Ембраер

С Википедије, слободне енциклопедије

Ембраер
ТипСосиедад Анонима
ИндустријаВаздухопловство, одбрана
Основана19. август 1969. год.; пре 54 године (1969-08-19)
ОснивачОзирес Силва
ПодручјаШиром света
Кључни људиФранциско Гомез Нето (председник & CEO)
Мауро Керн (подпредседник)
Џексон Шнајдер (подпредседник)
Хозе Филипо (подпредседник)[1][2]
Производ(и)Пословни, комерцијални и војни авиони. Делови за авионе. Системи мисије за ваздушне и земаљске операције
ПриходРаст US$ 4,2 милијарди (2021)[3]
Нето зарадаРаст US$ 43,5 милијарди (2021)[3]
Запослених15.427 (2021)[4]
ФилијалаEmbraer Defense & Security
Embraer Commercial Aviation
Embraer Executive Jets
ПодружницеNeiva, OGMA, Eve Air Mobility, Atech, Bradar, SAVIS
Вебсајтembraer.com
Ембраер ЕРЈ 145 Бритиш ервејза

Ембраер (енгл. Embraer, пун назив на порт. Empresa Brasileira de Aeronáutica S.A.) је компанија за производњу авиона из Бразила. Бразилска влада је основана компанију 1969. године, а она је приватизована 1994. Компанија производи комерцијалне, војне, корпорацијске и пољопривредне авионе. Ембраер је један од три највећа бразилска извозника (од 1999. до 2001. и највећи). Међу произвођачима авиона, Ембраер је четврти по бројности радне снаге (иза Боинга, Ербаса и Бомбардијеа) и трећи по годишњим испорукама путничких авиона (иза Боинга и Ербаса).[5]

Седиште компаније је у Сао Жозе дош Кампошу у савезној држави Сао Паоло, где се налазе и главни производни капацитети, као и инжењерско и дизајн средиште. Ембраер има и производну халу у Гавиао Пеишоту (Сао Пауло), где се израђују важне компоненте и спроводе пробни летови. Писта овог погона је најдужа у Латинској Америци. Ембраер такође има и комерцијална и средишта за одржавање у Сједињеним Државама, као и комерцијалне испоставе у Француској, Сингапуру и Кини.

Дана 30. септембра 2005, Ембраер је имао 17.046 запослених, укључујући и запослене у недавној преузетој ОГМА у Португалији, и чврсте наруџбе у износу од 9,9 милијарди америчких долара.

Дана 3. маја 2005. компанија је објавила планове да уведе два нова модела авиона, Феном 100 и 300, на тржиште пословне авијације, који ће употпуњавати понуду авиона Легаси 600 средње величине у лаганом и супер-лаганом тржишном одељку. 2. маја 2006. најавили су и планове за комерцијализацију пословне верзије авиона Е-190, названог Лајниџ 1000, са првим испорукама средином 2008.

Ембраер је јавна компанија чијим деоницама се тргује на главној бразилској берзи Бовеспа под симболом EMBR3[6], као и на Њујоршкој деоничкој берзи на којој се котирају кроз америчке депозитарне потврде под симболом ERJ[7]. Приход компаније у 2005. години био је 3,68 милијарде америчких долара; председник и главни извршни директор је Маурисио Ботељо.

Историја[уреди | уреди извор]

У жељи да развије домаћу индустрију авиона, бразилска влада под Естадо Ново Жетулио Варгаса направила је неколико инвестиција у ваздухопловну индустрију током 1940-их и 1950-их.[8] Међутим, тек 1969. године, након доласка на власт војне хунте у бразилском државном удару 1964. године, Empresa Brasileira de Aeronáutica (Ембраер) је створена као корпорација у државном власништву.[9] Њен први председник, Озирес Силва, био је именован од стране владе, а компанија је у почетку производила само турбоелисни путнички авион, Ембраер ЕМБ 110 Бандеиранте.[10]

Рани раст[уреди | уреди извор]

Бразилска влада је допринела раном расту Ембраера тако што је обезбедила уговоре о производњи.[11] Компанија је продавала искључиво на домаћем тржишту до 1975. године.

