет. Оно што имамо, уместо тога, је серија сирове карикатуре исламског света представљен на такав начин да је тај свет осетљив на војне агресије.[40]
Cquote1.png
Романтизован Оријент: Пријем амбасадора у Дамаску (1511)

У књизи Оријентализм, Саид тврди да је доста западних проучавања исламске цивилизације више био је политички интелектуализам намењен за европско самопотврђивање, него за објективну интелектуалну истрагу и академско проучавање источних култура. Дакле, оријентализам функционише као метод практичное, културне дискриминације примењујући се као средство империјалистичке доминације, производећи тврдњу да западни оријенталисти знају више о Оријенту него оријенталци.[39][41] Саид тврди да је историја европске колонијалне владавине, и последичне политичке доминације над цивилизацијама Истока, искривљује писање чак најпаметнијих, добронамерних, и културно наклоњених западних оријенталиста, чиме је термин „оријентализам“ изречен у погрдном значењу:[42]

Оријентализам закључује да западно писање о Оријенту га приказује као ирационалне, слабе и феминизиране друге, у потпуној супротности са рационалним, јаким и мачо Западом. Овај бинарни однос произилази из европске психолошке потребе да створи разлику у културној неједнакости између Запада и Истока; да се културна разлика приписује непоменљивој културној сржи која је својствена оријенталним народима и стварима.[43] Књига Оријентализам је извршила велики интелектуални утицај на академска поља књижевне теорије и студија културе, људске географије и историје, као и на оријенталне студије.

Одговор на Оријентализам[уреди]

Када је изашла књига Оријентализам (1978) је изазвала много теоријске критике њеног рада и теза, као и личну полемику о Едварду Саиду, као аутору и човеку.[44]

Критика оријенталиста, као што су Алберт Хурани, Роберт Грејм Ирвин, Ники Кеди, Бернард Луис и Канан Макија, односе се на речи историчарке Ники Кеди да је Оријентализам изазвао „неке несрећне последице“ на перцепцију и статус њихових студија.[45][46]

У књизи Приступ историји Блиског истока, историчарка Кеди је рекла да као критичка теорија, Саидов рад на Оријентализму има:

несрећне последице... Мислим да је дошло до тенденције на блискоисточним студијама да усвоје реч „оријентализам“ као општеприхваћену псовку, у суштини односећи се на људе који заузму „погрешну“ страну око арапско-израелског спора, или на људе за које се сматра да су превише конзервативни. То нема никакве везе са тим да ли су добри или нису у својим дисциплинама. Стога, „оријнтализам“, за многе људе, је реч која замењује за размишљање и омогућава људима да одбаце неке научнике и њихове радове. Мислим да је то лоше. То не може да буде оно што је Едвард Саид мислио, уопште, али термин је постао нека врста слогана.[47]


Бернард Луис се није слагао са Саидовом теоријом оријентализма.

Штавише, англо-амерички оријенталиста Бернард Луис је био противник, посебно са тезом оријентализма, где је Саид идентификује Луиса као:

... савршено давање примера једног оријенталисте за чији се рад тврди да је објективна, либерална студија, а која је у стварности веома близу да буде пропаганда против његове теме.[48] За потпуни анти-интелектуализам, необуздан или неоптерећен ни најмањим трагом критичке самосвести, нико, по мом искуству, није постигао узвишено поверење Бернарда Луиса, чији готово чисто политички подвизи захтевају више помена него што вреде. У серији чланака, и једаној посебно слабој књизи - Муслимани откривају Европу (1982)- Луис је био заузет реаговању на мој аргумент, тврдећи да западна потрага за знањем о другим друштвима је јединствена, да је мотивисана чистом радозналошћу, и да, насупрот томе, муслимани нити су могли нити су били заинтересовани за стицање знања о Европи, као да је знање о Европи био једини прихватљив критеријум истинског знања.

