Епиконтинентални појас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Морски појасеви према међународном праву мора
Disambig.svg
Уколико сте тражили географски појам, погледајте чланак Континентални праг.

Епиконтинентални појас, као правни појам, подразумева онај део морског дна и подземља у коме обална држава има ексклузивно право истраживања и искоришћавања природних богатстава.[1]

Историја[уреди]

Позадину настанка овог појаса треба тражити у економским моментима. Државе су постепено подвргавале под своју власт извесне делове морског дна, како би у том простору могле искоришћавати рудно благо или друго подземно богатство. Мада су познати и ранији преседани,[a] сматра се да прокламација америчког председника Трумана од 28. септембра 1945. о природним богатствима подземља и морског дна контитнетналног слоја, означава почетак оформљења института епиконтиненталног појаса. У прокламацији се, поред осталог, истиче да је „вршење јурисдикције над природним богатствима подземља и морског дна континенталне равнине од стране народа који живи на обали, разумно и праведно“, јер се „континентална равнина може сматрати продужетком копнене масе обалне државе“. Прокламација је покренула лавину једностраних аката, тако да је до 1957. године 38 држава установило свој епиконтинентални појас. Овако широка пракса консакрирана је Женевском конвенцијом о опиконтиненталном појасу из 1958. год.[2]

Конвенција предвиђа да епиконтинентални појас обухвата:

  • „морско дно и подморје подморских области које леже уз обалу, али које се налазе ван територијалног мора до дубине 200 метара или преко те границе до тачке где дубина воде која лежи изнад њих дозвољава коришћење природних богатстава поменутих области;“
  • „морско дно и подморје одговарајућих подморских области која леже уз обале острва.“[3][b]

Правни режим[уреди]

У овом појасу обалној држави се признају суверена права у сврху истраживања и коришћења његових природних богатстава. Права обалне државе над епиконтиненталним појасем су инхерентна, независна од стварне или привидне окупације као и од сваког изричитог проглашења. У спору око онтиненталног платоа у Северном мору, Међународни суд правде је између осталог констатовао да права обалне државе над епиконтиненталним појасом постоје ipsko facto i ab initio на основу њене суверености над копном [...].[3]

Права обалне државе на епиконтинентални појас не дирају у режим мора која леже изнад њега (отворено море), нити у режим ваздушног простора изнад тих вода. У том смислу обална држава не може ометати постављање или одржавањае поморских каблова и цевовода на континенталном слоју (члан 4. Конвенције).[3]

Вршећи своја суверена права над епиконтиненталним појасом, обална држава може да изгради постројења и друге уређаје потребне за испитивање и коришћење природних богатстава. Око тих постројења може установити зоне безбедности у ширини 500 метара мерено од сваке тачке њихове спољне ивице. Та постројења или уређаји су под јурисдикцијом обалне државе, али немају статус острва, тако да немају право на своје територијално море.[3]

Конвенција о праву мора из 1982. редефинише институт епиконтиненталног појаса. Одређује га као „морско дно и подземље простора који се протежу изван територијалног мора преко читавог природног продужетка копненог подручја до спољне ивице континенталног руба или до удаљености од 200 наутичких миља, рачунајући од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора, где спољна ивица континенталног руба досеже до те удаљености“.[4]

  • Континентални руб представља потопљени продужетак копнене масе обалне државе и састоји се од морског дна и подземља континенталне равнине, континенталне стрмине и континенталне косине. Не обухвата, пак, дно дубоког мора ни његово подземље.[5]

Ако се епиконтинентални појас протеже изван 200 миља од полазне линије од које се мери ширина територијалног мора, обална држава о томе доставља обавештење комисији за границе епиконтиненталног појаса. Комисија доставља своје препоруке обалиним државама које на основу тих препорука доносе коначне и обавезујуће одлуке о границама својих епиконтиненталних појасева. Обална држава која искоришћава минерална богатства епиконтиненталног појаса изван 200 миља плаћа одговарајуће доприносе (или их даје у натури) међународној власти. Ове обавезе се ослобађају земље у развоју која је нето-увозник рудног богатства добијеног из њеног епиконтиненталног појаса.[5] Конвенција појашњава и појам „природног богатства епиконтиненталног појаса“ утолико што одређује да се природна богатства састоје из рудних и других неживих богатстава морског дна и подземља заједно са живим бићима које припадају врстама дна, тј. бићима која су у стадијуму у коме се могу ловити било непомична на морском дну или испод њега, или су неспособна помицати се ако нису у сталном физичком додиру са морским дном и подземљем [члан 77 (4) Конвенције].[5]