Док су војни авиони чинили већину Ембраерових производа током 1970-их и раних 1980-их, укључујући Ембраер АТ-26 Ксаванте и Ембраер ЕМБ 312 Тукано, компанија је дебитовала као регионални авиопревозник, са Ембраер ЕМБ 120 Брасилија, 1985. године.[12] Усмерен на извозно тржиште, овај авион је био први у низу веома успешних малих и регионалних авиона.[13]

Пиперс са лиценцом[уреди | уреди извор]

Године 1974, компанија је почела да производи лаке авионе Пајпер по лиценци.[14] Пајпер је прво саставио комплете за склапање у својој фабрици у САД за Ембраер да их састави и пласира на тржиште у Бразилу и Латинској Америци. До 1978. године већина делова и компоненти је набављена локално.[14] Између 1974. и 2000. године, Ембраер је произвео скоро 2.500 Пајпера по лиценци.[14]

Приватизација[уреди | уреди извор]

Настао из плана бразилске владе и пошто је био под државном управом,[8] Ембраер је на крају започео процес приватизације 1992. заједно са другим државним компанијама, као што су Телебрас и Вале. Приватизација је била кључна политика економски либералне PRN владе Фернанда Колора, изабраног на председничким изборима 1989. године.[15]

Ембраер је продат приватним инвеститорима 7. децембра 1994.[9][16] што му је помогло да избегне надолазећи банкрот.[8] Бразилска влада је задржала интерес кроз поседовање златних акција, које јој омогућавају право вета.[13]

Проширење линије производа: војне, регионалне и извршне[уреди | уреди извор]

Средином 1990-их, компанија је наставила са линијом производа фокусираном на мале комерцијалне авионе у односу на војне авионе који су раније чинили већину њене производње.[8] Убрзо се проширила на производњу већих регионалних авиона у распону од 70–110 седишта и мањих пословних авиона.[13]

До маја 2019. године, Ембраер је разматрао развој нове породице турбоелисних регионалних авиона у распону од 50–70 седишта, употпуњавајући Е-Јет Е2, како би ослободио инжењерске ресурсе.[17][18] Он се такмичио са старијим ATR и Dash 8 дизајном за летове од 1,5 до 2 сата преко 500—700 nmi (930—1.300 km).[19] У августу 2021. Ембраер је објавио нову конфигурацију са тишим моторима постављеним на крми за авион од 70-90 седишта, са Е-Јет попречним пресеком, са циљем лансирања 2022. и уласка у сервис 2027/2028.[20]

Пословни џетови[уреди | уреди извор]

На сајму у Фарнбороу 2000. Ембраер је лансирао Легаси 600, варијанту пословног авиона Ембраер регионални џет. Године 2002, створена је посебна подружница, Ембраер пословни џетови, пошто је Легаси уведен у употребу. Године 2005, Феном 100 је први пут замишљен као ваздушни такси сличан Еклипси 500, који се такмичи са Цесном и Хокер Бичкрафтом. Представљен је 2008. године и основа је већег Фенома 300. Летелице Легаси 450 и Легаси 500 средње величине су заједнички развијене као нови дизајни, док је Лајниџ 1000 ВИП верзија Е190. У 2016, Ембраер је испоручио свој 1.000-ти пословни млазњак и имао тржишни удео од 17% по запремини, иако му је недостајао велики кабински млазњак ултра дугог домета.[21] У октобру 2018. Ембраер је најавио два нова пословна авиона — Притор 500 у категорији кабина средње величине — и Притор 600 у категорији супер средње величине.[22]

Војни транспорт[уреди | уреди извор]

Ембраер је 19. априла 2007. објавио да разматра производњу двомлазног војног транспорта. Радови су почели у мају 2009. уз финансирање Бразилских ваздухопловних снага.[23] Корејос, бразилска поштанска служба, показала је интересовање за куповину овог авиона.[24][25] Користећи већи део технологије развијене за Ембраер 190, Ц-390 би носио до 23 тоне терета[26] и имао би за циљ да замени теретне авионе из доба Хладног рата.[27]

Док чврсте поруџбине за транспортер КЦ-390 који тек требало да се произведе у јесен 2010. године још нису биле дате,[23] Аргентина је затражила шест примерака, а неколико других јужноамеричких земаља је такође изразило интересовање.[28][29]

