Застава М76

Из Википедије, слободне енциклопедије
Застава М76
Део {{{део}}}
Zastava-M76-Full.jpg
Врста: Полуаутоматска снајперска пушка М76.
Порекло: Застава Југославије Југославија
Употреба
Употреба у: Државе бивше Југославије.
Бојно деловање: Ратови током распада Југославије
Производња
Произвођач: Заводи Црвена Застава, данас Застава Оружје
Варијанте: М76
Спецификације
Тежина: (M76) 5,08 kg
Дужина: (M76) 1135 mm
Дужина цијеви: (M76) 550 mm
Калибар: 7,92 x 57 mm
Врста операције: позајмица барутних гасова
Начин дејства: полуаутоматски
Брзина паљбе: до 30 мет/мин
Брзина зрна: (M76) 730 / 290 m/s
Макс. еф. домет: (M76) 1000 m
Одвојиви магацин: 10 ком.
Нишан: оптички са повећањем 4 x, механички. Могу се користити и инфрацрвени (ИЦ) пасивни нишани.

Застава М76 је полуаутоматска снајперска пушка домаће производње у калибру 7,92 x 57 mm Маузер.

Пушка је осмишљена као водни снајпер, или у западној војној неменклатури као енгл. designated marksman rifle.

Концепт потиче из совјетске војне доктрине, у којој се ова врста оружја разликује од правих снајперских пушака високе прецизности. Званично је уведена у наоружање ЈНА 1976. године, али је масовније почела да пристиже у јединице тек почетком осамдесетих година прошлог века.

Функционише на принципу позајмице барутних гасова. Пројектовало ју је и произвело предузеће Заводи Црвена Застава, данас Застава Оружје из Крагујевца. Још увек се налази у наоружању јединица Војске Србије, а предвиђено је да је постепено замени нова пушка М07.

Настала је на основу предлошка пушке Застава М70 продужене и теже цеви око метка 7,92 x 57 mm, са оптичким нишаном Зрак M-76 4x 5°10’ (4 х 24) - директном копијом совјетског ПСО-1 са пушке СВД и измењеним раздвајачем паљбе који омогућава само јединачну паљбу. Дужа цев и метак са већим барутним пуњењем омогућавају знатно већи ефикасни домет у поређењу са М70, а зрно 7,92 поседује знатно повољнија балистичка својства на путањи и услед веће масе и брзине има много већи учинак на циљу.

Опис и особине[уреди]

Прецизност пушке је 1,5 МОА, (угаоног минута). Поједини извори наводе да је израђивана у два квалитета - нешто бољем за полицијске и нешто лошијем за војне потребе, али то никада није званично потврђено. Пушка је осмишљена као фронтовски снајпер, са циљем прецизне ватрене подршке пешадијској јединици.

Намењена је за дејства против кључних непријатељских живих циљева - официра, митраљезаца, посада минобацача и слично - у одбрани или нападу, на даљинама до 1000 метара. Просечан стрелац оптималне резултате постиже на даљинама до 800 метара. Полуатоматско дејство омогућава снајперу да брзо преноси ватру са једног циља на други, како по правцу, тако и по дубини. Практична брзина гађања износи око тридесет метака у минути.

Специјалац Македонске полиције са пушком Застава М76 у рукама.

Пушка М76 поседује могућност регулације протока барутних гасова у зависности од температурних услова.

У борбени комплет спада још и пет оквира од по десет метака, торбица, прибор за чишћење и подмазивање са троделном шипком и нож у стилу Заставе М70, који у комбинацији са ножницом чини маказе за сечење жице.

Пушка је робустне конструкције и квалитетне израде. Опремљена је равним кундаком и дрвеним ергономским рукохватом, тако да одлично лежи у рамену. Одликује је благи трзај и добра балансираност.

За разлику од осталих оружја из ове породице (М70Б1, М70АБ1, М72), тело јој није израђено пресовањем, већ машинском обрадом. Није склона застојима и кваровима и одлично се показала у ратним условима у сукобима на територији бивше СФРЈ.

