Елси Инглис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Елси Инглис

Elsie Inglis - 1916 - Project Gutenberg etext 18530.jpg
Елси Инглис 1916. по повратку из Србије

Пуно име Елси Мод Инглис
Датум рођења: 16. август 1864.
Место рођења: Наинитак (Британска Индија)
Датум смрти: 26. новембар 1917.
Место смрти: Њукасл (Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске)

Елси Инглис (енгл. Elsie Maud Inglis; Наинитак, 16. август 1864Њукасл, 26. новембар 1917) је била шкотска лекарка и суфражеткиња која се посебно истакла својим радом у оквиру шкотских војних болница у Србији у току Првог светског рата. Била је прва жена која је добила највише српско одликовање - Орден белог орла.[1]

Биографија[уреди]

Елси Инглис је рођена у Индији где је њен отац био у цивилној служби. Школовала се приватно све док се њена породица није вратила у Единбург, где 1886. уписује Единбуршку женску школу медицине. Студије довршава у Глазгову, у Краљевској болници и квалификује се као лекарка 1892. године. Добија посао прво у Новој женској болници у Лондону, а потом у породилишту у Даблину. У Единбург се враћа 1894. године и отвара сопствену ординацију и породилиште за сиромашне жене, као и посебно одељење за школовање и помоћ бабица које касније прераста у Меморијалну болницу „Елси Инглис“ која ради све до 1992. године. У исто време ради као саветница у болници за мајку и дете у Брентсфилду са којом се њено сопствено породилиште и болница спајају.

Инглис се политички ангажује почетком века и бива 1906. саоснивачица и активна учесница у раду Шкотске федерације жена сифражеткиња.

Оснивање Шкотских женских болница[уреди]

По избијању Првог светског рата оснива Шкотске женске болнице, орагнизацију коју су финансирале сифражеткиње. Циљ ове организације је био помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима су ратовали. Енглеска влада није била расположена да прихвати да им помогне, па Енсли Инглис одлази у Француску децембра 1914. године и оснива болницу са 200 кревета која ради током читавог рата. Друга болница у Француској бива основана 1917. године.

Одлазак у Србију[уреди]

Упркос раду у Француској и Русији, болнице су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког значаја, већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елси Инглис сама одлази у Србију тешке 1915. године када се земљом шири епидемија тифуса. Већ почетком године оснива прву ратну болницу. У новембру 1915. године бива заробљена у Крушевцу, али одбија да остави опрему болнице и да се повуче заједно са српском војском. Елси Инглис прати српске трупе све до одласка на Крф 1915. године. Ангажовањем Црвеног крста и Владе САД, враћа се у Велику Британију.

Повратак у Шкотску, Русија и смрт[уреди]

Бива заробљена 1915. године и репатрирана, али по повратку у Шкотску одмах наставља рад и почиње сакупљање финансијских средстава за руске болнице. Сама одлази за Одесу 1916. године. 1917. године се враћа у Шкотску и умире од рака 26. новембра 1917. године. На сахрану долазе представници британске и српске краљевске породице.

Оцена рада[уреди]

По општој оцени пацијената, политичара, војске, јавних радника и осталих савременика, Елси Инглис је својим радом показала редак пример хуманости у најтежим временима. Веома строгим радним моралом и личним ентузијазмом који се показивао не само у медицинском раду, већ и у административним пословима, успела је да одржи рад болница у натежим ратним условима. Сопственим примером подстакла је долазак у Србију многих других болничарки којих је у Србији 1915. било више од шест стотина. Због свега тога се може се рећи са сигурношћу да је рад Школских женских болница посебно био успешан баш у Србији.[2]

Одликовања[уреди]

Елси Инглис је била прва жена која је одликована највишим српским одликовањем "Орден белог орла", на церемонији у Лондону.[3] Такође, пре тога је била одликована орденом Светог Саве.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Лист Данас, додатак "Наше велике Британке", 15. септембар 2014, Београд
  2. ^ Ж. Вуковић Жарко: Да не заборавимо: савезничке медицинске мисије у Србији, 1915. Београд: Плато, 2004
  3. ^ Српски Бели орао: Шкоткиња прва жена добитница, Aberdeen Journal, 15 април 1916

Литература[уреди]

  • Ж. Вуковић Жарко: Да не заборавимо: савезничке медицинске мисије у Србији, 1915. Београд: Плато, 2004
  • L. Leneman, In the service of life: the story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals (1994)
  • M. Lawrence, Shadow of swords: a biography of Elsie Inglis (1971)
  • L. Leneman, Elsie Inglis: founder of battlefront hospitals run entirely by women (1998)
  • F. Balfour, Dr Elsie Inglis (1918)
  • E. S. McLaren, Elsie Inglis: the woman with the torch (1920)
  • E. S. McLaren, ed., A history of the Scottish Women's Hospitals (1919) · d. cert. · CCI (1918)

Спољашње везе[уреди]