Заратустра

Из Википедије, слободне енциклопедије

Заратустра или Заратуштра (авестански: Zaraθuštra), односно Зороастер (грчки: Ζωροάστρης) је био древни персијски филозоф и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. п. н. е.

Суштина његовог учења се може сажети у следећој изреци: Humata, Hukhta, Huvarshta (Добре мисли, добре речи, добра дела). Према Заратустри, основу наше земаљске егзистенције представља космичка борба између Истине (пахлави: Ahlāyīh) и Лажи (пахлави: Druz), која се често представља као борба између добра и зла, или светлости и таме, у западној парадигми. У каснијем зороастризму, супротстављене силе у овој борби се називјау Ахура Мазда (Бог) и Ахриман (Ђаво).

Оксфордски речник га поставља на прво место хронологије филозофа, као оснивача филозофског система мазда-јасна (авестански: мазда – мудрост, јасна – обожавање). Претпоставља се да су заратуштровци, поштоваоци мудрости, преносили знање персијским Грцима, који су касније употребљавали сличан појам, философија.

Време живота[уреди]

Зороастер на Рафаеловој слици Атинска школа, 1509.

Често се говори да је живео око 600. п. н. е., али језик којим се служио је упућивао многе научнике да перетпоставе да је живео око 1500. п. н. е., што би га учинило првим великим пророком светских религија. Вавилонски историчар Берос (умро 320. п. н. е.) је сместио његов живот 2000 година п. н. е. док је у једној верзији превода Диогена Лаертија тај живот примакнут на шест векова пре Ксерксовог похода, тј. око 1082. п. н. е. а по једном муслиманском предању Заратустра је био савременик Мојсијев (1400. п. н. е. - 1300. п. н. е.). Данас се као компромис углавном прихвата период око 1200. - 1100. п. н. е.

По предању, Заратустрино родно место било је Рае, на северу Персије. Одатле је путовао кроз различите делове Персије, да би се коначно населио у граду Балк, проповедајући Маздајасну под заштитом легендарног краља Виштаспа. Тамо је живео испосничким животом до доби од 77 година.

Младалачке екстазе[уреди]

Као дете, Заратустра је помно одлазио на течајеве маздаистичког богослужења и у почетку су свештеници били задивљени његовим сјајним напредовањем. Још од како је био сасвим мали ни његови родитељи нису разумели зашто је одбијао свако месо и задовољавао се житарицама, воћем и поврћем.

Стално медитирајући на планинском путу, пророк се јасно сећао својих првих младалачких екстаза. Били су то тако фантастични и лични доживљаји коначне стварности да се Заратустра два-три пута поверио онима који су му били блиски, а ови су поверовали да је болестан или луд. Мобед задужен за његово поучавање сматрао је за светогрђе свако право на екстазу, осим екстаза насталих услед леваница бога-биљке Хаоме. Успомена на ова младалачка Заратустрина усхићења, биће дакле тим више присутна, што су та усхићења убудуће остајала његова тајна. Сваки пут најпре је осећао неку врсту пријатног затајивања свести, за чим је следио осећај вртоглавог падања кроз време. Падајући у дубине чудесно далеке прошлости, чинило му се да му се на неки сасвим нов начин растапа цело биће, да се шири све док не обујми не само свемир, него и друге свемире који се одвијају у другим временско-просторним сферама. Тако је учествовао у некој врсти двојаког унутрашњег кретања, више квалитативног него хронолошког, уз учешће огромног полета према једном постанку тако обухватном, да му се чинило да упоредо обухвата и врвљење других космичких постанака. Потом је долазио себи.

Божанске врлине[уреди]

Када би дошао свести, његовом духу се наметала визија како надлеће човечанство захваљујући духовним силама које ће касније назвати „анђелима“, од којих свака одговара једној области краљевства Ахура Мазде. Њих ће Заратустра дефинисати у седам израза Бога, од којих је први Мудрост (Мазда); други је Добра Мисао, Воху Манах; трећи Аша Вашиста, Правични поредак; четврти Кхшатра, Божје Краљевство; пети, Армаити, Побожност; шести Хаурватат, Здравље; и на крају седми Амеретат, Бесмртност. Ово су заратустрине божанске врлине којима се Бог може опазити у изразима у свету.

Пре његовог превредновања, Аша је био огњени атрибут Варуне, Кхшатра је владао металима, што је била замена за ратничку функцију Индре, Армаити је, са Сарасвати, била речна богиња хранитељка земље, док су Хаурватат и Амеретат мало-помало стицали предност над индо-иранским боговима близанцима Насатијама, који су владали водама и биљкама и за које се, у сувој и неплодној природној средини тих крајева, сматрало да одагнавају болест и смрт. Тако је маздаизам наставио да се служи божанствима чија је имена Заратустра преузео да би означио велике апстрактне битности свог система.

