Едуар Мане

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едуар Мане

Едуар Мане
Едуар Мане

Информације
Датум рођења 23. јануар 1832.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 30. април 1883.
Место смрти Париз (Француска)
Дела

Едуар Мане (фр. Édouard Manet; * 23. јануар 1832. Париз Француска - † 30. април 1883. Париз Француска), био је француски сликар чији је рад инспирисао импресионисте, али он сам је одбио да се сврста у саме оквире импресионизма. Његов велики утицај на француску уметност, и генерално на развој модерне уметности, формиран је захваљујући његовом портретисању свакодневице, употребом једноставних и јасних боја и живе сликарске технике.

Биографија[уреди]

Рођен је у Паризу, 23. јануара 1832. Био је син високог званичника француске Владе. Како би избегао студије права по очевој жељи, побегао је на море. Потом је студирао у Паризу као ученик француског академског сликара Томаса Кутура, и затим посетио Немачку, Италију, Холандију, Шпанију и проучавао слике старих мајстора. Холандски сликар Франс Халс, шпански Дијего Веласкез и Франциско Гоја имали су пресудног утицаја на његов стил.

Доручак на трави (Le déjeuner sur l'herbe). 1863.
Олимпија, 1863.
Железница, 18721873.

Мане је почео да слика свакодневне субјекте, жанровски, као што су били портрети старих просјака, уличних мангупа, људи у кафеима, или сцене шпанских коридских борби. Усвојио је директну, смелу сликарску технику у свом реалистичном третману материје субјекта. Године 1863. његова чувена слика Доручак на трави (данас се налази у музеју Орсеј у Паризу), приказана је у Салону одбачених, новом изложбеном простору који је отворио Наполеон III, као одговор на протест уметника који су одбијени у званичном Салону. Ово Манеово платно које портретише пикник у шуми које укључује и нагу женску фигуру у седећем положају у друштву два обучена мушкарца, привукло је моментално огромну пажњу, али је буквално било дискредитовано од стране критике. Мане бива проглашен од стране младих уметника вођом, и постаје централна фигура у спору између академског сликарства са једне, и бунтовничке уметничке групе из тог времена, са друге стране. Мане ипак постаје признат од стране званичног Салона 1864. године, који му признаје две слике, и 1865. године он излаже „Олимпију“, портрет наге жене базиран на Тицијановој прикази Венере. Ова слика поново изазива велику пажњу, и протест академских кругова због такозваног „неортодоксног реализма“.

Француски писац Емил Зола је 1866. године дао врло позитивне критике Манеове уметности у француском листу „Фигаро“ и убрзо је постао Манеов блиски пријатељ. Убрзо му се придружила и група младих француских импресиониста - Едгар Дега, Клод Моне, Огист Реноар, Алфред Сисли, Камиј Писаро и Пол Сезан, који су били инспирисани Манеовом уметношћу и који је за узврат утицао на њих у употреби светлијих боја и наглашавању ефеката светлости. Мане је служио као официр у француској војсци од 1870. до 1871. током француско - пруског рата. Уметничко признање је добио тек у касним годинама, када су његови портрети постали изузетно тражени. Једна од његових последњих слика изложена је у Салону 1882. и његов стари пријатељ, који је у то време био министар Примењених уметности, доделио му је Орден легије части. Мане је умро у Паризу 30. априла 1883. године. Оставио је поред многобројних акварела и пастела, 420 уља на платну.

Спољашње везе[уреди]


Са других Викимедијиних пројеката :