Жарко Зрењанин Уча

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЖАРКО ЗРЕЊАНИН УЧА
Жарко Зрењанин Уча
Жарко Зрењанин Уча
Датум рођења 11. септембар 1902.
Место рођења Избиште, код Вршца,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 4. новембар 1942.
Место смрти Павлиш, код Вршца,
Банат, Застава Немачке Нацистичка Немачка
Професија учитељ

Члан КПЈ од 1927.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба

Народни херој од 5. децембра 1944.

Жарко Зрењанин Уча (Избиште, код Вршца, 11. септембар 1902Павлиш, код Вршца, 4. новембар 1942), члан ЦК КПЈ, политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, организатор устанка у Војводини и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен 11. септембра 1902. године у селу Избишту код Вршца. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу учио је у Вршцу, а гимназију у Сегедину, Белој Цркви и Панчеву. Завршио је учитељску школу у Сомбору 1923. године. Још као ђак Учитељске школе у Сомбору пришао је револуционарном омладинском покрету.

Од 1923. до 1926. био је учитељ у селу Канатларци, у прилепском срез. Ту је, 1926, први пут дошао у сукоб с представницима власти због својих схватања. Због тога је неколико пута хапшен. У јулу 1926. премештен је у родно Избиште. Овде је организовао аналфабетске курсеве и отворио народни универзитет, основао у селима народне библиотеке и читаонице. Сарађивао је у просветним и педагошким часописима и политички деловао, преко учитељског друштва белоцркванског среза, чији је председник био више година.

Члан је Комунистичке партије Југославије постао је 1927. године, када је и основао прву партијску ћелију у Избишту. За секретар Среског комитета КПЈ за Вршац изабран је 1930, а марта 1932. године изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за јужни Банат.

У својој кући у Избишту организовао је малу илегалну партијску штампарију, у којој је, фебруара 1933. године штампан први број „Лењиниста“ (изашла три броја), органа ОК КПЈ за јужни Банат. Уводнике и већину чланака је сам писао. Априла 1933, штампарију је открила полиција. Тада је Жарко осуђен од Суда за заштиту државе на три године робије, коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. Уз Мошу Пијаде, Ивана Милутиновића и друге истакнуте комунисте, Зрењанин се борио за права политичких осуђеника, учествујући у штрајковима глађу и другим акцијама комуниста.

Из затвора је пуштен 6. априла 1936. године. Одмах је наставио политички рад, повезао се с комунистима у Београду и партијском организацијом у Вршцу. Јула 1936. поново је изабран за секретара ОК КПЈ за јужни Банат, а септембра исте године изабран је у Покрајински комитет КПЈ за Војводину. Полиција га је често хапсила и прогањала. До рата 1941. хапшен је пет пута и мучен у полицијским затворима у Петровграду, београдској Главњачи и на Ади Циганлији.

У годинама уочи рата припада међу најистакнутијим активистима КПЈ. Поред организацијског партијског рада, развија агитацију и пропаганду. Написао је многе текстове о националним, аграрним и другим проблемима. Стога је у обновљеном Привременом руководству КПЈ за Војводину, крајем 1938, именован за секретара, а у фебруару 1939. за политичког секретара Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, и на тој дужности остао до смрти.

Споменик Жарку Зрењанину, подигнут 1952. године првобитно на главном градском тргу, а 1964. премештен испред седишта Општинског комитета СКЈ
Табла у бившој улици Жарка Зрењанина, данас Војводе Стевана Шупљикца, Београд

Јуна 1939. учествовао је на партијском саветовању руководећег актива КПЈ у Тацну, испод Шмарне Горе, у Словенији. Током 1939. обилазио је партијске организације у Војводини. Био је члан Иницијативног одбора Странке радног народа Војводине, један од аутора „Платформе“ у којој је истакнуто да ће Војводина, у будућем уређењу Југославије, бити „аутономна јединица, с обзиром на своју посебну, економску, социјалну и националну структуру“.

4. маја 1940. ухапшен је и мучен у затвору у Петровграду, из кога је изишао тек 3. октобра 1940. године. Иако се налазио на робији, на Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину, почетком септембра 1940, изабран је за секретара ПК и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је изабран за члана Централног комитета КПЈ.

У децембру 1940. године покреће и уређује илегални партијски лист „Истина“, орган КПЈ за Војводину, у коме пише многе текстове, а у јануару 1941. покреће лист „Трудбеник“, односно, на мађарском језику „A dolgozó“ (Радник). У време мартовских догађаја, руководио је антифашистичким демонстрацијама у Панчеву и Вршцу.

Учествовао је на Мајском савјетовању КПЈ у Загребу, а затим организовао припреме за ослободилачку борбу у Војводини. У то време највише ради у Банату и иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових оружаних акција у јулу 1941. године. После тешких удараца које су организације КПЈ у Банату и Бачкој претрпеле у лето и јесен 1941, ради на обнављању и консолидацији Партије, разрађујући тактику борбе у складу тамошњим условима.

Гестапо је чинио велике напоре и организовао бројне снаге да ухвати „црвеног генерала“, како су Зрењанина називали. Почетком новембра 1942. године, Тито је позвао Зрењанина да дође на слободну територију западне Босне и присуствује Првом заседању АВНОЈ-а. Приликом припрема за одлазак у Срем, и даље у западну Босну, Зрењанин је проказан Гестапу и убијен је 4. новембра 1942. у селу Павлишу, код Вршца.

За заслуге у организовању револуционарног радничког покрета и НОБ у Војводини, Зрењанин је, 5. децембра 1944, проглашен народним херојем.

Од 2. октобра 1946. године град Петровград носи име овог револуционара – Зрењанин.

Преко 60 насељених места у Србији, углавном у Војводини, имају улицу са именом Жарка Зрењанина.

Литература[уреди]