Жан Огист Доминик Енгр

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аутопортрет, 1804. године, Музеј Конде, Шантији
Турско купатило, 1863. године, Лувр
Велика одалиска, 1814. године, Лувр
Јованка Орлеанка на крунисању краља Шарла VII, у катедрали у Ремсу 1854. Лувр

Жан Огист Доминик Енгр (фр. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. август 178014. јануар 1867) био је француски сликар неокласицизма. Иако је тежио да постане сликар историјских догађаја у традицији Николе Пусена и Жака Луја Давида, његови портрети су признати као његова највећа заоставштина историји уметности. Нарочито се истичу они у техникама цртежа, због виталности и скоро фотографске прецизности линије.

Биографски подаци[уреди]

Рођен је 29. августа 1780. године у Монтобану и већ у младости је дошао у додир са уметношћу. Његов отац је био свестрани уметник (скулптор, штукатер, сликар минијатуриста), и учио ге је сликарству и свирању на виолини. 1791. године је свога сина послао на академију у Тулуз.

У августу 1796. године путовао је у Париз и ту је нашао место у атељеу Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу. 1801. године је добио награду "Prix de Rome" која је студентима била препорука за добијање стипендије за студије на академијама. Добио је четворогодишњу стипендију и боравак на Француској академији у вили Медичи у Риму коју је подигао 1806. године.

У Риму је студирао и копирао старе мајсторе и зарађивао портретирањем гувернера и других личности. Године 1813. оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле са којом је дуго имао успешан и примеран брак.

После 1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор на Школи лепих уметности у Паризу. Када је после отишао у Рим постао је тамо професор и директор Париске школе. Године 1841. поново се враћа у Париз.

Године 1849. умрла је његова жена и он је ожалошћен кренуо на путовања. Као седамдесетгодишњи је поново виталан и жени се по други пут. За париску Светску изложбу 1855. године ће бити велики простор посвећен за ретроспективу његових дела и дела Ежен Делакроа који је са њим био значајан представник непомирљивих праваца у уметности класицизма и романтизма чија су се дела током времена све више удаљавала од себе и постајала све различитија како у схватањима уметности тако и по самом изгледу. Као осамдесетогодишњак још увек је виталан и активан и постаје ректор у Школи лепих уметности у Паризу. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе је оставио више од 4.000 цртежа.

Дело и карактеристике[уреди]

Енгреова дела нису била дуго времена цењена и поштована. У почетку је сликао у псеудо- класицистичком стилу Жак Луја Давида а касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Последњих се година враћа античким узорима и црпи из етрурског сликарства, слика водених боја које он са великом умешношћу и прецизношћу изводи.

Цртежу и модулацији Енгр посвећује већу пажњу него боји. Тако се јавља велики раскорак између његових дела и дела Ежен Делакроа који користи већ скоро импресионистичку палету. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима.

Нека од његових најпознатијих дела[уреди]

Литература[уреди]

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija slikarstva, Nolit, Beograd 1973.
  • de Wikipedia

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Жан Огист Доминик Енгр