Енрике Гранадос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Енрике Гранадос

Енрике Гранадос
Енрике Гранадос

Пуно име Енрике Констансо Гранадос и Кампиња
Информације
Датум рођења 27. јун 1867.
Место рођења Љеида (Шпанија)
Датум смрти 24. март 1916.
Место смрти Ламанш
Дела
Дела Шпанске игре, Гојеске, Тонадиље, Поетични валцери
Период романтизам

Енрике Гранадос (шп. Enrique Costanzo Granados y Campiña; Љеида, Шпанија, 27. јун 1867 — Канал Ламанш, 24. март 1916) је био шпански композитор и пијаниста.

Студирао је композицију код Филипеа Педреља и наступао као пијаниста. Од 1901. предавао је на Академији Гранадос, музичкој школи коју је основао у Барселони.

Гранадос наставља традицију својих претходника који су на основама шпанског музичког фолклора стварали велика музичка дела. Највећи део композиција посветио је клавиру, јер је и сам био одличан пијаниста. Као Моцарт, Менделсон, Дебиси, Лист и Шопен, тако и Гранадос изводи своја дела. У многим делима Гранадоса осећа се утицај ритмичких комбинација и орнамената који су музичка одлика Мавара и Арапа. Ова специфичност присутна је у свим соло песмама, као и у делима камерне музике. Поред великог броја клавирских дела Гранадос је са великим успехом писао симфонијске поеме, свите и велики циклус соло-песама.

Његова слава почива на камерној свити Гојеске (1911). Истоимена његова опера успешно је извођена у Метрополитен опери. На повратку у Шпанију са ове представе, Гранадос се утопио када је у каналу Ламанш његов брод торпедовала немачка подморница.

Биографија[уреди]

Детињство[уреди]

Гранадос како га је видео Рамон Касас (Национални музеј каталонске уметности).

Енрике Гранадос је био син Каликста Гранадоса Арментероса, рођеног у тадашњој шпанској покрајини Куби и капетана у војсци Наваре, и Енрикете Елвире Кампиње, рођене у Сантандеру (Кантабрија).

Енрике је рођен у Љеиди 27. јула 1867. године, где је његов отац био стациониран у том тренутку, али се породица недуго затим преселила на Канарска острва након што је отац именован за војног гувернера Санта Круза де Тенерифеа. Гранадосови су тамо провели три и по године које су оставиле неизбрисив траг у малом Енрикеу. Гранадос се у годинама које су уследиле с неизмерном љубављу сећао тог доба на Канарским острвима, често говорећи о врту с наранџама и лимуновима на који је гледао са прозора своје куће као о "рају свог детињства“.

Његов отац је 1874. године доживео тешку несрећу кад је пао с коња, а компликације са здрављем настале услед повреде приморале су породицу да се поново пресели на копно, овог пута у Барселону. Породица се најпре настанила у Карер Феноси, а затим у Пасаж де Грасији. Енрике је већ тада испољавао несумњиву наклоност према музици, коју су његови родитељи подстицали уз помоћ једног очевог пријатеља, капетана Хосеа Хункеда, који је младом Гранадосу давао прве часове из клавира и солфеђа. Енрикеов напредак је био толико брз да су његови родитељи одмах тражили начин да дечаку пруже формалније музичке студије.

Тако се 1879. године уписао у музичку школу "Есколанија де ла Мерсе", у којој је почео да похађа часове код професора Франсиска Хавијера Хурнета, који ће касније рећи за Гранадоса да је био најбриљантнији ученик којег је икада имао. Хурнет је у Гранадосу пробудио нов ентузијазам за музику и подржавао га колико је могао у његовој жељи да превазиђе самог себе, организујући током тих година неколико концерата пред важним слушаоцима који су уочили дечаков таленат. Између осталих, занимљиво је споменути концерт који је одржао пред свргнутим бразилским царем Педром Другим који је путовао по Европи крајем седамдесетих година 19. века. Наравно, није само урођени таланат одвео Енрикеа на врх. Већ тада је студирао око десет сати дневно, понављајући уз мајчину помоћ све што је научио од Хурнета. Нагађало се да је рана очева смрт у Енрикеу Гранадосу пробудила посебан осећај одговорности и дисциплине. Гранадосови су били бројна породица и Енрике је био један од старије браће. Енрикеове студије су прекинуте током краткотрајног боравка у Олоту (Ђирона) где је његов старији брат, војник као и отац, био стациониран.

Поред своје посвећености студијама, Енрике је често свирао за посетиоце. Један од сталних гостију куће, пијаниста Жоан Пико, сматрао је младог Гранадоса правим "чудом од детета" и убедио је његову мајку да оду у посету Хуану Батисти Пујолу (1835–1898), који је у то доба сматран најбољим професором клавира у Барселони. Пујол је био изврстан композитор познат по својим оперским музичким аранжманима. Студирао је на Конзерваторијуму у Паризу и написао је нов метод за студије клавира, Нови механизам клавира, по ком су, поред Гранадоса, учили и други композитори епохе као што су Исак Албениз (1860–1909), Карлес Видијела (1856–1915) и Жоаким Малатс (1872–1912). Пујолов допринос оснивању чувене Каталонске школе клавира дефинисан је као „допринос нагласку на јасноћи, боји и владању тајнама педала... извођачки стил који се ослања на импровизацију, са додатним чарима елаборације и украшавањем које доноси.“

Гранадос је почео своје студије код Пујола 1880. Године 1883. победио је на такмичењу Академије за нове пијанисте, на ком је тумачио Шуманову Сонату у г-молу и дело по наруџбини Мартинез-Имберта чију је партитуру први пут видео. Међу члановима жирија су били Исак Албениз и Фелипе Педрељ (1841–1922). Изгледа да је то био први Гранадосов сусрет са овим важним критичарем, музикологом, професором и композитором. Следеће године је постао његов ученик и са њим започео студије хармоније и композиције.

Педрељов утицај на Гранадосов музички развој је био у исто време пресудан и нејасан. У великој мери самоук, за Педреља се говорило да није у стању да својим ученицима пружи чврсту техничку основу. Једна од најуобичајених критика које се упућују Гранадосу и која се може приписати Педрељовом утицају је известан недостатак суптилности за велике музичке форме; Педрељ је под утицајем Вагнера више пута покушавао да опонаша вагнеријанску грандиозност у делима као што је трилогија Пиринеји, великих размера али мало успешна. У сваком случају, Педрељу се приписују тако важне заслуге попут иницирања шпанске музичке ренесансе 19. века, посебно његовим транскрипцијама стотина шпанских народних мелодија и његовој жељи да своје студенте изложи овој богатој музичкој традицији. Све њих је подстицао да пригрле, свако у свом стилу, шпански музички национализам, а томе у прилог говоре заокружене музичке личности Гранадоса, Албениза и Фаље. У сваком случају, Гранадос је показао мање изражену склоност према овим тенденцијама од свог учитеља и колега. Ако изузмемо неке изоловане примере андалузијанизма у његовим делима (Шпанске игре и Шест комада на народне песме), повремену употребу шпанских традиционалних мелодија (Гојеске) или мотиве из каталонских игара које је користио у Сардани оп. 37, Гранадос је остао веран средњоевропским моделима. И поред ових разлика и једне кратке контроверзе која их је сукобила 1907. године, Гранадос је увек признавао велики утицај свог професора Педреља, са којим га је везивало блиско пријатељство током целог живота.