Нишани[уреди]

Изглед кончанице оптичког нишана Зрак M-76 4x 5°10’. Са леве стране се налази скала за одређивање даљине у односу на силуету висине 175 cm.

Поред тангенцијалног механичког нишана са поделом у стотинама метара од 1 до 10, стандардно је опремљена оптичким нишаном „Зрак Сарајево“ M-76 4x 5°10’(4 x 24), који се монтира помоћу шине са леве стране оружја. Познате су и друге верзије оптике као 6 x 32 и 8 x 42, али је ова најчешћа.

Пушка може бити опремљена пасивним ноћним нишаном друге или треће генерације.

Поред оригиналног, носач омогућава монтажу великог броја комерцијалних оптичких нишана, што је био чест случај у ратовима деведесетих. Подразумева се да је у том случају неопходно извршити упуцавање нишана, јер ће се у супротном појавити одступања.

Разбијач пуцња[уреди]

Један од техничко-тактичких захтева приликом пројектовања пушке М-76 био је могућност дејства са разбијачем пуцња. У том циљу је на скривачу пламена, непосредно при носачу предњег нишана, изведен трапезасти навој Tr 22x3 - леви, који служи за монтажу разбијача пуцња на пушку. Носач предњег нишана и скривач пламена чине једну целину.

За пушку М-76 развијено је више разбијача пуцња различитих произвођача, а најбоље резултате је показао разбијач пуцња предузећа „Телеоптик Жироскопи“ из Земуна.

"Телеоптикова“ конструкција је заснована на разбијачу пуцња за аутоматску пушку 7,62 М-70, тако да је већина делова остала иста. Монтира се веома лако и брзо помоћу навоја смештеног на скривачу пламена. Са стандардном муницијом даје ниво пригушења од -10dB, а са подзвучном -20dB. Једноставне је конструкције која омогућава потпуно расклапање. Ово га чини једноставним за чишћење и одржавање, продужава му радни век и елиминише потребу за упаривањем пушке и разбијача пуцња.

Муниција[уреди]

Пушка је констурисана око метка 7,92 x 57, који је бивша ЈНА усвојила на основу немачког тешког „двогубог“ шиљастог зрна, чија је ознака у немачкој номенклатури била 7,92 x 57 SS. Зрно се назива „двогубим“ јер је његов задњи крај изведен у облику зарубљене купе, што му даје знатно мањи отпор ваздуха. Овај метак носи ознаку 7,9 mm М-49.

Иако се сматра застарелим, јер је развијено према тактичким захтевима с почетка 20. века, зрно калибра 7,92 mm и дан данас представља поуздан снајперски метак, јер има мањи пад брзине са дометом, а на путањи је веома стабилно и мање подложно утицајима ветра и падавина. У поређењу са савременом снајперском муницијом 7,62 x 51 NATO и 7,62 x 54 R, метак 7,92 x 57 има нешто већу масу и нижу почетну брзину, па су на даљинама до 400 метара његова балистичка својства нешто лошија, од 400 - 600 метара приближно иста, док преко 600 метара долазе до пуног изражаја предности тежег зрна.

На основу метка 7,9 mm М-49 у ужичком „Првом партизану“ је развијен снајперски метак М-75, који у односу на М-49 има знатно већу прецизност. Даљим развојем метка М-75 конструисана је и подзвучна верзија, са циљем елиминације балистичког пуцња зрна на путањи. У односу на стандардни метак, подзвучна верзија има нешто већу масу зрна - 15,6 g. и мању почетну брзину од 290m/s.


Снајперска муниција 7,92 Први партизан, врсте и карактеристике:
Надзвучна Почетна брзина 730 m/s Маса зрна 12,85 g Дужина зрна 34 mm Пречник зрна 8,22 mm
Подзвучна Почетна брзина 290 m/s Маса зрна 15,6 g Дужина зрна 39,5 mm Пречник зрна 8,17 mm

Ирачка верзија[уреди]

Ирачки војник, са снајперском пушком Табук током акције у Мадинат-ес-Садру.