Луисови аргументи презентовани су као да произилазе искључиво из аполитичне непристрасности научника, док је, у исто време, он постао ауторитет искоришћен за анти-исламски, анти-арапски, ционистички и Хладни рат, сви су потписани од стране фанатизма, прекривено глазуром урбаности, који има врло мало заједничког са „науком“ и учењем за које Луис тврди да подржава.[49]


Луис је одговорио да Саидове карактеризације његовог рада као политичке пропаганде, и њега као анти-интелектуалца, са критичким есејима о Саиду као академцу, и његових радова; Луису су се касније придружили његовим критикама Саида научниц Максим Родинсон, Жак Беркуе, Малколм Кер, Аиџаз Ахмад и Вилијам Монтгомери Ват који су рекли да је Оријентализам(1978) погрешан исказ западне студије о „Оријенту“.[50]

Саид је осетио последице као политички-милитантн, јавни интелектуалац ​​1985. године: по Саиду, јеврејска лига одбране поредила је Саида са нацистом због његовог анти-циоонизма; пироман му је запалио канцеларију на Универзитету Колумбија; он и његова породица су више пута били мета претњама смрћу.[51]

Утицај[уреди]

Едвард Саид је био харизматичан интелектуалац ​​и нешто као „интелектуални Суперстар“ у Америци.[52] Његова област истраживања укључује књижевну теорију и упоредну књижевност, историју и политичку анализу, културну и музичку критику, као и друге области.[53] Оријентализам се показао као интелектуални документ од кључног значаја за област пост-колонијалне студије, његова теза се сматра као историјска чињеница, истините, тачне, а посебно у вези са културном представом „оријенталаца“ и Оријента у медијима масовне комуникације Запада.[54] Ипак, Саидове присталице су признали да у поређењу са немачким оријенталистичким студијама, обим оријентализма је ограничен. Упркос томе, у часопису „Orientalism Reconsidered“ (1985), Саид је рекао да миједан противник није пружио суштинско образложење за тврдњу да недостатак разговора о немачким оријенталистима нужно ограничава научну вредност и практичну примену тезе.[55] Осим тога, у поговору за издање Оријентализма (1995), Саид оповргва критике Бернарда Луиса против првог издања књиге (1978).[56]

Поред тога, његови критичари и присталице признају трансформативни утицај Оријентализма на студије у хуманистичким наукама - први тврде да интелектуално ограничавајуће утиче на научнике, док други кажу да је интелектуално ослобађајући утицај на научнике.[57][58] Пост-колонијалне студије, чији је Саид интелектуални ​​оснивач, је плодна и напредна област интелектуалног истраживања која помаже да се објасни пост-колонијалнзам свету, њен народ и њихово незадовољство.[59][60] Отуда континуирана испитивачка валидност и аналитичка ефикасност критичних предлога представљених у Оријентализму (1978), а посебно у области Блискоисточних студија.[53]

Саидова студија остаје критички значајна и интелектуално релевантна у области књижевне критике и културологије,[53] а посебно на научнике који студирају о Индији, као што су Гиан Пракаш („Writing Post-Orientalist Histories of the Third World: Perspectives from Indian Historiography“, 1990),[61] Николас Диркс („Castes of Mind“, 2001),[62] и Роналд Инден („Imagining India“, 1990).[63]

Политика[уреди]

Про-палестински активизам[уреди]

Саид је постао политички активан 1967. године, како би се супротставио стереотипним тумачењима са којима медији САД објашњавају арапско-израелски рат. Његово дело Портрет Арапа („The Arab Portrayed“ 1968) је есеј у коме је описао виђење о Арапима, као што су представљени у новинарству и неким врстама студија, које он осећа да имају за циљ да избегну конкретну расправу о историјским и културним реалностима народа који су на Блиском истоку.[64] Од тада, он је учествао у политичким и дипломатским напорима за успостављање палестинске државе.

Од 1977 до 1991, Саид је независни члан палестинског националног савета (ПНС).[52] Године 1988, он је био заговорник за решење „две државе“ израелско-палестинског сукоба (1948), а гласао је за оснивање државе Палестине на састанку палестинског националног савета у Алжиру. Године 1993, Саид напушта чланство у ПНС-у у знак протеста због политике која је довеле до потписивања споразума у Ослу, јер је мислио да су договорени услови неприхватљиви, и зато што су били одбачени на конференцији у Мадриду 1991.[65] Посебно проблематично за Саида је његово веровање да је Јасер Арафат изневерио право на повратак палестинских избеглица да се врате у своје куће и имања у зеленој линији територије Израела пре 1967.; и да је Арафат игнорисао растуће политичке претње израелских насеља осниваних на окупираним територијама од освајања Палестине 1967. године. До 1995, као одговор на Саидове политичке критике, Палестинска управа забранила је продају Саидових књига. Међутим, односи су побољшани када Саид јавно похвалио Јасера Арафата за одбијање понуде премијера Ехуда Барака на блискоисточном мировном самиту у Камп Дејвиду (2000) у САД-у.[66][67]