Пијаниста у кафеу[уреди]

Гранадосов портрет Давида Сантсалвадора. 1936.

Гранадос је највероватније због економских тешкоћа након очеве смрти морао да напусти студије код Педреља и почне да ради као пијаниста у кафеима Барселоне. Породица Гранадос је била многобројна. У том периоду је већ десеторо чланова породице живело у кући у Пасаж де Грасији: Енрике, његова мајка и неколико браће са својом децом. У јануару 1886. Енрике Гранадос је почео да свира пет сати дневно у „Кафеу де лас Делисијас“. Кафе, који је касније добио назив „Златни лав“, сматран је једним од најбољих у Барселони. Детаљно је описан у свој својој величини у роману Ла Богерија Нарсиса Ољера, мада је у доба када је Гранадос почео да ради у њему већ био деградиран и изван моде. Изгледало је да се укус власника скоро ускључиво усредсређивао на оперски галиматијас набијен ефекатима и различитим вокалним украсима, а у чему Гранадос није проналазио себе. Због тих естетских скрупула и из других разлога Гранадос је убрзо изгубио посао у кафеу.

Гранадосове економске тешкоће нису промакле каталонском предузетнику Едуарду Кондеу, који је већ раније плаћао део његових музичких студија. Конде је запослио Гранадоса као професора музике његове деце, доделивши му у то време незамисливу плату од сто пезета месечно. У том периоду Гранадос је одржао своје прве полујавне наступе на сцени, укључујући и концерт од 9. априла 1886. у Атенеуму у Барселони на ком је заједно са Рикардом Вињесом тумачио Готшалов комад за два клавира Тарантела, као и Фантазију за два клавира, Хармонијум и Гудачки квартет Жозепа Гарсије Роблеса.

Упркос томе што је вероватно био најплаћенији приватни професор клавира у земљи, Гранадос је увиђао да му Шпанија није нудила могућност да заврши музичке студије, тако да је одлучио да оде у Париз уз подршку предузетника Кондеа. И поред тога, да би увећао уштеђевину неопходну за такав пут, поново је почео да ради у једном кафеу, овог пута у „Кафеу Филипино“ у Барселони. Остао је тамо три месеца, импровизујући народне мелодије и пратећи газде сумњивог музичког укуса, што је детаљно описао у свом дневнику. У септембру 1887. коначно је могао да крене на пут у Париз.

Париз[уреди]

Гранадосов почетни циљ у Паризу био је да се упише на престижни Конзерваторијум, на ком су већ студирали неки његови професори. Нажалост, по доласку се разболео од тифусне грознице, а у тренутку опоравка већ је прекорачио максималан узраст за упис. Енрике је одлучио да приватно студира клавир код Шарла Вилфрида де Бериота (1833–1914), једног од професора на Конзерваторијуму. У остале Бериотове ученике убрајали су се млади Морис Равел (1875–1937) и Рикардо Вињес (1875–1943), његов колега на концерту у Атенеуму у Барселони 1886. године, такође из Љериде, са којим је Гранадос делио смештај у Hotel de Cologne et d’Espagne у Rue de Trévise.

Бериот је доста инсистирао на звучној дотераности интерпретације, чиме се објашњава каснији посебан интерес Гранадоса за технику педала. Други Бериотов утицај односи се на импровизацију. Иако су у то доба прелудијуми, који су кратким импровизованим темама припремали публику за рецитал, увелико изашли из моде, импровизација је скоро увек била саставни елемент Гранадосових интерпретација, а тај код њега већ постојећи таленат природно се развијао под Бериотовим туторством.

Није јасно у којој мери је Париз утицао на младог композитора. Француска музика је тада била у прелазној фази. Утицај француско-белгијске школе Сезара Франка и Венсана Дендија већ је био у опадању, а импресионизам још увек није представљао значајну музичку снагу. Изгледа да се Гранадос приближио конзервативним француским музичким круговима, као што је Дендијева Schola Cantorum. Иако је Гранадос целог живота одржавао везе с Паризом, никад га није привлачио француски музички језик, за разлику од неких његових савременика као што је Албениз. Гранадосов зрели стил има више везе са позноромантичарским нагињањем ка вијугавом хроматизму, изливима виртуозности и тематским реминисценцијама. Међутим, ипак се говорило да се напоредно постојање модалног и тоналног у његовим партитурама може приписати утицају француске музике. Изгледа да је Гранадос у Паризу компоновао Хоту за мед из Алкарије (посвећена Вињесу), као и многе од Дванаест шпанских игара.

Поред могућности да се образује код Бериота, Париз му је пружио прилику да учврсти пријатељство са Албенизом, који је био његов колега у Барселони, и да се спријатељи са најзначајнијим француским музичарима тога доба, као што су Форе, Дебиси, Равел, Дика, поменути Денди и Сен-Санс.

Вињесови записи откривају да су Бериотови ученици, осим што су студирали, користили сваку прилику да се разоноде и да су посећивали кабарее и позоришта из тог периода, као што је Comédie Française. Вињес и Гранадос су изнајмљивали необичан трицикл на којем су ишли у дуге обиласке Париза. Гранадос се тамо заинтересовао и за сликарство, посећујући кућу сликара Францеска Миралеса (његов комшија из Барселоне). Из тог пријатељства ће касније црпети инспирацију за нека своја дела.

После двогодишњег боравка у Паризу, и након неколико неуспелих покушаја да заинтересује француске издаваче за своја дела, Енрике Гранадос се вратио у Шпанију.

Повратак у Барселону и боравци у Мадриду[уреди]

Извођач: Шарон Избин

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Гранадос је по повратку у Шпанију преговарао о објављивању својих Дванаест шпанских игара са престижном Каса Дотесио из Барселоне. Објављене засебно почетком деведесетих година 19. века, Шпанске игре су представљале Гранадосово прво међународно признање будући да су га многи познати композитори тога доба, као што су Кјуи, Масне, Сен-Санс и Григ, необуздано хвалили. Гранадос је 20. априла 1890. званично дебитовао у Лирском театру у Барселони, где је представио неколико оригиналних композиција попут Арабеске, неке од Шпанских игара и данас изгубљену Шпанску серенеду (не треба је мешати са истименим Албенизовим делом). Осим тога, Гранадос је тумачио дела Сен-Санса, Бизеа, Менделсона, Шопена и Бетовена, заједно са једним секстетом који је закључио рецитал са делима Моцарта и Шуберта. Концерт је доживео огроман успех који је Енрикеу Гранадосу донео велику популарност која је до краја његовог живота стално расла.