Предложено заједничко улагање Боинг-Ембраер[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Заједничко улагање Боинг-Ембраер

Дана 5. јула 2018, најављено је заједничко улагање са Боингом у којем ће Боинг бити власник 80% Ембраеровог одељења за комерцијалну авијацију.[30] Ово је виђено као реакција на Ербасово стицање већине у конкурентској серији Бомбардиер ЦС 16. октобра 2017. године.[31] Према плану за 2018. Ембраер би задржао свој извршни и одбрамбени бизнис.[32]

Боинг је 23. маја 2019. објавио да ће резултујућа дивизија бити позната као Боинг Бразил – Комершал, избацивши име Ембраер, али још није одлучио да ли ће авиони бити преименовани у Боинг моделе.[33] Боинг (49%) и Ембраер (51%) најавили су 18. новембра 2019. заједничко предузеће за промоцију и развој нових тржишта за тактички транспортни авион Ц-390 Миленијум, под називом Боинг Ембраер – Дифенс, који ће радити након приспећа регулаторних одобрења и уговорних услови.[34]

У априлу 2020, Боеинг је отказао куповину Ембраерових комерцијалних операција након што је био финансијски погођен ваздушном кризом изазваном пандемијом КОВИД-19 и приземљењем 737 MAX.[35][36][37]

У новембру 2020, Ембраер је објавио да је његов губитак за трећи квартал године 121 милион долара због пандемије КОВИД-19 и ограничења путовања.[38]

STOUT лаки војни транспортни авион[уреди | уреди извор]

У децембру 2019. Ембраер и Бразилско ваздухопловство су се бавили развојем лаког војног транспортног авиона.[39] Услужни транспорт са кратким полетањем (STOUT) би заменио своје 64 ЕМБ-110 Бандеиранте (просечна старост 38,3 године) и 19 ЕМБ-120 Брасилија (просечна старост 26,5 година) сличних димензија.[39]

Авиони[уреди | уреди извор]

Путнички:

Војни:

Војни-транспортни:

