Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија захумско-херцеговачка и приморска
Српска православна црква
Основне информације
Држава Босна и Херцеговина, Хрватска
Сједиште Мостар
Број намјесништава 2
Број црквених општина 10
Број парохија 34
Број манастира 7
Званична страница www.eparhija-zahumskohercegovacka.com
Архијереј
Епархијски архијереј Григорије (Дурић)
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ захумско-херцеговачки и приморски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин Григорије, а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и саборна црква епархије.

Историја[уреди]

Стари називи ове територије били су Захумље, Хумска земља или Хум, да би се од 15. вијека усталио назив за ширу област Херцеговина, по херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Када је Српска православна црква постала аутокефална 1219. године, тада је Свети Сава на овом простору основао Хумску епархију са сједиштем у Стону, као и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки которској.

Послије пада Херцеговине под турску власт, сједиште Епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).

Због историјских околности епархија се потом подијелила на два дијела: на Требињску епархију и на Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска, по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили |Петров манастир у џамију, сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија).

Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија, које су се у 18. вијеку, после Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије, који је 1649. године премјештен у Петровску, или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена, познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. године и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије 1766. године, кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренет је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837-1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888). Епархијом је у раздобљу 18601864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина, кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878), Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске цркве у Босни и Херцеговини. У састав епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу епархије, већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).

Период од 1920.[уреди]

Уједињењем Српске цркве (1920) и доношењем црквеног устава (1931), Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне Цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од овог уједињења Цркве, захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). На Светом архијерејском сабору 1992. године, за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабран је др Атанасије (Јевтић), а 1999. епископ Григорије (Дурић).

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи, чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару, одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У рату 1991—1995, Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале, порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873. године, био је један од највећих храмова у Српској цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. године, гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. године, бачена бомба на православни храм у Дубровнику.

Последњих година приступило се обнови порушених и оштећених светиња, посебно у случају манастира Житомислића.

У периоду од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011, сједиште епархије се налазило у Требињу, односно манастиру Тврдош. 2011. године седиште је враћено у Мостар.

Свештенство[уреди]

Данас, Епархија захумско-херцеговачка и приморска има седам живућих манастира, два архијерејска намјесништва; мостарско-невесињско и требињско-дубровачко са десет црквених општина, које имају 34 парохије.

Монаштво и свештенство у епархији чине: епископ Григорије, умировљени епископ Атанасије, 3 архимандрита, 4 јеромонаха, 3 монаха и 11 монахиња, 5 искушеника и 3 искушенице, 24 активна свештеника, 3 умировљена свештеника и 5 ђакона.

Број православних вјерника у епархији је око 100.000. Број вјерника по општинама: Требиње 37.000, Невесиње 19.000, Билећа (са Берковићима) 17.000, Гацко 11.000, Љубиње 4.700, Дубровник око 3.000, Суторина 2.500 и Мостар око 3.000.

Архијерејска намјесништва[уреди]

Манастири[уреди]

Јерарси[уреди]

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије)[уреди]

Погледати: Хумска епархија

Митрополити херцеговачки или требињски (Цариградске патријаршије)[уреди]

Митрополити херцеговачки или требињски (Пећке патријаршије)[уреди]

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)[уреди]

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]