Западне покрајине
Западне покрајине[a] (буг. Западни покрайнини) (односно Западне бугарске покрајине) је политичко-географски термин који се појавио у Краљевини Бугарској после Првог светског рата за обележавање територија које је Бугарска Нејским уговором уступила новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, будућој (од 1929. године) Југославији. У културном, етнографском и језичком смислу ови крајеви претстављају спојну карику прелазног ентитета (Шоплука и Jужног поморавља у Србиjи), који спаја источну и западну групу јужнословенског континуитета.
Припадници становништва ових краjeва, током националне интеграциjе и диференциjациjе (препорода) балканских народа у Османскоj империjи током 19. века, су усвојили бугарску или српску[1][2], а након 1945. неки и македонску[b] националну свест, с обзиром на историjске околности и државне оквире у којима су се налазили делови ових териториja. Велики проценат становништва Општина Димитровград и Босилеград се самоопредељуje као Бугари[3](~90%), док се становништво Општине Струмица самоопредељуjе као Mакедонци (~91.9%).
Српски, македонски и бугарски националисти кроз историjу својатају ове краjеве из политичких, економских и гео-стратешких разлога, као камен спотицања иредентистичких покрета на Балкану. Данас ове териториje представљаjу део интегритета суверених држава Републике Србиje и Републике Македониje, коjи се не оспорава од стране Републике Бугарске.
Садржај |
Област [уреди]
Наведена територија износи 1545 km² у саставу данашње Србије (Димитровград, Босилеград и мањи делови општина Бабушница, Сурдулица, Пирот и Зајечар), и 1028 km² у саставу данашње Републике Македоније (Струмица).
Територија уступљена Србији обухватала је делове тадашњих бугарских округа: Ћустендилског (660,8 km²), половина Царибродског (417,9 km²), Трнског (277,9 km²), Кулског (171,9 km²) и Видинског (16,7 km²).
Контроверза [уреди]
 |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Термин „Западне покрајине“ је готово непознат у Србији и потпуно непознат у свету, а углавном га користе бугарски националисти[тражи се извор од 05. 2013.] и служи за унутрашње-политичка питања на бугарског политичкој сцени[тражи се извор од 05. 2013.]. У Бледском споразуму из 1947. године између Тита и Георгија Димитрова поменуте су Западне покрајине, међутим то је било у јеку Стаљиновог инсистирања на стварању Балканске федерације коју би чиниле Југославија (са Албанијом) и Бугарска, али је та идеја пропала после резолуције Информбироа из 1948. године. Од тада званична Софија није више користила термин „Западне покрајине“ у комуникацији са Београдом јер називати део суверене државе својом покрајином представљало би очигледан пример територијалне аспирације, као када би немачка или руска влада називали својим западним покрајинама Алзас (Француска) или Пољску (примера у европској историји је безброј). Међутим, у бугарској унутрашњој политичкој и друштвеној комуникацији, термин је остао у употреби.
Напомене [уреди]
- ^ Термин покрайнини у бугарском језику нема значење покрајина, као у српском, већ се користи да означи периферну област неког града или територије - краjне. Може бити направљeна паралела са терминима Тимочка Крајина, Неготинска Крајина, Бела Крајина, Банатска Крајина, Книнска Крајина и др.
- ^ Македонски народ и jeзик се опредељуjу по први пут на Првом заседању АСНОМ-а (Антифашистичкоg собрањa народног ослобођења Македоније), одржаном 2. августа 1944. године у манастиру св. Прохор Пчињски.
Референце [уреди]
- ^ Cvijić, J., red. J. Erdeljanović. Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje : osnove antropogeografije. Zagreb : Hrvatski Štamparski Zavod, 1922-1931
- ^ Манчев, К. История на балканските народи (1352–1878). Том 1. София: Парадигма, 2001. (на бугарском) [Манчев, К. Историја балканских народа (1352–1878). Том први. Софија: Парадигма, 2001.] онлајн издање
- ^ Књига 4, Становништво, ВЕРОИСПОВЕСТ, МАТЕРЊИ ЈЕЗИК И НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ. Подаци по општинама и градовима. Републички завод за статистику, Београд, 2013, ISBN 978-86-6161-037-0, www.stat.gov.rs, [www.popis2011.stat.rs]