Гранадос 1891. године учествује у оснивању Каталонског Орфеја, једног од највидљивијих музичких симбола Барселоне. Ентузијазам за језик и књижевност Каталоније, који је почео средином 19. века са покретом познатим под називом Ренесанса, већ је продро у музички живот, а композитори из Барселоне су настојали да изразе та осећања кроз нове аранжмане традиционалних народних песама. Током последњих деценија 19. века појавили су се различити хорови који су тумачили традиционални народни репертоар, као и нова дела каталонских композитора, класична дела или неку врсту комбинације свега. Оснивање најутицајнијег од тих хорова, Каталонског Орфеја, обично се приписује Амадеу Вивесу (1871–1932) и Љуису Миљету (1867–1941). Међутим, дневник Енрикеа Гранадоса оставља мало простора за сумњу о његовој кључној улози у оснивању, којем је допринео и Енрике Морера. Изгледа је је Орфеј убрзо попримио политичку боју, што је снажно одбијало Гранадоса који је, говорећи о такозваним Музичким Каталонистима (често слабо пријемчивим за андалузијске и кастиљске музичке традиције), изјавио следеће:

„... Орфеју се жели дати каталонистичка политичка боја, а ја се са тим не слажем. Мени се чини да Уметност нема никакве везе са Политиком. То ми је донело низ неппријатности, почео сам да примам прекоре и анонимна писма у којима се оптужујем да сам писао андалузијске игре. Као да је то некакав грех! Сматрам се Каталонцем у истој мери као и други, али у својој музици желим да изразим оно што осећам, чему се дивим и што ми се чини добрим, било да је то андалузијско или кинеско.“

У сваком случају, Гранадос је целог живота одржавао блиске везе и са Каталонским Орфејем и са осталим оснивачима, одржао је неколико концерата у корист Орфеја и ангажовао га за извођење две своје најамбицијозне вокалне композиције, Песме о звездама (1911) и Вечне елегије (1914). Иако је Гранадос компоновао музику за бројне каталонске текстове, изгледа да га аранжман традиционалних народних песама (тим путем су кренули сви композитори из Барселоне како би постигли признање) није привлачио.

Енрике Гранадос је 1892. године упознао Ампаро Гал и Љоберас, кћерку валенсијског индустријалца Францеска Гала. Од тог тренутка Гранадоса нема на музичкој сцени Барселоне око три године, што су неки од његових биографа назвали "дугом тишином“. Претпоставља се да је Гранадос био заузет удварањем будућој супрузи, припремањем за венчање и започињањем породичног живота. Енрике и Ампаро су ступили у брак 1893. године у Цркви Мерсе од Барселоне. Његов први син, Едуардо, рођен је у јулу 1894. године. У наредним годинама рођено је још петоро деце: Солита, Енрике, Виктор, Франсиско и Наталија. Добар део 1894. и 1895. године провео је у Мадриду, покушавајући да објави своју музику и добије место професора клавира на Конзерваторијуму. Али догодило му се исто што и у Паризу, разболео се и није могао да се појави на испитима. Осим тога, изгледа да је жири био на страни Пилар Фернандез де ла Мора, која је тада била миљенице мадридске публике. Гранадос је такође одржао неколико концерата у Салону Ромеро. У публици је био млади и обећавајући виолончелиста Пау Касалс (1876–1973).

У октобру 1895. Гранадос је већ био у Барселони. Под покровитељством Каталонског концертног друштва, на неколико концерата извео је своја дела, као и дела Дендија и Албениза, често у друштву белгијског виолинисте Матјеа Крикбума (1871–1947), који се 1895. настанио у Барселони. Након распуштања Каталонског концертног друштва у лето 1897, Крикбум је основао Филхармонијско друштво са циљем промоције камерне музике на музичкој панорами Барселоне, којом је суштински доминирала опера. Гранадос је дебитовао са Филхармонијом 9. новембра 1897. године у Сали Естела, где је свирао са Крикбумом и Пау Касалсом. У наредних шест месеци свирао је са Филхармонијским друштвом двадесетпет пута, често са Касалсом, а повремено је у Барселони изводио дела пореклом из француске, попут Сен-Сансове Сонате за виолину оп. 75 (1902). Такође је наставио да компонује, иако ниједан од његових камерних концерата (као што су они које је компоновао у Мадриду) није на програму Друштва. Гранадос је у том периоду већ био увежбао оркестарску композицију, а његова дела Свита на гаљешке напеве и Марш побеђених била су изведена у октобру 1899. У новембру те године у Барселони су изведени Поетични валцери које је публика топло примила. Средином 1898. Гранадос се вратио у Мадрид да представи своје прво сценско дело, сарсуелу Марија дел Кармен, које је доживело несумњив успех у доба када је Мали жанр (шп. Género chico) уживао огромну популарност. Иако је било неких критика на либрето, за Гранадоса је ова сарсуела представљала велики комерцијални успех. Остала је на репертоару дуго времена и њена је популарност допрла до ушију краљице-регенткиње, Марије Кристине, која га је одликовала Крстом Карлоса III. Дело је такође постигло значајан успех у Барселони и Валенсији.

Гранадос је 1900. године у Барселони основао Друштво за класичне концерте, а годину дана касније, понукан својом страшћу према подучавању и због потребе за економском стабилношћу, Академију Гранадос намењену подучавању пијанистичког умећа (касније Академија Маршал). Овом Академијом, која ће развити посебан стил интерпретације, управљао је Гранадос све док није отишао у Америку. После је на њено чело дошао његов ученик, пијаниста Френк Маршал, рођен у Матару 1883. године. Академија Гранадос је дала велика имена клавирске интерпретације: Пакиту Мадригер, Балтасара Сампера, Алисију де Ларочу, Росу Сабатер и Кончиту Бадију, коју је сматрао својом другом кћерком и која је извела неколико његових дела, од којих су нека њој посвећена. Гранадос је у наредним годинама објавио неколико дела за клавир и камерни ансамбл. У Концертном алегру (1904), премијерно изведеном на такмичењу Конзерваторијума у Мадриду, напушта "националистичку" линију у потрази за чистом романтичарском виртуозношћу. У Паризу је 1905. представио Скарлатијеве сонате које је сам транскрибовао и довршио. Од дела за камерни ансамбл треба истаћи Сонату за виолончело и клавир.

Гранадос и Гоја[уреди]

Гранадос је осећао праву страст према времену Франсиска Гоје и амбијенту кастицизма који је сликар умео да предочи. Сматрао је Гоју за "генија који је оличење Шпаније“. Поседовао је неколико сликаревих дела и, имајући у виду да је имао дара за цртање и сликање, почео је да слика самог себе прерушеног у "гојеска", створивши неколико бакрореза надахнутих Гојиним делом. Из тог обожавања настале су две свеске Гојески за клавир, са поднасловом Заљубљени махоси. Ове музичке импресије у седам сцена илуструју развој љубавне страсти између два "махоса" од њиховог првог сусрета до трагичне смрти "мајорије" и појављивања њеног духа. Гојеске су разматране са различите тачке гледишта: једном као нека врста збирке импровизација, други пут као непрекидна прича са употребом лајтмотива вагнеријаског типа, а понекад је критикована изражена тенденција ка понављању пасажа и фраза, што доводи до извесне монотоније која се може избећи само правилним третманом тема, боје, ритма и хармоније. Гојеске су премијерно изведене 1911. године у Дворани каталонске музике. Гранадос је постао светски признат након извођења Гојески у париској Сали Плејел 1914. године. Успех је био толики да му је додељена Легија части Француске републике. Из те страсти према Гојином сликарском свету настале су и Тонадиље за глас и клавир, написане на текстове Фернанда Перикета. Ради се о серији од десет песама у којима Гранадос настоји да оживи мадридски амбијент с краја 18. и почетка 19. века, надахнут Гојиним делима од сјаја таписерија до драматизма Каприца.

