Живот је леп (филм из 1997)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Живот је леп (1997))
Disambig.svg
Уколико сте тражили српски филм, погледајте чланак Живот је леп (филм из 1985).
Живот је леп

{{{опис_слике}}}

Изворни наслов La vita è bella
Режија Роберто Бенињи
Главне улоге Роберто Бенињи
Николета Браски
Ђустино Дурано
Жанр Драма, комедија
романса, ратни
Година 1997.
Трајање 116 минута
Земља Италија
Језик Италијански
IMDb веза

„Живот је леп“ (итал. La vita è bella) је италијански филм снимљен 1997. у режији Роберта Бенињија. Главне улоге тумаче Роберто Бенињи, Николета Браски и Ђустино Дурано.

Кратак садржај[уреди]

Прича филма прати јеврејску породицу која завршава у концентрационом логору и њихов начин да тамо преживе и све учине другачијим и љепшим од окрутне стварности. С таквом причом, али и комичним приступом, Јевреј Гвидо (Роберто Бенињи), италијански конобар, да би спасио сина од смрти у нацистичком концентрационом логору, говори му да је њихово затварање само игра, гдје је главна награда тенк.

Године 1939. Гвидо се преселио у град Арецо, где се запослио као конобар и заљубио у Дору (Николета Браски). Они се упознају на неуобичајен начин када Дора пада на Гвида. Иако је већ запрошена, али због упорности и духовитости Гвида, она ипак пристаје да се уда за њега.

Њих двоје су у срећном и идиличном браку, живе у једном малом италијанском градићу, заједно са са њиховим сином. Након пар година, избија Други светски рат, а с обзиром да је Гвидо јеврејског порекла, у једном моменту када сви Јевреји морају бити пребачени у концентрационе логоре, немачки регрути одводе Гвида и сина Ђосу (Ђорђо Кантарини) на воз у логор. Када Дора схвата да су њих двојица одведени, иако није јеврејске вероисповести, добровољно захтева да се укрца на воз. Одмах по доласку, мушкарци и жене су раздвојени, те и ова породица бива раздвојена, а мали Ђосу остаје са оцем. Како би сачувао сина од страхота рата, упркос ужасима које доживљавају тамо, Гвидо смишља причу да је њихово затварање само игра, победник је онај који скупи 1000 поена и главна награда је тенк.

Међу упечатљивим сценама је када тек по доласку и смештењу у спаваонице, један немачки официр улази у мушку спаваоницу и тражи неког ко зна немачки како би преводио његове речи, правила у логору. Нико се не одазива, а Гвидо, иако не говори немачки, јавља се као преводиоц. Свестан је да овде не може бити ништа добро, али не жели да то његов син схвати. Тада, пред свима у просторији, укључијићи и Ђосу, симултано преводи са немачког на италијански, смишљајући причу о тенку, а правила понашања укључују забрану тражења слаткиша, плакања и звање мајке, као и то да је, наводно, према његовим речима, корпулентан официр је јуче изгубио поене због тога што се жалио да је био гладан и тражио џем од кајсија. Људи који га разумеју су у неверици, али се нико не усуђује да га прекине или се супротстави, док је син одушевљен и поносан на свог оца. Једна жена јој је појаснила да сву децу још првих дана воде на „туширање“, односно у гасну комору. Када су их позвали на туширање, Ђосу тврдоглаво одбија купање и сакрива се у околини, те на тај начин је избегао смрт.

Такође, док су у логору, Дора не зна да ли су Гвидо и Ђосу још живи. У једном моменту, ишавши на радна места, Гвидо је угледао празну просторију за разглас, те се заједно са својим сином огласио, позивавши своју принцезу, а Ђосу одушевљено прича о догодовштинама. Дора, чувши то, је у потпуној неверици, пресрећна што су њих двојица живи и што се Гвидо брине о Ђосуу.

Међутим, када је Гвидо покушао да пронађе своју супругу, по ноћи се обукао у женско и ушао у групу жена, бива ухваћен и одводе га на стрељање. Тада преплашен, немавши куд, схвати да га син посматра, сакривен у једној самици. Намигнувши му, почиње да комично маршира, са осмехом од ува до ува, док му регрут држи пушку уперену у леђа и водивши га за угао. Син је спокојан, видевши насмејаног тату, несвестан да је низем пуцњева за пар тренутака његов отац убијен. Сутрадан, када се Ђосу пробудио и изашао из кутије, нигде нема никог около, понегде су само остаци паљевина и рушевине. Тада иза угла стиже савезнички амерички тенк, а Ђосу се одушевљава убеђен да је све што је Гвидо причао, било истина. Тенк стаје тачно испред њега, те иако не разуме официра који прича на енглеском, он га покупи и заједно иду међу групом ослобођеника из логора. У једном тренутку, Ђосу угледа мајку и скочи јој у наручје, пресрећно јој саопштивши јој да су победили. Дора је у неверици, грли сина и потврђује речима Да, победили смо.

Награде[уреди]

  • 3 освојена Оскара (најбољи главни глумац Роберто Бенињи, страни филм, музика) и 4 номинације (најбољи филм, режија, сценарио, монтажа).
  • Освојена БАФТА награда (најбољи главни глумац Роберто Бенињи) и 2 номинације (најбољи страни филм, сценарио)
  • Номинација за Златну палму у Кану

Занимљивости[уреди]

  • Николета Браски је Бенињова стварна супруга, која је играла заједно с њим у много филмова.
  • Број на Бенињовој затвореничкој униформи је исти који је носио и Чарлс Чаплин у филму „Велики диктатор“, који је у многоме утицао на овај филм.
  • Бенињи је изјавио да наслов филма потиче од цитата Лава Троцког, који га је написао пре своје смрти.
  • Бенигни је тек други глумац у историји који је освојио Оскара за филм који је сам режирао. Први је био Лоренс Оливије за филм „Хамлет“ из 1948. Бенињи је уједно тек и други италијански глумац који је освојио ту награду, након Софије Лорен.
  • 1998. је Златни глобус за најбољег глумца освојио Џим Кери за трагикомедију „Труманов шоу“, док Бенињи није био ни номинован. Касније је Бенињи ипак освојио Оскара као најбољи глумац, док Кери није био ни номинован за ту награду.

Улоге[уреди]

Глумац Улога
Роберто Бенињи Гвидо Орифаче
Николета Браски Дора Орифаче
Ђустино Дурано Елисио
Ђорђо Кантарини Ђосу
Серђо Бини Беструх Ферућио
Мариза Паредес Дорина мајка