Закочно зрачење

Из Википедије, слободне енциклопедије

Закочно зрачење је електромагнетно зрачење настало убрзавањем (успоравањем) наелектрисане честице скренуте са првобитне путање под утицајем друге наелетрисане честице. Првобитно се радило о скретању електрона, под утицајем наелетрисања атомског језгра. Спектар закочног зрачења је континуалан.

Закочно зрачење је први открио Никола Тесла у серији експеримената са високофреквентним гасним пражњењем које је изводио између 1888. и 1897. године. Међутим, то је прошло незапажено па је Рендген 1895. године независно дошао до истог открића; пошто није знао о каквим зрацима је реч дао им је име x-зраци. За то откриће Рендген је добио Нобелову награду за физику 1901. године.

Закочно зрачење може да се сматра и слободно-слободним зрачењем, што указује да је наелетрисана честица, извор зрачења, слободна пре и после емисије. Отуда континуални карактер спектра закочног зрачења.[1]

Стриктно говорећи, под закочним зрачењем требало би да се подразумева свако зрачење настало убрзавањем наелетрисаних честица што би укључивало и синхротронско зрачење (у којем наелетрисана честица скреће у магнетском пољу); међутим, термин закочно зрачење најчешће се користи у ужем смислу и односи се на зрачење настало кочењем електрона у кондензованој материји.

Профил закочног зрачења насталог када се електрон енергије 30 keV судара са протоном. Ефикасни пресек је пропорционалан броју емитованих фотона на датој енергији. Треба уочити да ефикасни пресек, дакле интензитет закочног зрачења пада на нулу на 30 keV. Ta такозвана краткоталасна граница једнака је кинетичкој енергији упадног електрона.

Спољашње[уреди]

Унутрашње[уреди]

Секундарно зрачење[уреди]

Случај када је убрзање паралелно брзини[уреди]

\frac{dP}{d\Omega} = \frac{\mu_0 q^2 a^2}{16 \pi^2 c}\frac{{\sin^2{\theta}}}{(1 - \beta \cos{\theta})^5},
P = \frac{\mu_0 q^2 a^2 \gamma^6}{6 \pi c},


Референце: [2]

Из плазме[уреди]

P_{Br}=\frac{16\alpha^3\hbar^2}{m_e^{3/2}\sqrt{3}}n_e^2T_e^{1/2}Z_{eff}

Zeff = Σ (Z²nZ) / ne
PBr = (1.69×10-32 W cm-3) (ne/cm-3)2 (Te/eV)1/2 Zeff
  = (5.34×10-37 W m-3) (ne/m-3)2 (Te/keV)1/2 Zeff

Te/mec2.[1]

Референце[уреди]

  1. ^ С. Мацура, Ј. Радић-Перић, АТОМИСТИКА, Службени лист, Београд, 2004., стр. 259.
  2. ^ "Introduction to Electrodynamics", 3rd edition, David J. Griffiths, pages 463 - 464.

Спољашње везе[уреди]