Силазак с планине[уреди]

Предања се не слажу у томе колико је година Заратустра, повукавши се од света, проборавио на планини. Углавном, после неколико година, Заратустра је одлучио да се обрати кавију који је у том крају био најчувенији по мудрости. Зато се обратио Виштаспу, ког је изгледа, добро познавао и који је морао владати у Бактрији, недалеко од области Самарканда, где је пророк живео пре бекства. Да би стигао до честитог владара он је затражио посредовање Фрашаоштре, чијом се кћери и оженио. Фрашаоштра је био први поборник Заратустрин и успео је да убеди владара да прими и подржи пророка. По зороастријском предању, пророк је успео да убеди кавија да му пружи подршку тако што је на његовом двору извео неколико чуда. Такође је на кавијевом двору Заратустра изгледа образовао једну групу ученика које је назвао „сиромасима“, који су живели смерно и свуда ишли у четама проповедајући Заратустрино учење. Изгледа да су Заратустрини ученици кружили наоружани, или се бар такав закључак изводи из Авесте. Мора се нагласити да ово није никакав агресивни аспект зороастријског учења, већ само један логичан поступак за то време, у амбијенту опште опасности тадашњег друштва.

Учење[уреди]

Заратустра је учио да је Бог искључиви Добар Створитељ свих ствари, Сунца, Месеца и звезда, духовног и материјалног света, човека и звери. Мудри господин (Ahuramazda) је добростиви владар, пријатељ не само Заратустре, већ и свих људи. Он ни на који начин није одговоран за зло на свету, зло долази од разорног духа (Angra Mainyu), чија је нарав дивља и разорна. Он је створио демоне, он влада паклом и од почетка се супротставља Богу. У Заратустриној религији свет је бојно поље на којем се боре силе добра и зла.

Бог је створио свет и човека да му помогну у тој борби. Сви мушкарци и жене, (у Заратустриној религији оба пола имају исте дужности) имају личну одговорност да изаберу између добра и зла. Људима ће бити суђено на другом свету на основу њихове слободне воље у одабирању. Откривајући етичку сврху која се крије иза стварања, Заратустра објављује: „јер за човека чији је живот правичан, нема смрти... она је само за неваљалце“. Они чије добре мисли, речи и дела надјачају зло, иду у небо без обзира на њихов друштвени положај. Они чије зле мисли, речи и дела надјачају добро, иду у пакао, опет без обзира на њихив друштвени положај. Та је морална демократија вређала свештенике и владаре који су рај сматрали својим искључивим правом.

Бог је створио и божанска бића, међу којима су најистакнутије Бесмртне врлине (Amaša spanta), синови и кћери бога. Постоји значајна апстрактна димензија њихове природе, што нам показују и њихова имена: Добра мисао (Vohu-mano), Праведност (Aša), Побожност (Armaiti), Власт (Кшатра), Целовитост и Бесмртност (Harvatat i Amurtat). Оне нису само божанска бића, већ су и узори којима би сви крепосни људи требало да теже. Веровало се да свака од бесмртних врлина штити и да је приказана једном од шест дела која заједно чине добро дело Бога: стока, ватра, земља, метал, вода и биљке. У важним обредима присутан је представник сваког појединог божјег дела а тиме и бесмртне врлине, тако да су симболички приказани и земаљски и небески свет. Седмо је дело сам човек, представник Бога, а присутан је у обреду у особи свештеника.

Син Спитама, веома рано осетљив за бол животиња, који је врло брзо дотерао дотле да не раздваја дубоке узроке порекла сваке патње, хтео је да буде заштитник животиња и ужасавао се због дивљаштва већине људских бића према њима. Устајући против зла које човек додаје стварању својим неразумним делима спрам животиња, он проглашава: „Мазда проклиње оне који драге воље кољу животиње и оне који више воле сребро од правичности, који теже власти да би чинили зло..." У неколико оштрих реченица саопштава пророк својим ученицима шта очекује од човека светлости. „Најбоље од свих добрих дела, вели он, јесте, спрам неба, обожавати Господа, а спрам земље, добро поступати са стоком... Побожни човек је здрав; умом, речима, делом, савешћу, он увећава правду..." Заратустра је окупљао све људе који су се препознавали као синови Бога, не по надуваној уображености него по вољи да на овоме свету, за свог живота, отелове мало божанске светлости, и то са својим добрим мислима, добрим речима и добрим делима, јединој дисциплини која може да допринесе истинском преображају света.

Заратустра је учио да је свет у бити добар, али је сада покварен нападима зла. Очекивао је дан када ће борба против зла достићи свој врхунац, када ће добро победити а свет се вратити у стање савршенства, које му је Створитељ даровао.