У Америци[уреди]

Енрике Гранадос (1914)

Поводом успеха клавирске свите Гојеске, Париска опера је од Гранадоса наручила једну оперу. Композитор је планирао да клавирски материјал Гојески преради у лирско дело и наручио је од Фернанда Перикета текст који је морао да се уклопи у већ написану музику. Гранадос се преселио у једну кућу у Швајцарској коју му је изнајмио музиколог Курт Шиндлер, где је завршио дело. Избијање Првог светског рата осујетило је извођење опере у Паризу, а њујоршка Метрополитен опера се понудила за премијеру. Занимљиве су околности под којима је до тога дошло. Његов пријатељ Ернест Шелинг, значајан амерички композитор, дошао је на идеју да постави Гојеске на репертоар Метроолитен опере у сезони 1915–1916. Тамо се удружио са Пау Касалсом који је учествовао у пробама са оркестром. Ратни амбијент је брачном пару Гранадос уносио нервозу јер је тренутак за пловидбу био крајње неповољан, а осим тога радило се о првом прекоморском путовању Енрикеа Гранадоса, који је целог живота имао аверзију према пловидби морем. Пре укрцавања је кроз шалу прокоментарисао: „На овом путу оставићу своје кости.“

Енрике и Ампаро су коначно испловили из луке у Барселони у новембру 1915. на броду „Монтевидео“, којим је путовао и гитариста Мигел Љобет. То им је без сумње плобидбу учинило забавнијом, могли су да разговорају о Барселони, али тај пут није прошао без недаћа. Пристали су у Кадизу, а 30. новембра су поново испловили за Њујорк. Током пловидбе, Монтевидео је пресрео разарач „Касар“ из француске флоте како би начинио проверу. Иако се све разрешило без проблема и уз највећу могућу брзину, инцидент је био довољан да узнемири путнике до те мере да је Гранадос, увек спреман за шалу, прокоментарисао: „Изаћи ћу ако нас поново зауставе!“ У једном писму својој деци писаном током плавидбе и завршеном из Њујорку, каже:

„... требало је да пловимо десет дана, а пловили смо петнаест. Неколико сати мира, а остатаку времена није се назирао крај. Мислили смо да вас нећемо поново видети. Једног поподнева ваша мајка и ја смо се загрлили и молили бога да нас чува...“

Стигли су у Њујорк 15. децембра. Одмах је почела френетична активност која се састојала из припрема, контаката и проба са оркестром. Како је и било планирано, Пау Касалс је већ дириговао на генералној проби, а Гранадос и познати виолончелиста одржали су концерт у “Друштву пријатеља музике” неколико дана пре премијере Гојески. Осим тога, Гранадос је снимио неколико трака механичког клавира за компанију Еолијан. Имао је богат друштвени живот будући да је њујоршко друштво присуство европског уметника Гранадосовог реномеа сматрало правим богатством, у тој мери да је стално био позиван на коктеле и пријеме.

Извођач: U.S. Marine Band

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Импресарио Метрополитен опере је мало пре премијере рекао Гранадосу да Гојескама недостаје интермецо. Гранадос је тада написао своју последњу композицију која ће касније постати веома позната. Композитор није био претерано задовољан и рекао је Касалсу: „Направио сам нешто ружно, вулгарно, за публику. Једну арагонску игру“, на шта је овај одговорио: „Одлично. Зар Гоја није био Арагонац?“ Премијера је коначно одржана 26. јануара 1916. године. Оркестром је дириговао Гаетано Бавањоли, а хором Ђулио Сети. Успех је био огроман, а трајање овација историјско. Гранадос је писао свом пријатељу Вињесу: „Моји снови су коначно остварени. Сва моја тренутна радост је више због онога што ће тек доћи него због онога што сам до сада учинио.“

Међутим, критика није била повољна. Дело је изведено само пет пута, доживевши комерцијални фијаско. Упркос томе, Гранадосова популарност је нарасла до те мере да га је амерички председник Вудро Вилсон позвао у Белу кућу. Ова почаст ће имати несагледиве последице за брачни пар Гранадос. Да би могао да присуствује пријему у Белој кући, Гранадос је морао да промени датум повратка у Шпанију. Због тога повратни брод није био исти, већ комбинација два брода са преседањем у Енглеској. Од Њујорка до Фалмута на броду „СС Ротердам“, под холандском заставом. И од Фолкстона до Дијепа на броду Сасекс, под француском заставом. Пријем и концерт у Белој кући одржани су 7. марта. Следећег дана је шпански амбасадор Хуан Риањо и Гајангос приредио доручак у Гранадосову част током ког му је указао на опасност од укрцавања на брод из земље у рату, без обзира што се ради о цивилном броду. Гранадос се толико узнемирио да је хтео да промени термин пловидбе, али већ је било касно, а његова нестрпљивост да се врати кући натерала га је да остане при поменутој маршути. Гранадосови су испловили из њујоршке луке 11. марта 1916. Опроштај на пристаништу је био веома емотиван. Дошли су многи пријатељи као што су Шелинг, Крајслер и Падеревски. Уручена му је сребрна чаша у спомен на извођење Гојеска у Њујорку, потписана од стране свих који су учествовали у догађају и са више од 4 000 долара у унутрашњости.

Брачни пар Гранадос је стигао у Фалмут 19. марта и упутио се у Лондон ради кратке посете. 24. марта у 13.15 укрцали су се на пароброд „Сасекс“ који је пристао у Фолкстону. Око 14.30 немачка ратна подморница UB-29 уочила је „Сасекс“ и, очигледно га помешавши са разарачем, око 14.50 испалила торпедо који је ударио у средњи део брода и преполовио га. Прамац „Сасекса“ је одмах потонуо, док је крма остала без котве и касније је одвучена у булоњску луку. Кабина Гранадосових се налазила на крми. У њој су пронађени њихови кофери и мношто личних предмета, али је јасно да се брачни пар у тренутку напада налазио у другом делу брода.

Гранадос је скочио у воду и попео се на чамац за спасавање, али кад је угледао своју супругу како се бори с таласима, скочио је да је спаси и море их је обоје прогутало.[1]

У несрећи на „Сасексу“ настрадало је око осамдесеторо људи. Уследиле су бројне почасти након Гранадосове смрти. Већину је припремила Кончита Бадија, његова омиљена ученица, али је вероватно најемотивнију почаст (према речима Жоана Алаведре) организовао Пау Касалс у њујоршкој Метрополитен опери, на истој сцени на којој су недуго пре тога изведене Гојеске. Поред Касалса наступили су Крејслер, Падеревски, Марија Баријентос, Хулија Кулп и тенот Џон Мек Кормак. Падаревски је извео Шопенов Посмртни марш пред публиком која је стајала. Светла у позоришту су била угашена, а сцену је осветљавала једна свећа на клавиру. Смрт је изненадила Гранадоса мало пре 49. рођендана.

Стил[уреди]

Гранадосов стил је оригинална мешавина која спаја велику романтичарску традицију Шумана и Шопена и налет музичког национализма који је био веома снажан крајем 19. века. Гранадос у својој музици није показао посебну наклоност према каталонском, већ пре према класичном и романтичном периоду у Шпанији, и то посебно према мадридском. Свет тонадиље, урбани мадридски фолклор и његово дивљење према Гоји надахнули су његова најистакнутија дела. У његова најбоља дела убрајају се клавирске (Шпанске игре, Гојеске) и вокалне композиције (Тонадиље). Његово оркестарско дело оставило је само бледи утисак. Само је Интермецо из опере Гојескас уживао једнодушну наклоност публике, без обзира што је написан у журби, у последњем тренутку, и то из чисто сценских разлога како би било времена за промену декора. Слабост опере Гојескас лежи у обавезујућем обрасцу који је наметала већ написана музика: статичност радње и сиромаштво приче, извештаченост и усиљеност текста. С друге стране, дело поседује несумњиве музичке квалитете.

