Западна Сахара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Демократска Арапска Република Сахара
الصحراء الغربية
Al-Ṣaḥrā' al-Ġarbiyyah
Застава Западне Сахаре Грб Западне Сахаре
Застава Грб


Положај Западне Сахаре
Главни град Ел Ајун
Службени језик арапски
Председник: Мохамед Абделазиз
Премијер: Абделкадер Талеб Оумар
Независност: 27. фебруара 1976. од Марока
Површина  
 — укупно 266.000 km² (79)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво  
 — 2013. 567.000 [1] (170)
 — густина 1,3/km² 
Валута Марокански дирхам (MAD)
Временска зона UTC 0
Интернет домен .eh ¹
Позивни број +212 ²
¹ Резервисан
² Као и за Мароко

Западна Сахара (арап. الصحراء الغربية; шп. Sahara Occidental) је посебна несуверена територија на сјеверозападу Африке[2] која се граничи са Мароком, Алжиром, Мауританијом и Атлантским океаном.

На подручју некадашње шпанске колоније Западна Сахара (Шпанска Сахара) током Западносахарског рата 1976. проглашена је Демократска Арапска Република Сахара (ДАРС) као суверена држава. До сада су само неке државе, и то углавном афричке, признале ДАРС, а читавим подручјем управља готово искључиво Мароканска окупациона власт. Полисарио, Влада у избјеглиштву, има своје сједиште у Алжиру. Према међународном праву будућност тог подручја, које су Уједињене нације прогласиле не-независном територијом, зависи од референдума око чијег одржавања још није било могуће постићи сагласност.

Географија[уреди]

Западна Сахара се налази на 24°30' сјевер и 13°00' запад. Земља лежи на сјеверу Африке, у подручју западне Сахаре.

Западна Сахара дијели се на сјеверну трећину Сагуиа ел Хамра и јужни дио Рио де Оро. То је вруће, суво пустињско подручје а преовладава каменита и шљунковита над пјесковитом пустињом. Равна покрајина је само на југу и сјевероистоку мало брежуљкаста. Преовладава пустињска клима, киша је врло ријетка, а у близини обале је честа магла. Вегетација се може наћи само у оазама. Могу се наћи само животиње прилагођене сувој околини, као на примјер пустињски скочимиш.

Већи градови су (према попису становништва 9. септембра 2004.):

  1. Ел Ајун : 183.691 становника
  2. Ад Дакла : 58.104 становника
  3. Семара : 40.347 становника
  4. Кабо Боџадор : 36.843 становника
  5. Ел Марса : 10.229 становника

Становништво[уреди]

Земља има 267.405 становника (стање 2004.) који су углавном Арапи и Бербери. Старосједилачко становништво су углавном арапски номади, а у међувремену велики број живи као избјеглице у Алжиру или су се иселили у Мароко. Дијелом су их надомјестили усељеници из Марока, привучени великим повластицама мароканске државе. Говори се углавном марокански арапски, и уз њега хасаниа, регионални облик арапског. Готово 100% становништва су муслимани.

Историја[уреди]

Феничанска насеља готово да нису оставила трага, а подручје је постало познато тек након увођења камила као каравански пут. Након продора ислама формирале су се на подручју Западне Сахаре групе које су касније као Алморавиди владали већим дијелом Сјеверне Африке и јужне Шпаније.

Шпанци су 1884. прогласили протекторат над подручјем од Кап Боџадора до Кап Бланка. Раније одвојени дистрикти Сагуиа ел Хамра и Рио де Оро су 1958. спојени и проглашени прекоморском Шпанском Сахаром. Након појаве фронта Полисарио и Франкове смрти, Шпанци су напустили то подручје. 1975. је око 300.000 људи ушло у тзв. зеленом маршу из читавог Марока у ту некадашњу колонију.

Полисарио је 27. фебруара 1976. прогласио Демократску Арапску Републику Сахару коју Мароко није признао.

Мароко је 1976. анектирао двије трећине подручја Западне Сахаре, а остатак територије 1979. када се Мауританија повукла с тог подручја. У једном нападу мароканске војске почетком 1976. је од фосфорних и напалм-бомби погинуло око 25.000 Сахараца.

Коначни статус подручја је још увијек нејасан, јер се одлука о томе одгађа из године у годину. Демократска Арапска Република Сахара и даље постоји као ослободилачки покрет Полисарио вођена од владе у избјеглиштву. Републику су признале 46 држава свијета (стање 2009).

Године 1992. склопљен је мировни уговор између Марока и Полисарија, али још увијек око 100.000 људи живи у избјегличком логору у алжирској Сахари.

Још и данас мароканска страна блокира предвиђено одржавање референдума о независности тог подручја.

Привреда[уреди]

Велики дијелови земље су привредно потпуно неразвијени. Путне мреже готово и нема. Значајне привредне гране су риболов, искоришћавање рудног богатства (нарочито фосфата, залихе су једне од највећих на свијету) и узгој датула који је могућ само у оазама. Укупна привреда се снажно субвенционира порезним средствима Марока, а у оквиру пројекта насељавања Мароканаца се и пуно гради.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. pp. 51–55. Retrieved 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :