Завист

Из Википедије, слободне енциклопедије

Завист је негативна емоција која се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Испољавање зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије.

Истраживања[уреди]

Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали ову особину. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као cingulate cortex који се активира и приликом физичког бола. Ово се објашњава тиме да ће човек због тога усмерити своје активности ка побољшању квалитета сопственог живота, те има еволутивну оправданост. Међутим, жеља да се буде бољи може да одведе и у другу крајност. Завидан човек ће пожелети и да повреди конкуренцију, па и да украде како би се домогао онога у чему оскудева. Зато је један други тим научника покушао да детектује која нација је највише склона овом осећању, па су као критеријуми узети број крађа и провала у туђе поседе. Према неким изворима, модерне технологије ће довести до пораста зависти, јер путем Интернета и телевизије је могуће завирити у животе богатих и славних.[1] Према Џону Мекију, аутору бројних бестселера који се баве каријером, завист уништава самопоштовање и треба је искористити као мотивациону „алатку“ да се побољша сопствени квалитет рада.[2]

Психологија[уреди]

Иако мали број људи признаје ово осећање, оно је у основи многих људских активности, утиче на осећања и формирање ставова. Према писању једног сајта, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник многих погрешних, чак злих радњи, попут освете. Све може постати предмет зависти; богаство, утицај, моћ, положај, каријера, припадност одређеним друштвеним групама, популарност, слава, лепота, образовање, таленат, па чак и добро расположење. При томе, завидљиви људи живе у лажном уверењу да други имају оно што је њима неправедно ускраћено, што утиче на незадовољство сопственим животом и резултује сталним поређењем са другима, као и опседнутошћу „рачуницама“ које су увек за њих неповољне. Они не могу да опросте туђи успех, али ни да то отворено признају јер би тиме признали и осећање властите ниже вредности. Зато је завист најчешће маскирана правдољубивошћу. Највећи проблем оваквих људи је што не умеју да буду задовољни властитим животима и да у њима пронађу смисао.[3]

Религија[уреди]

Много људи верује да библија даје списак од седам смртних грехова, међу којима је и завист и они се и помињу у Соломоновим причама, додуше више као описи тих особина. Ипак, нигде се експлицитно не наводи да се ти греси кажњавају смрћу. Према наводима једног сајта, ови греси су практично категорије много грехова које Бог неће опростити.[4] У католичанству такође не постоји коначан списак таквих грехова, али већина верника прихвата категоризацију коју је дао папа Грегор још у VI веку, а које помиње и Данте Алигјери у свом делу „Пакао“. Према тим наводима казна за завист је „бацање у ледену воду“.[5]

Извори[уреди]

  1. ^ Политикин забавник број 3036, датум: 16.4.2010. „Наука о седам смртних грехова“, стр. 23-25. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.
  2. ^ Блиц: „Седам смртних грехова на радном месту“; 2.4.2007. (BendWeekly)
  3. ^ Иза огледала: „Завист“; 28.6.2005.
  4. ^ gotquestions.org: „Који су то седам смртних грехова?“
  5. ^ Блиц: „Абортус, дилери дроге и педофили“; 11.3.2008.

Спољашње везе[уреди]