Занимљивости[уреди]

Иронијом судбине, син Ерикеа Гранадоса је 1923. године био шампион Шпаније у пливању на 100 метара слободним стилом и први је у Шпанији пливао краул стилом. Његова жена је такође побеђивала на првенствима у пливању, а његови синови Енрике и Ђорди – композиторови унуци – такође су били шампиони у пливању дубоким и полудубоким стилом.

Диригент Мелани Местре је 2010. године открила Гранадосов први концерт за клавир и оркестар. Дело је премијерно изведено 27. октобра 2010. године у Филхармонијској сали у украјинском граду Лавову. За клавиром је била Мелани Местре, а Лавовским симфонијским оркестром дириговао је Алексис Соријано.[2][3]

Музичка дела[уреди]

Период Назив Инструментација Делови / Напомене Премијера
КЛАВИРСКА ДЕЛА
1885. Elvira: mazurka

Елвира: мазурка

Клавир
1888. Dans le bois

Игра у шуми

Клавир
око 1888. Álbum de melodias

Албум мелодија

Клавир
22 кратка комада
1888. En la aldea

У вароши

Група клавира
Salida del sol (Излазак сунца) - Maitines (Јутрења) - El cortejo: marcha nupcial (Поворка: свадбени марш) - La oración (Молитва) - Regreso: marcha nupcial) (Повратак: свадбени марш) - Canto recitado (Рецитовани напев) - La siesta (Сијеста) - Danza pastoril (Пасторална игра) - Final (Финале) - La puesta de sol (Залазак сунца) Барселона, Виши музички конзерваторијум у Барселони, 3.4.1984.
1885-90. Danza característica

Карактеристична игра

Клавир
око 1890. Canción árabe

Арапска игра

Клавир
око 1890. Moresca

Мореска

Клавир
око 1890. Capricho español

Шпански капричо

Клавир
око 1890. Valses sentimentales

Сентиментални валцери

Клавир
Vivo - Andante - Vivo - Dolente - Allegro appasionato - Andantino amoroso - Allegro pastoral en forma de vals - Sentimentale - Dolente - Allegro final
око 1890; обј. 1892-1900. Danzas españolas

Шпанске игре

Клавир
no 1, Galante (бр. 1, Отмена) - no 2, Oriental (бр. 2, Оријентална) - no 3, Fandango (бр. 3, Фанданго) - no 4, Villanesca (бр. 4, Виљанеска) - no 5, Andaluza (б. 5, Андалуза) - no 6, Jota (бр. 6, Хота) - no 7, Valenciana (бр. 7, Валенсијанска)- no 8, Sardana (бр. 8, Сардана) - no 9, Romántica (бр. 9, Романтична) - no 10, Melancólica (бр. 10, Меланхолична) - no 11, Arabesca (бр. 11, Арабеска) - no 12, Bolero (бр. 12, Болеро) Барселона, Лирско позориште, 20.4.1890. Енрике Гранадос, клавир)
око 1890. Arabesca

Арабеска

Клавир
Барселона, Лирско позориште, 20.4.1890.
-- Serenata española

Шпанска серенада

Клавир
(изгубљена) Барселона, Лирско позориште, 20.4.1890.
1890-95. Dolora en La menor

Долора у а-молу

Клавир
Мадрид, 27.11.1894.
1890-95. Carezza (Кареца) - Clotilde (Клотилда) - La sirena (Сирена) - Marcha real (Краљевски марш) - Soldados de cartón (Картонски војници)
Клавир
1891-93. Apariciones: valses románticos

Утваре: романтични валцери

Клавир
Introducció: presto (Увод: presto) - Cadenciós (Ритмичан) - Vals alemany (Немачки валцер) - Fantasmes (Духови) - Pastoral (Пасторални)- Sensible (Осећајни) - Ves-te'n, tristor! (Одлази, туго!) - Andantino quasi allegretto - Vals vienès (Бечки валцер) - ?... - Ecos (Одјеци)
1892. Paisaje

Пејзаж

Клавир
1892. Cartas de amor

Љубавна писма

Клавир
Cadencioso (Мелодично) - Suspirante (За уздисање) - Doliente (Болно) - Apassionato (Страствено)
1893. Serenata

Серенада

Клавир
око 1895. Valses poéticos

Поетични валцери

Клавир
Introducció: Vivace molto (Увод: Vivace molto) - Vals melòdic (Мелодични валцер) - Vals apassionat (Страствени валцер) - Vals lent (Лагани валцер) - Vals humorístic (Шаљиви валцер) - Vals brillant (Бриљантни валцер) - Vals sentimental (Сентиментални валцер) - Vals papallona (Лепршави валцер) - Vals ideal (Идеални валцер) Мадрид, 15.2.1895; Барселона, Лирско позориште, 21.3.1895.
1895. Piezas sobre cantos populares españoles

Комади на шпанске народне напеве

Клавир
1. Preludio (Прелудијум) - 2. Añoranza (Носталгија) - 3. Ecos de la parranda (Одјеци весеља) - 4. Vascongada (Баскијка) - 5. Marcha oriental (Оријентална игра) - 6. Zambra (Циганска игра) - 7. Zapateado (Степовање)
1895-96. Parranda-Murcia

Весеље у Мурсији

Клавир
1897. L'himne dels morts

Химна умрлих

Клавир
око 1898. A la cubana, op. 36

У кубанском стилу, оп. 36

Клавир
1. Allegretto - 2. Un poco vivo
око 1898. A la antigua (bourrée)

У старом стилу (буре)

Клавир
око 1898. La góndola: escena poética

Гондола: поетична сцена

Клавир
око 1900. Vals-tzigane

Цигански валцер

Клавир
око 1900. A la pradera, op. 35

На ливади, оп. 35

Клавир
1900-01. Oriental

Оријентална

Клавир
1901. Rapsodia aragonesa

Арагонска рапсодија

Клавир
1903. Allegro de concierto

Концертни алегро

Клавир
Мадрид, 1903.
1904. Escenas románticas

Романтичне сцене

Клавир
Mazurka (Мазурка) - Berceuse (Успаванка) - Lento con estasi - Allegretto - Allegro apasionato - Epílogo (Епилог) Мадрид, Музичка унија, 20.11.1904.
1909-10. Vals de concert

Концертни валцер

Клавир
1909-10. Azulejos

(Азулехос)

Клавир
Започео Исак Албениз, завршио Енрике Гранадос Барселона, Дворана каталонске музике, 11.3.1911. Енрике Гранадос, клавир
1910-12. Jácara (danza para cantar y bailar), op. 14

Хакара (игра за певање и плесање), оп. 14

Клавир
1911. Goyescas

Гојеске

Клавир
Llibre 1 (Књига 1): no 1, Los requiebros (бр. 1, Комплименти) - no 2, Coloquio en la reja (бр. 2, Разговор кроз решетку) - no 3, El fandango de Candil (бр. 3 Кандилски фанданго) - no 4, Quejas o la maja y el ruiseñor (бр. 4, Жалбе или маха и славуј