Пољопривредни:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Corporate governance”. Embraer. Архивирано из оригинала 06. 05. 2015. г. Приступљено 21. 9. 2014. 
  2. ^ „Botelho resigns as chairman of Embraer”. Flightglobal. Приступљено 15. 1. 2012. 
  3. ^ а б „2021 Earnings Results”. Embraer. 10. 3. 2022. Приступљено 19. 6. 2022. [мртва веза]
  4. ^ „2021 Employees and Results” (на језику: португалски). Embraer. 9. 3. 2022. Архивирано из оригинала 19. 06. 2022. г. Приступљено 19. 6. 2022. 
  5. ^ „Embraer vê clientes mais dispostos à compra de aviões”. Exame Magazine. 2010-10-10. Архивирано из оригинала 28. 07. 2011. г. Приступљено 8. 2. 2014. 
  6. ^ „EMBR3”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2007. г. Приступљено 14. 07. 2006. 
  7. ^ „ERJ”. Архивирано из оригинала 11. 03. 2007. г. Приступљено 14. 07. 2006. 
  8. ^ а б в г Territorial Reviews, Madrid, ES: OECD, 2007, стр. 156—57, 264, ISBN 978-92-64-03848-6 
  9. ^ а б „Timeline”, Historical Center (official site), BR: Embraer [мртва веза].
  10. ^ „Ozires Silva” (на језику: португалски). Época Negócios. 28. 1. 2014. Приступљено 24. 10. 2014. 
  11. ^ „History”, Historical Center (official site), BR: Embraer, Архивирано из оригинала 2017-04-28. г., Приступљено 2012-12-26 .
  12. ^ The Embraer EMB120 Brasilia, Air liners .
  13. ^ а б в Monks, Robert AG; Minow, Nell (2008), Corporate Governance, John Wiley & Sons, стр. 356—59 
  14. ^ а б в „EMB 710 Carioca”, Aircraft History, BR: Embraer History Center .
  15. ^ Eckhouse, John (12. 1. 1991), „Brazil on Road Peddling State-Owned Enterprises”, The San Francisco Chronicle (final изд.), San Francisco, CA, US, стр. B.1 .
  16. ^ Anuatti-Neto, Francisco; Barossi-Filho, Milton; Carvalho, Antonio Gledson de; Macedo, Roberto (јун 2005). „Os efeitos da privatização sobre o desempenho econômico e financeiro das empresas privatizadas” [The effects of privatization on the economic and financial performance of privatized companies]. Revista Brasileira de Economia (на језику: португалски). 59 (2). doi:10.1590/S0034-71402005000200001 Слободан приступ. 
  17. ^ Hemmerdinger, Jon (14. 11. 2019). „Embraer still eyeing development of turboprop family”. Flightglobal. 
  18. ^ „No new turboprop from Embraer for now”. Leeham News and Analysis. 27. 5. 2019. 
  19. ^ Jon Hemmerdinger (29. 10. 2020). „Embraer tweets picture of conceptual turboprop, hints at potential design”. Flightglobal. 
  20. ^ Jon Hemmerdinger (13. 8. 2021). „Embraer tweaks turboprop concept to have aft-mounted engines”. Flightglobal. 
  21. ^ „EBACE: Embraer caps 16-year run with 1,000th delivery”. Flightglobal. 17. 5. 2016. 
  22. ^ „Embraer Praetor 500/600 Make Public Debut at NBAA 2018”. Aviation Today. 2018-10-17. 
  23. ^ а б „Portugal interested in Brazilian military cargo plane”, Monitoring European, BBC, 1. 2. 2010 .
  24. ^ „Costa confirma projeto dos Correios com cargueiro C-390”, Monitor Mercantil, 28. 8. 2007, Архивирано из оригинала 14. 12. 2007. г., Приступљено 15. 10. 2007 .
  25. ^ „Brazilian postal service may order Embraer C-390 freighters”, Flight global, 4. 9. 2007, Приступљено 15. 10. 2007 .
  26. ^ „Defense Systems”. Embraer. Архивирано из оригинала 2013-04-24. г. Приступљено 2013-03-21. 
  27. ^ Embraer has military transport aircraft under study (PDF), Embraer, Архивирано из оригинала (PDF) 2009-03-20. г., Приступљено 2009-03-20 .
  28. ^ Argentina to buy 6 military transport jets from Brazil's Embraer, Madrid: EFE News Service, 30. 10. 2010 .
  29. ^ „Defense Watch”, Defense Daily, Potomac, 247 (47), 7. 9. 2010 .
  30. ^ „Boeing and Embraer to Establish Strategic Aerospace Partnership to Accelerate Global Aerospace Growth” (Саопштење). Boeing. 5. 7. 2018. 
  31. ^ „Boeing Is in Talks for Combination With Regional-Jet Maker Embraer”. Bloomberg. 21. 12. 2017. 
  32. ^ Hemmerdinger, Jon (11. 10. 2018). „Embraer-Boeing agreement lays out terms of proposed joint venture”. Flightglobal. 
  33. ^ Rochabrun, Marcelo (23. 5. 2019). „Boeing drops Embraer name from Brazil commercial jet division”. Reuters (на језику: енглески). 
  34. ^ „Boeing Embraer – Defense Joint Venture to Develop New Markets for the C-390 Millennium” (Саопштење). Boeing. 18. 11. 2019. 
  35. ^ „Pressões políticas e Covid-19 fazem Boeing desistir da compra da Embraer”. Veja (на језику: португалски). Приступљено 25. 4. 2020. 
  36. ^ „Boeing rescinde acordo de compra da área da aviação comercial da Embraer”. G1 (на језику: португалски). Приступљено 25. 4. 2020. 
  37. ^ „Boeing walks away from Embraer tie-up”. Flight global. 
  38. ^ Reuters Staff (2020-11-10). „Brazil's Embraer posts $121 million loss on coronavirus travel disruptions”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-10. 
  39. ^ а б Garrett Reim (17. 11. 2020). „Embraer shows images of new hybrid-electric short-takeoff transport”. Flightglobal. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Michael Mecham (23. 4. 2012). „Brazil's A&D Industry Centers Around Embraer”. Aviation Week. Архивирано из оригинала 2. 5. 2012. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ембраер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ембраер&oldid=27550835”