Емил Сиоран

Из Википедије, слободне енциклопедије
Емил Сиоран

Emil Cioran, filósofo y escritor.jpg
Емил М. Сиоран

Датум рођења: 8. април 1911.
Место рођења: Рашинари (Аустроугарска)
Датум смрти: 16. август 1995.
Место смрти: Париз (Француска)

Емил М. Сиоран (рум. Emil Cioran; Рашинари, 8. април 1911Париз, 16. август 1995) је био румунски филозоф и есејиста

Рођен је 1911. године у селу Рашинари, које се, као и читава Трансилванија, налазило у саставу тадашње Аустроугарске. По завршетку гимназије у Сибињу, студирао је филозофију у Букурешту, где је и дипломирао, одбранивши рад о Анрију Бергсону. Своју прву књигу, на матерњем језику, под насловом „На рубовима очаја“, објавио је 1934. године и за њу добио награду намењену неафирмисаним младим ауторима. Током 1936. и 1937. године био је професор у гимназијама у Брашову и Сибињу, а крајем 1937. године добио је стипендију Француског института у Букурешту за наставак студија у Паризу, након чега напушта домовину у коју ће се само једном накратко вратити 1940-41. године.

Одлазак у Француску за Сиорана представља прекретницу и у идеолошком и у књижевном смислу. За собом оставља младалачко кокетирање са фашизмом и нацизмом (озлоглашена књига „Трансфигурација Румуније“ из 1936.) и учи француски језик на коме ће написати сва своја најважнија дела. Након завршетка Другог светског рата, објавио је више књига есеја, записа и афоризама: „Кратак преглед распадања“ (1949), „Силогизми горчине“ (1952), „Историја и утопија“ (1960), „Пад у време“ (1964), „Зли демијург“ (1969) и „О незгоди бити рођен“ (1973), од којих је већина преведена и на српски језик.

Иако његова филозофија одише песимизмом, а централно место заузимају теме као што су „отуђење, апсурд, досада, узалудност, пропадање, тиранија историје, вулгарности промене, свест као агонија, разум као болест“ (Вилијам Х. Гес), Сиоран је знао да каже: „Живим само зато што је у мојој моћи да умрем кад ми се прохте; без идеје о самоубиству, одавно бих се убио.“[1]

Умро је 1995. у Паризу у 84. години живота.

Референце[уреди]

  1. ^ Емил Сиоран, Силогизми горчине (Рад, Београд, 1998)


Спољашње везе[уреди]