Llibre 2 (Књига 2): no 5, El amor y la muerte (бр. 5, Љубав и смрт) - no 6 La serenata del espectro (Серанада духа)

El pelele (Слабић) - независно дело, често се изводи као комад бр. 7)

Барселона, Дворана каталонске музике, 11.3.1911 (Књига 1); Главно позориште (Тараса)]], 29.3.1914 (импровизација на тему из „Слабића“); Барселона, Дворана каталонске музике, 5.3.1915 („Слабић“); Парис, Сала Плејел, 2.4.1914 (Књига 2). Енрике Гранадос, клавир
објав. 1912. Dos impromptus

Два импромптуа

Клавир
1. Vivo e appasionato - Impromptu de la codorniz (Препеличин импромпту)
објав. 1912. Escenas poéticas

(Поетичне сцене)

Клавир
1a sèrie (1. серија): 1. Berceuse (Успавнка) - 2. Eva y Walter (Ева и Валтер) - 3. Danza de la rosa (Игра руже) -- 2a sèrie (2. серија): 1. Recuerdo de países lejanos (Сећање на далеке земље) - 2. El ángel de los claustros (Манастирски анђео) - 3. Canción de Margarita (Маргаритина песма) - 4. Sueños del poeta (Снови песника)
1912. Fantasía (Cheherezada), op. 34

Фантазија (Шехерезада), оп. 34

Клавир
1912-13. Libro de horas

Књига часова

Клавир
1. En el jardín (У башти) - 2. En invierno: La muerte del ruiseñor (Зима: славујева смрт) - 3. Al suplicio (За казну) Барселона, 23.3.1913.
-- Danza lenta, op. 37

Лагана игра, оп. 37

Клавир
Барселона, 8.5.1915.
-- Escenas infantiles: miniaturas, op. 38

Дечје сцене: минијатуре, оп. 38

Клавир
1. Recitando (Рецитовање) - 2. Pidiendo perdón (Тражење опроштаја) - 3. El niño duerme (Дете спава) - 4. Niño que llora (Дете које плаче) - 5. Séptima melodía (Седма мелодија)
-- Cuentos de la juventud

Приче из младости

Клавир
-- Marche militaire

Војни марш

Клавир
Барселона, 31.10.1915.
објав. 1914. Impromptu (allegro assai), op. 39

Импропту(allegro assai), оп. 39

Клавир
-- 2 Marxes militars

2 војна марша

Клавир у четири руке
ОРКЕСТАРСКА ДЕЛА
1899. Marcha de los Vencidos

Марш побеђених

Оркестар Барселона, Музичко друштво Барселоне, 31.10.1899.
1899. Suite sobre cantos gallegos

Свита на гаљешке напеве

Оркестар Барселона, Музичко друштво Барселоне, 31.10.1899.
1908. Dante

Данте

Оркестар и мецосопран (само у другом делу) (Partitura) 1. L'entrada a l'infern (Улазак у пакао) - 2. Paolo e Francesca (Паоло и Франческа) Барселона, Дворана каталонске музике, 1908
око 1909. Concierto para piano y orquesta

Концерт за клавир и оркестар

Оркестар и клавир Недовршен: сачувен је цео први став (Lento-Allegro grave ma non molto) и почетак другог (Andante). Реконструисан, оркестриран и довршен од стране пијанисте, композитора и диригента Меланија Местра. Изгубљен, оригинални рукопис је 2009. године пронашао Мелани Местре. Издао га је 2010. године Издавач Боало из Барселоне. Премијерно су га извели 27. октобра 2010. у Лавовској филхармонијској сали (Украјина) Мелани Местре (клавир), Лавовски симфонијски оркестар и Алексис Соријано (диригент).
1910. Elisenda: suite

Елисенда: свита

Глас, клавир, флаута, обоа, кларинет, гудачки квинтет, харфа На текст Апелеса Местреса. 1. El jardín de Elisenda (Елисендин врт) - 2. Trova (Балада) - 3. Elisenda (Елисенда) - 4. La vuelta o Final (Повратак или Финале) Барселона, Сала Гранадос, 7.7.1912.
1911. Cant de les estrelles

Песма о звездама

Оркестар и хор Барселона, Дворана каталонске музике, 1911
1916. Navidad

Божић

Камерни оркестар (дупли квинтет за дувачке инструменте, гудачке инструменте и клавир) На основу „Слепице из Витаније“ Мадрид, Национално музичко удружење, 31.5.1916.
1916. Danza de los ojos verdes

Игра зелених очију

Оркестар На основу „Слепице из Витаније“ Њујорк, Позориште Максин Елиот, 10.2.1916.
? Danza gitana

Циганска игра

Оркестар
? La nit del mort (Poema desolación)

Ноћ смрти (Неутешна песма)

Оркестар
? Suite oriental

Оријентална свита

Оркестар Недовршена
КАМЕРНА МУЗИКА
око 1888. Canto (Melodía)

Песма (Мелодија)

Виолончело Из „Албума Париз 1888“
око 1895. Quinteto para piano en Sol menor, op. 49

Квинтет за клавир у г-молу, оп. 49

Гудачки квартет и клавир Allegro - Allegretto quasi andantino - Molto presto Мадрид, Салон Ромеро, 15.2.1895.
око 1895. Trio, op. 50

Трио, оп. 50

Виолина, виолончело, клавир
1.Poco allegro con espressione - 2.Scherzetto - 3.Duetto - 4.Finale Мадрид, Салон Ромеро, 15.2.1895.
1903. Melodía

Мелодија

Виолина и клавир Барселона, Позориште Елдорадо, 21.6.1903.
1914. Serenata

Серенада

2 виолине и клавир Париз, Сала Плејел, 4.4.1914.
1915. Madrigal

Мадригал

Виолончело и клавир Барселона, Сала Гранадос, 2.5.1915.
1915 Trova

Балада

Виолончело и клавир Аранжман другог става из „Елисенде“ |align="left"| Барселона, Сала Гранадос, 2.5.1915.
-- Danza gallega

Гаљешка игра

Виолончело и клавир
-- Соната за виолончело и клавир Виолончело и клавир
-- Romanza

Романса

Виолина и клавир
-- Sonata

Соната

Виолина и клавир Само први став; за остала три постоје скице
-- Tres preludios

Три прелудијума

Виолина и клавир
1. La góndola (Гондола) - 2. El toque de guerra (Избијање рата) - 3. Elevación (Уздизање)
-- Trio

Трио

2 виолина и виола
-- Escena religiosa

Религиозна сцена

Оргуље, виолина, клавир, добош
-- Интермедијуми за свадбену мису Дионисија Кондеа Гудачки квартет, харфа, оргуље Marcha (Марш) – Meditación (Размишљање)
-- Pequeña romanza

Мала романса

Гудачки квартет
ВОКАЛНА МУЗИКА
1900. La boira

Магла

Глас и клавир
Барселона, Сала Шасањ, 13.2.1902. Марина Кањизарес, сопран
-- Canto gitano

Циганска песма

Глас и клавир
1902 Cançó d'amor

Љубавна песма

Глас и клавир
Песма Х. M. Ровиралтаа
1910 Colección de tonadillas escritas en estilo antiguo sobre textos de F. Periquet

