Експресионизам

Из Википедија

Zwei Mädchen im Schilf, Ото Милер

Портрет Едуарда Космака, Егон Шиле

Експресионизам је подједнако књижевни и уметнички покрет. Јавио се као супротност профињеном, естетизованом и индивидуалистичком импресионизму. Хтео је да изрази оно што је примарно, исконско у човеку. Јавља се као покрет у Њемачкој 1905. године, када је група умјетника основала дрезденску групу "Мост", касније се јавља и група "Плави јахач" у Минхену и послије Првог свијетског рата, група "Нова стварност", такође у Њемачкој.

Израз чији је творац највјероватније Хербарт Валден, издавач ревије вангуарде Der Sturm, 1911 године, а који се из почетка односио на све прогресистичке умјетничке правце прије Првог свијетског рата, почев од фовизма, кубизма, футуризма, па све до првих апстрактних експеримената. Данас, у ликовној умјетности, тај се појам односи на посебан умјетнички правац, који је досегао своју највећу тачку развитка, првих година XX вијека, нарочито у Њемачкој.

Као реакција на Импресионизам, који преноси спољашњи изглед природе и свијета на сликарско платно, експресионисти напуштају површне стимулације и илузије пунтиљизма, у корист изражавања унутрашњег духа стимулисаног религиозним, социјалним, или психолошким нагоном, па чак и оптимистичким визијама будућности.

Перцепција реалности је имала вриједност стимулансе креативног момента унутрашњег доживљаја. За изражавање тог унутрашњег доживљаја експресионисти су створили нови пикторални језик који се састојао у наношењу боје у линијом омеђене површине, понекад претјерујући намјерно, са драматичним и експресивним потезима киста, досежући границу карикатуресног. Као и кубисти, ови умјетници су се директно супроставили сензуалној умјетности опијајућег израза импресионизма, приказујући директну визију свијетлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја.

Као контрапозиција футуризму са Средоземља, који је се у то вријеме рађао у Италији, као једно модерно освијештавање умјетничке проблематике, експресионизам означава сумња и меланхолија, коју инспирише дјело данског филозофа Кјеркегора. Умјетничко дјело експресиониста води ка сублимираној одсутности личности која пати због своје слободе. Експресионисти групе Brücke допуштају себи слободно хроматско изражавање контролисано спонтаним креативним процесом и артикулисаним сензибилитетом аутора. Вјештачка хармонија празног садржаја препушта терен асиметричној декомпозицији, која је најбоље представљена у свјетски познатој слици Врисак, (1895) норвешког сликара Едварда Мунка .

Паралелно са фовистима у Француској, њемачки умјетници су осјећали да, као пророци дотада непознатих умјетничких вриједности, морају превазићи конвенције које спутавају умјетност њиховог доба. Темељ сликарства у Европи за наредних педесет година, био је изражен у циљевима три групе њемачких умјетника: Мост, Плави јахач и Нова стварност. Експресионизам ових умјетника је проистекао из протеста према друштвеним и политичким неправдама. У дјелима у којима су протестовали против неправди свог времена, настојали су да се што непосредније огледа снага њиховог стваралачког порива. Овај стваралачки порив, здружен са жељом за протестом, постао је темељ читавог низа разних покрета у њемачкој умјетности. Умјетнички облици који су настајали као резултат овога стања, попримали су квалитете жестине, драматичности, окрутности и чак фанатизма који на примјер, у „разумној“ француској умјетности и упркос тадашњој перцепцији фовизма као „дивљег“ ликовног израза, се није никада у потпуности јављао.

Млади умјетници овога правца идентификовали су се са религиозним мистицизмом средњег вијека, нихилизмом филозофије данског егзистенцијалисте Серена Кјеркегора, као и са умјетношћу, али и анимизмом примитивних култура. Неки су такође слиједили дјечији начин ликовног изражавања, који карактерише наиван и емотиван набој према околини. На примјер, умјетност Емила Нолда по перцепцији и осјећају је слична мистичној умјетности средњег вијека, док је Едвард Мунк многа од својих дјела базирао на средњовјековној и примитивној умјетничкој традицији. Франц Марк је инспиришући се у стварности пећинског човјека створио поетичан израз, који карактеришу чисте форме и емотивно коришћење боје. Георг Грос и Ото Дикс, су базирали свој израз на протесту против пруског милитаризма.

Макс Бекман, иако није припадо ниједној организованој групи експресиониста, ишао је путем који је по духу био донекле сродан дјелу Ота Дикса. Послије Првог свијетског рата, Дикс је у стилу сатире обрађивао деградирану полусвијест тадашњег политичког друштва Њемачке. Бекман је његовао сличан стил отворене сатире, али је свој емоционални интензитет израза, модификовао мирним геометријским аранжманом композиције који је учио од кубиста. Овај квалитет даје јасноћу његовом начину сликања, који подсјећа на дјела „старих мајстора“ европског сликарства.

[уреди] Историјски преглед развоја покрета

Експресионизам започиње прелиминарним периодом од 1885 до 1900 године, чији су представници умјетници Винсент Ван Гог, Пол Гоген, Едвард Мунк и Џамес Енсор. Њихово дјело представља напуштање веселе сензуалности импресиониста, концентришући се на проблеме саме личности. Ван Гог је у својим сликама већ довео у питање хроматски израз бојом који су практиковали импресионисти, уздижући га до специфичног експресивног израза. Допринос Гогена је синтетичка артикулација ритма на платну преко орнаменталних форми у прилог цјелокупног доживљаја. Тај нови начин изражавања стиже у Њемачку дијелом преко умјетности Тулуз-Лотрека.

Тада почињу са радом двије њемачке умјетничке групе Die Brücke (Мост), у Дрездену и Der Blaue Reiter (Плави јахач), у Минхену. У Француској се паралелно развија сличан покрет, Фовизам чији представници стварају у Паризу (Анри Матис, Морис Вламник, Андре Дерен, Морис Утрило, Крис Ван Донген, Раул Дифи), и такозвани “peintres maudites” (Амедео Модиљани, Марк Шагал, Жорж Руол, Саутин), који се такође, својом лирском меланхолијом и страственим сензибилитетом, удаљавају од опојног колоризма импресиониста.

У дјелима сликара групе Мост (Ернест Киршнер, Карл Шмит-Рутлуф, Ерик Хекел, Енри Милер, Макс Пехштајн и Емил Нолде), изражена је непрекидна криза личности, са индивидуалном трагедијом друштвеног слома, окарактерисаног френетичним ритмом потеза кистом и жарким бојама. Унутрашња борба духа са стварношћу природе појављује се у пејзажима тих сликара као визија невиности.

Група Плави јахач (Франц Марк, Август Маке, Габриел Мунтер, Василиј Кандински, Паул Кле и Алексеј Јавленски), чије име долази од једне слике Кандинског, је била уједињена више по тражењу духовног у сликарству, него по стилу и форми. Њихова дјела, која се карактеришу по експерименту и оригиналности, отварају врата апстрактној умјетности.

Већина умјетника из групе Плави јахач ће касније бити професори у државној школи за архитектуру и примјењене умјетности Баухаус (основана у Вајмару 1919. године), међу којима ће се нарочито истаћи као педагози, Василиј Кандински и Паул Кле.