Жак Адамар

Из Википедија

Жак Адамар
Жак Саломон Адамар
Жак Саломон Адамар
датум рођења 8. децембар, 1865.
Версај, Француска
датум смрти 17. октобар, 1963.
Париз, Француска
Пребивалиште Француска Француска
Националност Француска Француска
Поље Математика
Институција Универзитет у Бордоу
Сорбона
Француски колеџ
Школа Виша нормална школа
Академија Шарл Емил Пикар
Жил Танери
Битни студенти Морис Рене Фреше
Пол Леви
Солем Манделброт
Андре Вејл
Ћинму Ву
Познат по Адамаров производ
Доказ теореме о простим бројевима
Награде Велика награда математичких наука (1892)
Prix Poncelet (1898)

Жак Саломон Адамар (фр. Jacques Salomon Hadamard; 8. децембар 1865. – 17. октобар 1963) био је француски математичар најпознатији по свом доказу теореме о простим бројевима 1896. године.

Садржај

[уреди] Биографија

Адамар је студирао на Вишој нормалној школи код Шарла Емила Пикара. Након афере Драјфус, у коју је лично био умешан (Алфред Драјфус му је био зет), постао је политички активан и веома је подржавао Јевреје.

Он је увео идеју добро постављеног проблема у теорији парцијалних диференцијалних једначина. Његово име носи и Адамарова неједнакост запремина, као и Адамарова матрица, на којој је заснована Адамарова трансформација. Адамарова капија у квантном рачунарству употребљава ту матрицу.

Његови студенти су били, између осталих, Морис Фреше, Пол Леви, Солем Манделброт и Андре Вејл.

[уреди] О креативности

У својој књизи Psychology of Invention in the Mathematical Field (Психологија изума у математици), Адамар користи интроспекцију да опише математичке процесе мишљења. Насупрот ауторима који идентификују језик и спознају, по њему је математичко размишљање углавном без речи, често праћено менталним сликама које представљају читаво решење неког проблема. Анкетирао је 100 водећих физичара тог времена (приближно 1900. година), питавши их како раде свој посао. Многи одговори су се поклапали са његовим; неки су изјавили да виде математичке концепте као боје.

Адамар је описао доживљаје математичара/теоретских физичара Карла Фридриха Гауса, Хермана фон Хелмхолца, Анрија Поенкареа и других као посматрање читавих решења са "изненадном спонтаношћу".[1] Исто су објавили и многи други у књижевности, као што су Денис Брајан[2], Г. Х. Харди[3], Б. Л. ван дер Верден,[4], Харолд Риг[5], Фридрих Кекуле (који је сањао бензенов прстен) и Никола Тесла.

Адамар је описао тај процес тако да има четири од пет корака модела креативног процеса Грејема Воласа:

  • Припремање
  • Инкубација
  • Осветљење
  • Потврда

Мари-Луиз фон Франц, колега еминентног психијатра Карла Јунга, приметила је да у овим несвесним научним открићима, "стално понављајући и важан фактор … јесте симултаност са којом се потпуно решење интуитивно спознаје и које се касније може проверити разговорним резоновањем.” Она описује решење "као архетипичну шему или слику.”[6] Како је цитирао фон Франц,[7] према Јунгу: “Архетипови … се манифестују само кроз своју могућност да организују слике и идеје и ово је увек несвесни процес који се не може приметити све до касније.”[8]

[уреди] Дела

  • Жак Адамар, The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Довер, 1954) ISBN 0-486-20107-4 (Princeton University Press, 1945) и Жак Адамар The Mathematician's Mind: The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Принстон, 1996) ISBN 0-691-02931-8

[уреди] Даље читање

  • Life and Work of Jacques Hadamard, Vladimir Maz'ya[1] & T. O. Shaposhnikova, American Mathematical Society, фебруар 1998, тврде корице, 574 страна, ISBN 0-8218-0841-9

[уреди] Литература

  • Denis Brian Einstein: A Life (John Wiley and Sons, 1996) ISBN 0-471-11459-6
  • Jacques Hadamard The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Довер, 1954) ISBN 0-486-20107-4
  • C. G. Jung The Collected Works of C. G. Jung. Volume 8. The Structure and Dynamics of the Psyche. (Принстон, 1981) ISBN 0-691-09774-7
  • Robert Kanigel The Man Who Knew Infinity: A Life of the Genius Ramanujan (Washington Square Press, 1992) ISBN 0-671-75061-5
  • Marie-Louise von Franz, Psyche and Matter (Шамбала, 1992) ISBN 0-87773-902-1

[уреди] Референце

  1. ^ Адамар, 1954, стр. 13-16.
  2. ^ Ајнштајн, након година проведених у безуспешним прорачунима, одједном је имао решење генералне теорије релативности која је откривена у сну “као џиновска коцка која прави неуништив отисак, огромна мапа универзума се скицирала у једној јасној визији.” В. Брајан, 1996, стр. 159.
  3. ^ Г. Х. Харди је цитирао како је математичар Шриниваса Рамануџан имао “моменте изненадног осветљења.” В. Канигел, 1992, стр. 285-286.
  4. ^ фон Франц, 1992, стр. 297 и 314. Цитирано дело: Б. Л. ван дер Верден, Einfall und Überlegung: Drei kleine Beiträge zur Psychologie des mathematischen Denkens (Газел & Штутгарт, 1954).
  5. ^ фон Франц, 1992, стр. 297 и 314. Цитирано дело: Харолд Риг, Imagination: An Inquiry into the Sources and Conditions That Stimulate Creativity (Њујорк: Харпер, 1954)
  6. ^ фон Франц, 1992, стр. 297-298.
  7. ^ фон Франц, 1992, стр. 297-298 и 314.
  8. ^ Јунг, 1981, пасус 440, стр. 231.

[уреди] Види још

Добављено из "http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B0%D0%BA_%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80"