Збирка тонадиља написаних у старом стилу на текстове Ф. Перикета

Глас и клавир
Amor y odio (Љубав и мржња) - Callejeo (Лутање) - El majo discreto (Пажљиви махо) - El majo tímido (Стидљиви махо) - El mirar de la maja (Гледање махе) - El tra-la-la y el punteado (Тра-ла-ла и трзалица) - La maja de Goya (Гојина маха) - La Maja Dolorosa I, II y III (Болна Маха I, II и III), ¡Ај, majo de mi vida! (Ај, махо мог живота!), ¡Oh muerte cruel! (О, сурова смрти!), De aquel majo amante (О оном љубавнику) - Las currutacas modestas (Скромне каћиперке) - Si al retiro me llevas (Ако ми уточпште нађеш) - El majo olvidado (Заборављени махо) Барселона, Дворана каталонске музике, 10.6.1914.
-- Elegía eterna

Вечна елегија

Глас и клавир
Песма Апелеса Местреса Барселона, Дворана каталонске музике, 10.6.1914.
-- L'ocell profeta

Птица злослутница

Глас и клавир
Песма грофице од Кастеља Барселона, 22.6.1911.
1913. Canciones amatorias

Љубавне песме

Глас и клавир (на текстове из „Општег романсера“)
Mañanica era (Јутро беше) - Mira que soy niña (Види цурица сам) - Serranas de Cuenca (Брда око Куенке) - Lloraba la niña (Плакала је цурица) - No lloréis, ojuelos (Не плачите, очице) - Descúbrase el pensamiento (Мисао се разоткрила) - Gracia mía (Грација моја) Глас: Кончита Бадија; клавир: Енрике Гранадос. Барселона, Сала Гранадос.
-- Cançoneta, op. 51

Песмица, оп. 51

Глас и клавир
Песма Апелеса Местреса
-- L'herba de l'amor

Љубавна трава

Хор
-- Balada

Балада

Глас и клавир
-- Canción

Песма

Глас и клавир
објав. 1916. Canción del postillón

Песма о коњанику

Глас и клавир
СЦЕНСКА ДЕЛА
1895. Miel de la Alcarria, op. 54

„Мед из Алкарије“, оп. 54

Сценска музика за драму у три чина Жозепа Фелијуа и Кодине 1895.
1897-98. Ovillejos

Овиљехос

Лирски интерлудијум у два чина Жозепа Фелијуа и Кодине
1898. María del Carmen

Марија дел Кармен

Опера на либрета Жозепа Фелијуа и Кодине Мадрид, Парохијско позориште, 12.11.1898; Барселона. Позориште Тиволи, 31.5.1899.
1899. Blancaflor

Бланкафлор

Лирка драма у једном чину Адрија Гвала Барселона, Драмско позориште, 30.1.1899.
1899-1900. Petrarca

Петрарка

Лирска драма у једном чину на либрето Апелеса Местреса (није изведена)
1901. Picarol

Пикарол

Драмски комад у једном чину Апелеса Местреса Барселона. Позориште Тиволи, 28.2.1901.
1903 Follet

Фољет

Опера у три чина на либрето Апелеса Местреса Барселона, приватно слушање у Позоришту Лицеј, 4.4.1903 (није била успештна и није јавно изведена)
1906. Gaziel

Газел

Поема у три сцене на либрето Апелеса Местреса Барселона, Главно позориште, 27.10.1906. Жауме Пахиса, диригент
1911. Liliana

Лилијана

Поема у три сцене на либрето Апелеса Местреса Барселона, Дворана лепих уметности, 9.7.1911.
1915. La cieguecita de Betania (El portalico de Belén)

Слепица из Витаније (Витлејемска штала)

Опера за дебу на либрето Габријела Мироа. За дечје гласове и камерни ансамбл. Барселона, Гранадосова кућа у Ваљкарки, 1916. Оперу извели Гранадосова и Мироова деца
1916. Goyescas

Гојеске

Опера у два чина на либрето Фернанда Перикета Њујорк, Метрополитен опера, 26.1.1916.
? Torrijos