Референце[уреди]

  1. ^ “Between Worlds”, Reflections on Exile, and Other Essays (2002), pp. 556.
  2. ^ Fisk, Robert (30 December 2008). "Robert Fisk: Why bombing Ashkelon is the most tragic irony". The Independent. Retrieved 6 June 2013.
  3. ^ Ghazoul 290ff.
  4. ^ Zamir 8031-32.
  5. ^ Gentz 41ff.
  6. ^ Gray et al. 212.
  7. ^ "Between Worlds", Reflections on Exile, and Other Essays (2002), pp. 561, 565.
  8. ^ Stephen Howe, “Dangerous mind?”, New Humanist, Vol. 123, November/December 2008.
  9. ^ Oleg Grabar, Edward Said, Bernard Lewis, “Orientalism: An Exchange”, New York Review of Books, Vol. 29, No. 13. 12 August 1982. Приступљено, 4. јануара 2010
  10. ^ Hughes, Robert (21 June 1993). "Envoy to Two Cultures". Time. Retrieved 2008-10-21.
  11. ^ Turner and Rojek, pp. 224.
  12. ^ McCarthy (), стр. 10.
  13. ^ Edward Said's Out of Place: A Memoir Template:Http://literarystudies.wordpress.com/2007/11/07/edward-saids-out-of-place-a-memoir/
  14. ^ Corwell (), стр. 128.
  15. ^ Singh and Johnson, pp. 19, 129
  16. ^ Said, Edward (15 June 1999). "Defamation, Revisionist Style". CounterPunch. Преузето 6 June 2013.
  17. ^ а б в г Said, Edward (7 May 1998). "Between Worlds: a memoir". London Review of Books. pp. 3–7. Retrieved 6 June 2013
  18. ^ Said, Edward W. (1999). Out of Place. Vintage Books, NY. pp. 201.
  19. ^ “Between Worlds”, Reflections on Exile, and Other Essays (2002), pp. 556–57
  20. ^ Edward Said, Out of Place, Vintage Books, 1999: pp. 82–83
  21. ^ Encyclopædia Britannica Online, Edward Said, Приступљено 3 Јануара 2010.
  22. ^ L.A. Jews For Peace, The Question of Palestine by Edward Said. (1997) Books on the Israel–Palestinian Conflict – Annotated Bibliography, приступљено 3 January 2010.
  23. ^ European Graduate School, The. "Edward Said". The European Graduate School. преузето 23 August 2013.
  24. ^ Hitchens, Christopher (7 September 1999). "Commentary's scurrilous attack on Edward Said". Salon. преузето 6 Juна 2013.
  25. ^ Offman, Craig (10 Sептембар 1999). "Said critic blasts back at Hitchens". Salon. преузето 6 Juна 2013.
  26. ^ “Between Worlds: Edward Said Makes Sense of His Life”, London Review of Books, 7 Мај 1998. pp. 3.
  27. ^ Borger, Julian (23 Август 1999). "Friends Rally to Repulse Attack on Edward Said". The Guardian (London). преузето 1 Маја 2010.
  28. ^ Cockburn, Alexander; Jeffrey St. Clair (1 Септембар 1999). "Commentary 'Scholar' Deliberately Falsified Record in Attack on Said". CounterPunch. преузето 6 Јуна 2013.
  29. ^ Hitchens, Christopher (2 Септембар 1999). "The Commentary School of Falsification". The Nation. преузето 6. јун 2013.
  30. ^ "Exile's Return' by Justus Reid Weiner, reply by Amos Elon". The New York Review of Books. 24. фебруар 2000. преузето 7. јуна 2013.
  31. ^ а б Offman, Craig (10. септембар 1999). "Said critic blasts back at Hitchens". Salon. преузето 6. јун 2013.
  32. ^ Said, Edward (26 Август-1 Септембар 1999). "Defamation, Zionist-style". Al-Ahram Weekly. преузето 7. јуна 2013.
  33. ^ Said, Edward (15. јуна 1999). "Defamation, Revisionist Style". CounterPunch. преузето 7. јуна 2013.
  34. ^ Singh and Johnson 19, 219.
  35. ^ McCarthy (), стр. 16.