Застава М76 је произвођена у Ираку по Заставиној технологији и на машинама извезеним из Југославије осамдесетих година у калибру 7,62 x 39, под именом снајперска пушка „Табук“.

Пушка у највећој мери подсећа на М-76 и поседује црни пластични ергономски рукохват са наслоном за палац „Заставине“ конструкције. Ојачани део има три отвора за хлађење у Заставином стилу. За разлику од М-76, тело је израђено пресовањем од челика дебљине 1,5 mm. Кундак је шупаљ ради смањења тежине. Регулатор протока барутних гасова на гасном цилиндру је избачен. Задњи нишан је опремљен вретеном за ректификацију по правцу, у стилу „Заставе М-72", односно „Калашњикова РПК“. Скривач пламена може имати подужне отворе, као код Заставе, или редове кружних отвора. Није опремљен навојем за монтажу пригушивача. Табук прима све врста оквира за пушке и пушкомитраљезе који се могу наћи у Ираку: капацитета пет, десет, двадесет, тридесет или четрдесет метака, као и добоше од 75 и 100 метака.

Сматра се да легендарни Јуба, снајпериста из јужног дела Багдада, користи „Табук“ у својим дејствима против америчких окупационих снага.

Честе заблуде[уреди]

За Заставу М76 везане су многе заблуде, посебно на западу. Ово оружје је било у веома широкој употреби на свим странама у ратовима у бившој СФРЈ. Користили су га сви могући профили бораца, од активних официра, војника на одслужењу војног рока, територијалаца, цивила без икакве војне обуке, па до страних плаћеника, који су преносили своја искуства и запажања која нису увек била основана. Са њом су у додир долазили и страни посматрачи и припадници разних мисија. Све је ово имало за последицу да услед недостатка званичних, за М76 буде везано обиље нетачних података.

На западу влада уверење да је М76 у ствари Заставина верзија СВД Драгунова. То није тачно. Застава је поседовала лиценцу за производњу пушака СВД, али се врх ЈНА ипак определио за конструисање потпуно нове пушке око метка 7,92 x 57, који је био основни калибар ЈНА све до средине седамдесетих. Ово постаје очигледно када се оружје расклопи, јер је конструкција затварача и гасног клипа потпуно другачија него код СВД.

У западној литератури се могу наћи подаци да М76 постоји и у калибру 7,62x51 NATO и 7,62x54Р. Ни ово није тачно. У калибру 7,62x54Р је рађен каснији модел М91, развијен на основу совјетске СВД Драгунов, док у калибру 7,62x51 NATO у том периоду није рађена ниједна прецизна пушка.

Тврди се да је ово оружје изузетно прецизно, на нивоу врхунских такмичарских пушака. Такође нетачно. Прецизност ове пушке је око 1,5 степена угла. Ово је далеко од врхунских резултата, али сасвим довољно када се узме у обзир да је просечна даљина гађања на бојишту око 400 метара, а у условима урбаних сукоба и много мање.

Са друге стране, Застави М76 се често приписује непрецизност. Под условом да није у питању људски фактор и да је оружје у исправном стању, наводна непрецизност може имати два узрока:

  • Први је последица коришћења неадекватне муниције (обично митраљеске) која има велико расипање. Када се користи одговарајућа снајперска муниција при нормалним временским условима, постижу се веома добри резултати.
  • Други је употреба неодговарајуће оптике. У ратним условима су често коришћени оптички нишани са других пушака, који нису претходно упуцани, као и оптика са ловачких пушака. Оптика упуцана на једној пушци не може се користити на другој без поновног упуцавања.

М-76 је критикована и као оружје склоно прегревању. Ово је условно тачно, али важи за све прецизне пушке, код којих је једно од првих правила чување од прегревања. Снајперске пушке, па тако ни М76 нису намењене за брзу паљбу.

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • The Complete Encyclopedia of Modern Military Weapons, Prospero Books, ISBN 1-55267-853-9, pp. 230.