Торихос

Сценска музика

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Hunt, Judith M. Carpenter, Robert L. Morgan, E. Stephen. Classification of instructional programs 2000 edition. DIANE Publishing. стр. 215-. ISBN 978-1-4289-2572-4. 
  • David Walton: The Last Journey of Enrique Granados, Opus Books, 2009, ISBN 0-9561536-3-1
  • Walter Aaron Clark: Enrique Granados: Poet of the Piano, Oxford University Press, New York and Oxford, 2006, 265 p., ISBN 0-19-514066-4
  • C.A. Hess: Enrique Granados: A bio-bibliography Greenwood Press, Westport, CT, USA ISBN 0-313-27384-7
  • C.A. Hess: Enrique Granados and modern piano technique, Performance Practice Review 6:89-94 N1 1993
  • A. Schuessler: Piano music of Granados, Clavier 31:16-23 N8 1992
  • J. Isern: El legado de Granados, su tecnica pianistica, Monsalvat N194:12-13 Jun 1991
  • J. Douglas Riva: The "Goyescas" for piano by Enrique Granados - a critical edition. Ann Arbor, Michigan. U.M.I., Dissertation Information Service, 1988. 368 p.
  • Kurt Neufert: Goyescas von Granados und La vida breve von de Falla in Nancy, Orchester, Das 34:943-4 Sep 1986
  • J.B. Jones: Enrique Granados - A few reflections on a seventieth anniversary, Music Review: 47:16-23 N1 1986-1987
  • Rosa Angelica Lopez: Granados' "Escenas Romanticas" : its romantic sources and progressive features, Texas (Austin). 1982. dissertation.
  • Sophie Joligeon: Enrique Granados, pedagogue du piano, Sorbonne (Paris). 1980. dissertation. 100 S.
  • Olga Llano Kuehl: Three stylistic periods in the piano compositions of Enrique Granados, Cincinnati. 1980. dissertation.
  • Andrés Ruiz Tarazona: Enrique Granados el último romantico, Madrid: Real Musical 1975. 77 S.
  • Octavio Aballi Planell: Enrique Granados y su tiempo. Contrapunto filatelico al centenario del nacimiento de un gran musico, Barcelona: Amigos de Granados 1969. 24 S.
  • Xavier de Montsalvatge: Enrique Granados (1867-1916), Revista de Occidente. 1968, Nr.58, S. 95-105.
  • Sergio Martinotti: Note critiche su Granados, Chigiana. 4 (1967), S. 131-141.
  • José Subira: Antiguas tonadillas escenicas y modernas tonadillas de Granados, Ritmo. 32 (1962) No. 326, Mai, S. 4 f.
  • Andrea de Larrea: Enrique Granados, Arbor. 64 (1966) No. 246, S. 139-149.
  • M.A. Vajsbord: Enrike Granados, Sovetskaja Muzyka. 8 (1964) H. 2, S. 118-123.
  • H. Triebel: Drie Spaanse meesters in het Holland Festival : Iberia, Mens En Melodie 46:376-7+ Jun 1991
  • Jozef Robijns, Miep Zijlstra: Algemene muziekencyclopedie, Haarlem: De Haan, (1979)-1984. ISBN 978-90-228-4930-9.
  • Dick van der Meer: Van giraffepiano's, pianoleeuwen, tingellatten en toondichters, Amsterdam: H.J.W. Becht, 1977, 231 p. ISBN 978-90-230-0202-4.
  • Manuel García Morante: Obra completa per a veu i piano, 2ª ed., rev. y aum., Barcelona: Tritó, Biblioteca de Catalunya, 2007, 213 p.,
  • Francisco Alia Miranda: Indice de Autores e Intepretes, in: La musica en la radio : radio Ciudad Real EAJ 65 y sus discos de pizarra, Cuenca: Ediciones de la Universidad de Castilla-La Mancha, 2000, 378 p. ISBN 978-84-8427-046-1.
  • Celsa Alonso González: Indice Onomastico ..., in: La cancion lirica española en el siglo XIX, Madrid: Ediciones del ICCMU, 1998, 555 p. ISBN 978-84-89457-03-4.
  • Celsa Alonso González: Nazionalismo spagnolo e avanguardia - La presunta praticabilita dell'Impressionismo, Musica/realta 15:81+ N44 1994
  • Arístides Incháustegui, Blanca Delgado Malagón: Indice Onomastico, in: Vida musical en Santo Domingo (1940-1965), Banco de Reservas, Publicación Especial, Editora Corripio, C. por A. Santo Domingo, D. N., 1998. 529 p., ISBN 9945-036-01-7
  • Luís Iglésias de Souza: El Teatro Lírico Español : volumen IV : libretistas y compositores, Coruna: Editorial Deportacion Provincial, (4 volúmenes: I-Catálogo A-E / II-Catálogo F-O / III-Catálogo O-Z / IV-Libretistas y compositores) 1996, 742 p., ISBN 84-89652-19-8
  • Stewart Gordon: Spanish, Portuguese, and Latin Keyboard Music in the Twentieth Century, in: A History of Keyboard Literature. Music for the Piano and its Forerunners, New York: Schirmer Books, 1996, 566 p. ISBN 978-0-534-25197-0.
  • Linton Elzie Powell: Guitar effects in Spanish piano music, Piano & Keyboard N180:33-7 May-Jun 1996
  • Ramon Barce: Actualidad y futuro de la zarzuela. Actas de las Jornadas celebradas en Madrid del 7 al 9 de noviembre de 1991, Madrid: Editorial Alpuesto, 1994, 350 p.
  • P. Mecarelli: Il virtuosismo pianistico fin de siècle : paradigma dell'ambiguita novecentesca o elogio dell'ornamentazione?, Musica/realta 15:75+ N44 1994
  • Wolfgang Suppan, Armin Suppan: Das Neue Lexikon des Blasmusikwesens, 4. Auflage, Freiburg-Tiengen, Blasmusikverlag Schulz GmbH, 1994, ISBN 3-923058-07-1
  • Franco Rossi, Michele Girardi: Indice Dei Nomi, in: Il teatro la Fenici : chronologia degli spettacoli 1938-1991, Venezia: Albrizzi Editore, 1992, 650 p., ISBN 88-317-5509-9
  • Franco Rossi, Michele Girardi: Indice Dei Nomi, in: Il teatro la Fenici : chronologia degli spettacoli 1792-1936, Venezia: Albrizzi Editore, 1989, 491 p., ISBN 88-7837-007-X
  • Jacqueline Cockburn, Richard L. Stokes, Graham Johnson: The Spanish song companion, London: Victor Gollancz, 1992
  • Montserrat Albet: Mil anys de musica catalana, Barcelona: Plaza & Janes Editores, S.A., 1991, 166 p.
  • Paul E. Bierley, William H. Rehrig: The heritage encyclopedia of band music : composers and their music, Westerville, Ohio: Integrity Press, 1991, ISBN 0-918048-08-7
  • Recent contributions to Iberian musical scholarship in the United States. [R. Stevenson] bibliog, Inter-American Music Review 11:138+ N1 1990
  • Kurtz Myers: Performer Index : Conductors, in: Index to record reviews 1984-1987 : based on material originally published in "Notes", the quarterly journal of the Music Library Association between 1984 AND 1987, Boston, Massachusetts: G.K. Hall, 1989, 639 p. ISBN 978-0-8161-0482-6.
  • Kurtz Myers: Performer Index : Instrumentalits, in: Index to record reviews, 1978-1983 : based on material originally published in "Notes", the quarterly journal of the Music Library Association, between 1978 and 1983, 1st Suppl., Boston, Massachusetts: G K Hall, December 1985, 873 p. ISBN 978-0-8161-0435-2.
  • Giuseppe Triggiani, Franco Mannino: Il melodramma nel mondo 1597-1987, Bari: Levante Editori-Bari, 1988, 378 p.
  • Kurt Neufert: Die Opernregie des Berufsprovokateurs, Opernwelt 27:50 N8 1986
  • Jean-Marie Londeix: Musique pour saxophone, volume II : repertoire general des oeuvres et des ouvrages d'enseignement pour le saxophone, Cherry Hill: Roncorp Publications, 1985
  • Jean-Marie Londeix: 125 ans de musique pour saxophone, repertoire general des oeuvres et des ouvrages d'enseignement pour le saxophone, Paris: Leduc, 1971
  • Lyle G. Wilson: A dictionary of pianists, London: Robert Hale, 1985. 343 p. ISBN 978-0-7090-1749-3.
  • Enzo Valenti Ferro: Indice de Cantantes, in: Las voces : teatro Colon 1908-1982, Buenos Aires: Ediciones de Arte Gaglainone, 1983. ISBN 978-950-9004-36-8.
  • Roger Alier, Xosé Aviñoa: El libro de la zarzuela, Madrid: Ediciones Daimon, 1982, ISBN 84-231-2677-3
  • Christof Ruger: Konzertbuch Klaviermusik A-Z, Leipzig: 1982
  • Kurt Pahlen: Mein Engel, mein Alles, mein ich : 294 Liebesbriefe berühmter Musiker, München, Wilhelm Goldmann, 1981, 356 p.
  • Franz Stieger: Opernlexikon - Teil II: Komponisten. 1, Band A-F, Tutzing: Hans Schneider, 1975-1983, 371 p., ISBN 3-7952-0203-5
  • Franz Stieger: Opernlexikon - Teil II: Komponisten. 2, Band G-M, Tutzing: Hans Schneider, 1975-1983, 373-772 p., ISBN 3-7952-0228-0
  • Gösta Morin, Carl-Allan Moberg, Einar Sundström: Sohlmans musiklexikon - 2. rev. och utvidgade uppl., Stockholm: Sohlman Förlag, 1975-1979, 5 v.
  • José María Ruiz Gallardón, Antonio Fernández-Cid: Cien Años de teatro musical en España 1875-1975, Madrid: Real Musical Editores, 1975, 610 p. ISBN 978-84-387-0021-1.
  • Antonio Fernández-Cid: La musica española en el siglo XX, Madrid: Publicaciones de la Fundacion Juan March, 1973
  • Antonio Fernández-Cid: Lieden y canciones de Espana, Madrid: Editora Nacional, 1963, 531 p.
  • Manuel Valls Gorina: Historia de la musica catalana, Barcelona: Editorial Taber, c1969, 218 p.
  • José Subira: Cien operas : autores personajes argumentos, Madrid: Editorial Prensa Espanola, 1967
  • Joaquín Pena, Higinio Anglés, Miguel Querol Gavalda: Diccionario de la Música LABOR, Barcelona: Editorial Labor, 1954, 2V, 2318P.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Енрике Гранадос