Електронска музика
Електронска музика је свака музика која укључује електронско процесовање и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може бити сматрана електронском музиком, прецизније је рећи да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронског процесовања ће примијенити на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.
„Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електорнике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике је данас интимно повезано са модерним музичким искуством.“[1] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронског процесовања, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике. Музички концепти који су некада сматрани напредним - коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално самплирање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова, итд., се претопила са многобројним жанровима популарне музике. Жанрови као што су њу ејџ, рап, хип-хоп. електроника, техно, џез и народна музика су постали саставни дио музичке продукције. Данас, појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, од музике која користи електронику у служби замишљене продукције, која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници.„Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења елекронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, односно, чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтисајзера и других сродних технологија.“ [2]
Изучавање избора звучних мустри и светлосних ефеката у електронској музици назива се електоника (грч. Ελεκτοσ „звучна мустра“, старогрчки νικοσ „светлосни ефекат").
Историја [уреди]
У 19. вијеку, урађено је више покушаја креирања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај музичких звукова могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.
Референце [уреди]
Спољашње везе [уреди]