  36. ^ Edward Said, Power, Politics and Culture, Bloomsbury Publishing, 2001: pp. 77–79.
  37. ^ Harish Trivedi, “ ‘Arguing with the Himalayas’: Edward Said and Rudyard Kipling” Asia Pacific Reader archive. University of Toronto. Приступљено 4. јануара 2010.
  38. ^ Andy Morrison, “Theories of Post-Coloniality: Edward W. Said and W.B. Yeats”, MA studies, Queen's University of Belfast, 21 May 1998. Пристуљено 4 Јануара 2010.
  39. ^ а б Windschuttle, Keith (Јануар 1999). "Edward Said's Orientalism revisited". The New Criterion. Преузето 6. јуна 2013.
  40. ^ Said, Edward (26 Април 1980). "Islam Through Western Eyes". The Nation. Преузето 6. јуна 2013.
  41. ^ Едвард Саид, Оријентализам pp. 12.
  42. ^ Бурума, Ијан (16. јун 2008). "Orientalism today is just another form of insult". Гардијан. Преузето 6. јуна 2013.
  43. ^ Саид, Оријентализам pp. 65-67
  44. ^ Мартин Крамер, "Enough Said (review of Dangerous Knowledge, by Robert Irwin)", март 2007. године, приступљено 28. јул 2014.
  45. ^ Бернард Луис, "The Question of Orientalism", Islam and the West, Лондон, 1993. ст. 99, 118.
  46. ^ Роберт Ирвин, For Lust of Knowing: The Orientalists and Their Enemies, Лондон, Allen Lane, 2006.
  47. ^ Approaches to the History of the Middle East, Ненси Елизабет Галагер, Ед., Лондон:Ithaca Press, 1994: pp. 144–45.
  48. ^ Едвард Саид, Оријентализам, ст. 316.
  49. ^ Едвард Саид, "Orientalism Reconsidered", Cultural Critique магазин, No. 1, јесен 1985, ст. 96
  50. ^ Аиџаз Ахмад, In Theory: Classes, Natures, Literatures, Лондон, Версо, 1992.
  51. ^ Едвард Саид, "Between Worlds". London Review of Books, Vol. 20. No. 9 (Мај 1998), pp. 3–7.
  52. ^ а б Ruthven, Malisa (26 Септембар 2003) "Obituary: Edward Said". Гардијан. Приступљено 06.09.2014
  53. ^ а б в Stephen Howe, "Dangerous mind?", New Humanist, Vol. 123, Новембар/Децембар 2008.
  54. ^ Terry Eagleton, book review of For Lust of Knowing: The Orientalists and Their Enemies, by Robert Irwin. [1], New Statesman, 13 фебруар 2006.
  55. ^ Orientalism pp. 18–19.
  56. ^ Orientalism pp. 329–54.
  57. ^ Martin Kramer. Ivory Towers on Sand: The Failure of Middle Eastern Studies in America (2001)
  58. ^ Andrew N. Rubin, "Techniques of Trouble: Edward Said and the Dialectics of Cultural Philology", The South Atlantic Quarterly, 102.4 (2003): pp. 862–76.
  59. ^ Robert Young, White Mythologies: Writing History and the West, New York & London: Routledge, 1990.
  60. ^ Emory University, Department of English, Увод у пост-колонијалне студије
  61. ^ Gyan Prakash, "Writing Post-Orientalist Histories of the Third World: Perspectives from Indian Historiography", Comparative Studies in Society and History 32.2 (1990): pp. 383–408.
  62. ^ Николас Диркс, Castes of Mind, Принстон: Princeton UP, 2001.
  63. ^ Ronald Inden, Imagining India, New York: Oxford UP, 1990.
  64. ^ "Between Worlds", Reflections on Exile, and Other Essays (2002) ст. 563.
  65. ^ Edward Said, "The Morning After". London Review of Books Vol. 15 No. 20. 21 Октобар 1993.
  66. ^ Michael Wood, "On Edward Said", London Review of Books, 23. октобар 2003, Присзупљено 06.09.2014
  67. ^ Edward Said, "The price of Camp David", Al Ahram Weekly, 23. јул 2001. Приступљено 06.09.2014