Реформатор[уреди]

Заратустра је по породичном пореклу припадао свештеничкој касти, према тројној подели индо-иранског друштва. Његове идеје врло рано нису могле да се уклопе у обичаје маздаистичког свештенства. Као и толики други, касније, који су сматрани безбожницима зато што је њихова моралност устала против постојеће религије, тако је и овај млади мистик занесен етиком говорио језиком сувише оплемењеним да би га материјалистички настројени свештеници могли разумети. Заратустра је извео корениту револуцију религијског мишљења, а словом аријевског политеизма послужио се само као оријентиром у апстрактној области којом води верника. Али, у том трену Реформатор је могао изгледати само као кварилац весеља. Његова дематеријализација религије, која је збрисала традиционалне обреде у корист једног јединог питања више савести, могла је бити схваћена само као превратништво.

Својим проповедима Заратустра се појавио као страствени противник традиционалне аријевске религије. Упркос страховите суше која је харала, маздаистички и Митрини свештеници су одбили да смање своја захтевна приношења жртви, те су подстицали кавије да од сељака одузимају оно мало говеда која су им била преостала. Проповедајући заштиту говеда, од великог вола до мале телади, пророк је бранио права сточара и сељака, који су били непрестана жртва пљачки. Заратустра је упућивао жестоке погрде свим демонским људима (даевама), услед чијих уништавања канала за наводњавање и усева поља остају необрађена. Оптужује кавије и карапане због тога што варају народ и наводе га на криви пут веровања у узалудне умилостивљујуће жртве. Заратустра предвиђа казну коју ови пријатељи лажи навлаче на себе: „Приноситељима жртава који се не покоравају правилима сточарства, због патње које наносе волу, откриј, о Мазда, казну која ће их докрајчити, због њихових дела и њихових одлука у боравишту Зла!... Пошто се не преобраћују, глуви и слепи биће уништени, а такође и они који, имајући пуну власт, никако не дају живот..."(Јасна 32.15).

Свештеници су наваљивали на једног локалног владара, кавија Акхтију, да баци Заратустру у затвор, а пошто то нису успели, најурили су га из земље.

Повратак на планину[уреди]

Без подршке, без пријатеља, одбачен чак и од својих родитеља, лутао је пустињом сам, а на његовом путу према планинама Памира био је пресретан и излаган насиљу при проласку црних коњаника Карапана. Сваки су му пут ти Карапани претили смрћу настави ли да на све стране оптужује њихова дела као демонска. По предању, што је даље одмицао, земља као да се препорађала под његовим ногама, сунце је будило небројене цветове, а цела планина је певала због његовог доласка.

Избегавајући замке које су му постављали његови противници, жељни да га снађе смрт под копитима воловског крда, Заратустра се повукао из света у једну пећину на једном брду, зазивајући мудрост која свезнајућем Господу није могла недостајати. Ту је водио исцрпне и дуготрајне разговоре са Ахура Маздом, сазнајући од њега важне ствари о стварању света и духовности уопште.

Легенде[уреди]

По зороастерском предању, Заратустра је био једино људско биће које се смејало при доласку на свет што говори о оптимизму његовог учења. Из светих списа такође сазнајемо да је његов ум емитовао тако снажне таласе да су одгуривали руку која би се полагала на његово чело. Следбеници Заратустрине религије верују да је њиховог пророка одабрао Бог да би примио његово откровење. То је садржај седамнаест хвалоспева, gatha, надахнуто заратустриним уверењем да га је Бог позвао и лично му се показао. Правоверни обожаваоци Заратустре верују да је овај свети пророк вршио чуда, али Заратустра за себе никада није рекао да је чудотворац.

Легенде о Заратустрином животу су настале веома рано и оне су задржане у усменом предању, све док их много векова касније, није поново окупио један песник из Раге, светога града зороастризма, у делу званом Заратушт-Нама. У Заратушт-нами се износи да је пре доласка Заратустре, на земљи владало безакоње и да су народи пали под власт Ахримана. Тада је, говори се, милостиви Бог одлучио да створи људима вођу. Заратустра би могао бити трећи од пет синова Дугхдхове која је, изгледа зрачила светлошћу за време зачећа, и Пурушаспа, побожног и писменог човека чије име значи „власник пегавих коња“, а који је потицао из једног старог аријевског рода повезаног са кавијима тог дела источне Персије. Име Заратустра, значило би према различитим преводиоцима, „човек са старим камилама“, или пак „водич камила“. Његово породично име, Спитама, означава угледну и седелачку аријевску породицу чији је велики предак био извесни Хаекатаспа, чије име значи „перач коња“. Ова упућивања на коње и камиле указују на номадско порекло Заратустриног племена, које је несумњиво прихватило седелачки начин живота и који су били међу првим кавијима у источној Персији.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :