Епизоотија

С Википедије, слободне енциклопедије

Епизоотија је појава обољења или угинућа већег броја животиња од неке болести, која је неуобичајена по броју случајева, времену и месту јављања или захваћеној врсти животиња, као и повећана учесталост обољења или угинућа чији је узрок привремено неутврђен. Она има велики друштвени и економски значај јер озбиљно може угрозити пољопривреду, сточарство и екосистеме на одређеном подручју, ако се јави у облику епидемије.[1]

Основни појмови[уреди | уреди извор]

  • Епизоотија, панзоотија, ензоотија су термини везани за зоонозе (или антропозоонозе) и еквилалентни су терминима епидемија, ендемије и пандемија који су везани за хуману медицину.
  • Егзотичне заразне болести су болести животиња дефинисане у складу са препорукама ОИЕ које нису присутне на територији Републике Србије.
  • Експлозивне заразне болести су заразне болести животиња које се нагло јављају и брзо шире међу популацијом животиња исте или различите врсте, преносе на различите начине и изазивају велике економске штете.
  • Ензоотске заразне болести су болести животиња дефинисане у складу са препорукама ОИЕ које су присутне на територији једне земље.
  • Епизоотиолошка јединица је подручје које обухвата територију општине или њен део.
  • Епизоотиолошко подручје је подручје које обухвата већи број епизоотиолошких јединица.
  • Заражено подручје је подручје на којем је регистрована заразна болест.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

С обзиром на појаву, начин кретања и ток заразне болести са епидемиолошког становишта разликују се више врста заразних болести:

Епизоотија

Код еизоотија заразне болести се јављају на већем броју животиња и карактеришу се брзим ширењем болести.

Ензотија

Болест се јавља на једном месту, у једном крају и даље се не шири.

Панзоотија

Панзоотија је зараза која захвата шире подручје, нпр. покрајину,провинцију, земљу, континент.

Зоонозе

Зооноза је болест која се примарно јаља код животиња, и коју човек може добити од болесних или наизглед здравих животиња.

Периодичне појаве епизоотија у земљама Блиског истока и Африке озбиљна су здравствена претња европским државама, на- рочито земљама Медитерана и Балканског полуострова. Разлози за често појављивање ове болести у Африци и на територији Блиског истока су вишеструки и последица су недовољне развијености држава у овим географским регионима, а пре свега због немогућности деловања ветеринарских слжби, недовољно развијених дијагностиких капацитета за брзу и прецизну лабораторијску дијагностику , слабе просвећености сеоског становништва и традиционалног начина узгоја преживара.[2]

Интензивни саобраћај хране животињског порекла, услуга и кретања људи, културних и туристиких веза на глобалном нивоу узрок је сталне и реална опасност од брзог и неконтролисаног ширења епизоотија. Стога је приоритет епизоотиолоких служби већине земаља да стално прате епизоотиолошку ситуацију на ендемским подручјима.[3]

Фактори који утичу на појаву епизоотија[уреди | уреди извор]

Као могући предуслови за појаву и епидемијско ширење заразних болести код животиња наводе се следећи фактори:

  • промет пријемчивих живих животиња из ендемијских области,
  • неконтролисани прекогранични промет из земаља у којим владају епизоотије,
  • програми вакцинације, који често нису у корелацији са сојевима вируса у зараженим подручјима,
  • недостатак резерви вакцина за егзотине сојеве вируса
  • недовољно развијени или потпуно одсуство система за брзо откривање и брзо реаговање у случају појављивања инфекције,[4]
  • недостатак лабораторијских капацитета за мапирање и секвенционирање вируса,[5]
  • недовољно организована ветеринарска служба,
  • недостатак одговарајућих националних планова за контролу и сузбијање епизоотија и ​​планова за управљање кризним ситуацијама у случају појављивања егзотичних сојева вируса,
  • непостојање одговарајућих контролних мера и програма идентификације и обележавања животиња.

Процена угрожености неког подручја од епизоотија[уреди | уреди извор]

Процена угрожености неког подручја од епизоотија заснива се на следећим параметрима:

  • Карактер опасности - угрожено подручје треба анализирати са аспекта броја и врста угрожених животиња и карактеристика болести.
  • Густина животињског фонда - обухвата анализу густине животињског фонда са аспекта броја и врста животиња критичних на епизоотије.
  • Површина и карактеристике угроженог подручја - угрожено подручје се анализирати са аспекта: извора заразне болести, развоја, преношења и ширења болести, могућности предузимања превентивних и куративних мера;
  • Изграђеност система заштите од епизоотија - обухвата анализу са аспекта постојања планова заштите од епизоотија, природних и вештачких баријера за ширење болести и капацитета за збрињавање.

Након завршене процене угрожености неког подручја или државе од епизоотије, прави се свеобухватни план заштите који у начелу обухвата следеће мере и поступке:

  • Дезинфекција — примена начина, поступака и метода ради уништавања узрочника болести животиња, укључујући и болести које се са животиња могу пренети на људе.
  • Дезинсекција — примена начина, поступака и метода ради уништавања штетних инсеката и крпеља.
  • Дератизација — примена начина, поступака и метода за уништавање штетних глодара;
  • Деконтаминација — примена начина, поступака и метода за одстрањивање и уништавање штетних материја.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Полферов Я. Я. Эпизоотия, Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: В 86 томах (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.
  2. ^ Vet. glasnik 66 (1-2) 111 - 121 (2012) S. Stanojević i sar.: Slinavka i šap u Turskoj i zemljama Bliskog istoka – epizootiološka situacija.
  3. ^ OIE Regional Representation For the Middle East: FMD Situation in the Middle East in 2008-2009 – 10, April 2009.
  4. ^ Alexandersen S, Zhang Z, Donaldson AI. Aspects of the persistence of foot-and-mouth disease virus in animals -- the carrier problem. Microbes Infect 2002; 4: 1099- 110.
  5. ^ Ferris NP, Nordengrahn A, Hutchings GH, Reid SM, King DP, Ebert K, Paton DJ, Kristers- son T, Brocchi E, Grazioli S, Merza M. Development and laboratory validation of a lateral flow device for the detection of foot-and-mouth disease virus in clinical samples, J Virolog Meth 2009; 155, 10-7.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Полферов Я. Я. Эпизоотия // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: В 86 томах (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.
  • Ганнушкин М. С. Общая эпизоотология. 4-е изд. М., 1961.
  • Лукашев И. И. Частная эпизоотология. М., 1961.
  • Бакулов И. А., Таршис М. Г. География болезней животных зарубежных стран. М., 1971.
  • Эпизоотология / Под ред. Р. Ф. Сосова. 2-е изд. М., 1974.
  • Бакулов И. А. и др. Словарь эпизоотологических терминов / И. А. Бакулов, В. А. Ведерников, Ф. М. Орлов, Г. Г. Юрков. — М.: Россельхозиздат, 1975. — 104 с.
  • Таршис М. Г. Популярно об эпизоотологии. — М.: Колос, 1982. — 192 с.
  • Сунцов В. В., Сунцова Н. И. Чума: Происхождение и эволюция эпизоотической системы (экологические, географические и социальные аспекты) / Отв. ред. С. А. Шилова; Российская акад. наук, Институт проблем экологии и эволюции им. А. Н. Северцова РАН. — М.: Т-во науч. изд. КМК, 2006. — 248 с. — 500 экз. — ISBN 978-5-87317-312-9.
  • Тинкер И. С. Эпизоотология чумы на сусликах. — Ростов-на-Дону, 1940.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епизоотија&oldid=25918059”