Питање разграничења[уреди]

Што се тиче разграничења епиконтиненталних појасева између држава чије су обале сучелице или се додирују, Женевска конвенција је предвиђала два начина:

  1. споразумом заинтересованих држава;
  2. повлачењем линије средине или еквидистанце у случају да нема споразума, а посебне околности не оправдавају другу границу;[c] Нова Конвенција утврђује да се то разграничење врши на основу међународног права, тј. извора наведених у члану 38. Статута Међународног суда правде. Уколико се споразум не постигне у разумном временском року, државе прибегавају средствима мирног решавања предвиђеним Конвенцијом.[6]

С обзиром на то да је линија средине или еквидистанце технички метод, јасно је да се споразум и линија средине међусобно не искључују. Тако је, на пример, разграничење епиконтиненталнох појасева Југославије и Италије извршено споразумом закљученим 1968. на бази начела линије средине.[7]

Напомене[уреди]

  1. ^ Русија је декларацијом из 1916. истакла права на нека острва у Северном мору образлажући то трвдњом да та острва представљају „продужење континенталне равнине Сибира“. Уговором о подморским областима залива Париа, Велика Британија и Венецуела поделиле су 1942. дно и подземље богато нафтом изван територијалног мора.
  2. ^ Југославија је ставила резерву на члан 6. Конвенције о епиконтиненталном појасу из 1958, која садржи правила о разграничењу епиконтиненталног појаса. Основ тог разграничења треба да буде споразум. Међутим, ако до споразума не дође, гласи члан 6. „и ако посебне околности не оправдају неко друго разграничење, оно се састоји у средњој линији...“. Југославија се оградила својом резервом „од посебних околности“ истичући да „у разграничавању свог епиконтиненталног појаса не признаје никакве посебне околности које би требало да утичу на ово разграничење“.
  3. ^ У случају Tunisia/Libya Continental Shelf, Међународни суд правде је утврђујући обичајна правна правила која се примењују на разграничење епиконтиненталног појаса између држава, истакао да је принцип правичности од изузетног значаја.ICJ Reports, 1982. pp. 47. у случају Golf of Maine, Суд је стао на становиште да „разграничење треба да се изврши применом критеријума правичности и употербом практичних метода подобних да обезбеде, с обзиром на географску конфигурацију подручја и друге релативне околности, правичан резултат“ ICJ Reports 1984, 299–300.
    Cahier, „Les Sources de Droit Relatifa la Délimitation du Plateau Continental,Melenges Virallz, 1991, pp. 175; “ Nelson, The Roles of Equity in the Delimitation of Maritime Boundaries, American Journal of International Law, vol. 84, 1990, pp. 837.
    Спорови везани за разграничење епиконтиненталних појасева нису ретки у пракси међународних судова и арбитража. Нпр. Anglo-French Continental Shelf Case — V. D. W. Bowet „The Arbitration between United Kingdom and France Concerning Shelf Boundary in the English Channel and South Western Approaches“, British Year Book of International Law, vol. 49, 1978, pp. 1. etd., Tunisia/Libya Continental Shelf. op. cit.; Gulf of Maine Case (Canada v. United States of America), ICJ Reports 1984.; Guinea/Guinea Bissau Maritime Delimitation, ICJ Reports 1985; Libya/Malta Continental Shelf Case, ICJ Reports 1985.

Референце[уреди]

  1. ^ Аврамов & Крећа, стр. 396.
  2. ^ Аврамов & Крећа, стр. 396-397.
  3. ^ а б в г Аврамов & Крећа, стр. 397.
  4. ^ Аврамов & Крећа, стр. 397-398.
  5. ^ а б в Аврамов & Крећа, стр. 398.
  6. ^ Аврамов & Крећа, стр. 398-399.
  7. ^ Аврамов & Крећа, стр. 399.

Литература[уреди]

  • Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко (2003). Међународно јавно право, Београд. ISBN 978-86-387-0713-3.