Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија захумско-херцеговачка и приморска
Српска православна црква
Основне информације
Држава Босна и Херцеговина, Хрватска
Сједиште Мостар
Број намјесништава 2
Број црквених општина 10
Број парохија 34
Број манастира 8
Званична страница www.eparhija-zahumskohercegovacka.com
Архијереј
Епархијски архијереј Григорије (Дурић)
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ захумско-херцеговачки и приморски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин Григорије, а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Историја[уреди]

Главна православна црква у Требињу, унутрашњост
Православна црква у Дубровнику

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића КосачеХерцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску[1] са сједиштем у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).[2]

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).[2] Епархијом је у раздобљу 18601864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878) Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске цркве у Босни и Херцеговини. У састав епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу епархије већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).[3]

Период од 1920.[уреди]

Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање[уреди]

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.[2]

Архијерејска намјесништва[уреди]

  • Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
  • Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири[уреди]

Јерарси[уреди]

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.


Митрополити херцеговачки или требињски (Цариградске патријаршије):


Митрополити херцеговачки или требињски (Пећке патријаршије):


Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије):


Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије):

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
  2. ^ а б в Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
  3. ^ Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)

Спољашње везе[уреди]