Зорица Јевремовић Мунитић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зорица Јевремовић Мунитић

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 22. август 1948.
Место рођења: Ражањ (Србија, ФНРЈ)

Зорица Јевремовић Мунитић (Ражањ, 22. август 1948) је српска и југословенска позоришна и видео редитељка, драматург, интермедијална теоретичарка и историчарка културе.[1] Директорка је београдског Центра за медије „Ранко Мунитић“ и уредница регионалног часописа за медије и културу Медиантроп.[2]

Између осталог, значајан је и њен рад на оснивању позоришних трупа за маргиналне друштвене групе, као и допринос утемељивању стрипске и телевизијске теорије у СФРЈ 1970-их. Њен муж је био истакнути југословенски културни радник Ранко Мунитић.

Биографија[уреди]

Рођена је у Ражњу, одрасла је у Београду. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 1975. године. Драматургијом се бавила у алтернативним и неформалним групама позоришта и филма: КПГТ (1980—1990), Арт-филм (1981—1983), Нова осећајност (1984—1985), Предузеће за позоришне послове (1992).

Као заговорница југословенског културног простора истраживала културну историју и теолошко обичајно право мултинационалних и вишеконфесионалних средина у СФРЈ: Дубровник (1976—1980), Пераст (1981), Повља (1982), Тацен (1981—1984), област Пољица (1986—1990), Дечани (1981—1989) и Зјум (1990). Објавила је књиге из мултимедијалне теорије и позоришне драме, а уређивала је и научне зборнике из књижевне историје.

Оснивала алтернативна позоришта која су радила као „позоришта кварта“ у гетоизованим заједницама, на местима која раније нису била позоришно активна: Перформативно „Улично дечије позориште“ у Скадарлији (1985), „Џепно позориште М“ у психијатријској болници „Др Лаза Лазаревић“ (1993—1995), „ПУТ 5а“, феминистичко позориште у Аутономном женском центру против сексуалног насиља (1997—1999).

Почетком грађанског рата у Југославији 1990-их била је активисткиња двеју антиратних групација: „Цивилног покрета отпора“ и „Београдског круга“, у оквиру којих је извела више културолошких пројеката: „Босна, људски трагови“ (1992).

Године 2008. прави изложбу „Косово из мог стана“ од фотографија ствари које је куповала или добијала на дар на Косову и Метохији (1981—1990).[3]

Чланица је Савеза драмских уметника Србије од 1978. Од 2007. године чланица Српског књижевног друштва. Од децембра 2011. директорка је Центра за медије „Ранко Мунитић“ где као интермедијална теоретичарка води више пројеката.

Дело (избор)[уреди]

Књиге
  • Распад система, „Аурора“, Београд, 2000.
  • Семиолошки кругови, „Прометеј“, Нови Сад, 2001.
  • Четири предратне драме, „Прометеј“, Нови Сад. 2001. ISBN 978-86-7639-543-9. pp. ; друго проширено издање 2006. ISBN 978-86-515-0016-2.
  • Спотови носталгије: о феноменологији, комуникологији и естетици медија, Радио-телевизија Србије, Београд 2006. ISBN 978-86-81733-39-4.
  • Балада о девојачком оделу, „Досије“, Београд. 2006. ISBN 978-86-909635-0-8. pp.
  • Позориште као стварање света, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, Београд. 2008. ISBN 978-86-82101-36-9. pp.
Драме
  • На станици, 1968.
  • Ој, Срби’о, нигде лада нема, 1971.
  • Вукодлак из Самарије, 1973.
  • Копиле 1948-1968, 1987.
  • Фјодорова девојчица, 1991.
  • Пут у немогуће или потрага за богињом Клио, 1995.
  • Шапутаве девојке I, 1997.
  • Шапутаве девојке II, 1999.
  • Балада о девојачком оделу, 2004.
Есеји и студије у периодици
Приређивање научних зборника
Видеографија
  • Аутовидеографија (1996)
  • Шапутаве девојке (2001)
  • Шапутаве девојке II (2003)
  • Ишчекивање (2004)
  • Краљица ноћи (2005)
  • Промоција Џепног позоришта М (2005)
  • Босна 92 – људски трагови (2005)
  • Остаци филмске траке (2005)

Литература[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Зорица Јевремовић: Копиле (1948—1968), драма утопије“ (о представи), Центар за културну деконтаминацију, Београд, 2009.
  2. ^ „Главна уредница“, Медиантроп, Београд.
  3. ^ Радовић, Настасја. „Зорица Јевремовић-Мунитић: У кући имам своје Косово“ (интервју), Монитор, Подгорица, бр. 1027, 25. јун 2010.

Спољашње везе[уреди]