Зороастризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фаравахар — крилато сунце
симбол Зороастризма

Зороастризам или заратустризам (перс. آيين زرتشت; изговор: A'in-e Zærtosht; транскрипција: Аине зертош) је религија заснована на учењима светог пророка Заратустре (Зороастер на грчком), и важи за вероватно најстарију дуалистичку религију. Била је то доминантна религија у Персији до 7. века.[1] Врхунац је доживела у доба Сасанидске династије. Неки следбеници ову религију називају маздаизам.

Према грчким историчарима, свети пророк Заратустра, живео је отприлике 6000. п. н. е., а према Пахлави изворима, око 600. п. н. е. По истраживањима иранолога Џексона и Херсфилда, овај други датум изгледа ближи истини. (Вероватно је да су грчки историчари у ствари грешком приписали Заратустри заснивање маздаизма, који је у Персији постојао хиљадама година пре Христа и кога је Заратустра заправо реформисао у нову религију). Данас преовладава мишљење да је Заратустра живео стотинак година пре доласка на власт Кира Великог (558. п. н. е.529. п. н. е.).

Етимологија[уреди]

Реч „зороастризам“ изведена је из једне верзије имена оснивача ове религије, пророка Заратустре, које гласи Зороастер и транспоновано је из фонетског изговора добијеног од старогрчких аутора. Ипак изговор „Заратустра“ је далеко сличнији оригиналном изговору Зартушт који је реконструисала модерна оријенталистичка филологија.

Основи веровања[уреди]

Зороастријанство
Мистицизам Веровање у Ахура Мазду
Бесмртност Душе, тј. живот после смрти
Ватра као симбол Божанства.
Филозофија Наглашеност Добра и Зла
Живот као вечна борба Добра и Зла
Етика и Морал Исправно Мишљење
Исправно Говорење
Исправно Поступање

Ахура Мазда или Ормазд (господар мудрости одн. мудри господар) је врховни апстрактни Бог који је створио видљиви и невидљиви свет. Он нема ни почетак ни крај, већ је вечан.

Све зло на свету је створио Ахриман или Ангра Маињу (зао дух) који је својим приклањањем злу створио смрт. Он је такође одувек постојао, али ће бити поражен на Судњи дан.

Њему су супротстављени Амеша Спентас или Свети бесмртници. Они су у почетку били личне особине Асура Мазде. Има их седам: Целовитост, Добре мисли, Праведност, Снага, Оданост Вери, Савршенство и Бесмртност. Они представљају неку врсту анђела.

Ахриман и Амеша Спентас симболизују избор између Добра и Зла, стварања и уништавања. Људи се у њиховој дуготрајној борби, која по легенди траје 9 миленијума, могу приклонити једној или другој страни, зависно од тога да ли су добри или лоши.

Зороастријски пантеон је у основи прерушени персијски, с тим што су божанства подељена на добра и лоша.

Зороастријска етика се састоји из добрих мисли, добрих речи и добрих дела. Људи после смрти прелазе мост који води преко пакла. Ако су били лоши, мост ће се сузити и они ће пропасти у пакао. Насупрот њима, праведници ће наћи пут до Светлости. Нада постоји и за оне који заврше у паклу, јер ће и они бити спашени када Добро најзад тријумфује.

Ова Религија сматра да је Бог створио по природи добар свет, у коме треба живети лепо и просперитетно, али без претеривања или одрицања, као што су монаштво или пост.

Зороастријанство је квази дуалистичка религија по томе што предвиђа победу Добра, то јест Ахура Мазде, на крају историје. Поштовање према њему Зороастријанци показују поштовањем „чистих супстанци“ које је Бог створио: земље, воде, а нарочито ватре. Ово је довело до тога да их многи сматрају верницима који обожавају ватру.

Храм ватре у Јазду

Верски списи[уреди]

Авеста је име древних, углавном фрагментарних, списа Зороастризма, као и назив за староирански језик којим су они писани.

Од других Зороастерских списа издвајају се књиге Денкарта (дело религије) којих има девет, у којима су детаљно описани живот и проповеди пророка Заратустре, као и његова борба против демона (дева). Денкарт је такође канонизовани део Зороастерске религије.

Распрострањеност[уреди]

После пада Персије под исламску власт, Зороастријанство је скоро нестало. У Персији данас живи само око 10.000 верника (углавном у провинцијама Јазд и Керман). У Индији их има око 75.000 (Парси).

Укупно у свету, њихов број се процењује на мање од 300.000.

Заратустрино проповедање[уреди]

Заратустра је стога и свештеник и пророк, а у Денкарту се показује сва сила моћи не само његовог учења, већ и вере коју исповеда. Као свештеник, Заратустра има право да обавља службу култа и да организује свештеничке редове, Маге, који ће живети у заједницама и у култним светилиштима, поштовати свету ватру и преко својих изасланика, који могу бити и религијски недовољно учени, ширити и наметати Маздеанску веру. Као пророк, Заратустра је дужан да обелодањује вољу доброг и да оглашава шта је све зло; да би по сопственом нахођењу и по нахођењу оних који га заступају, Мага, у том науму успео, он има право да оглашава кривицу, а кривица је увек зло. То значи да су само они који поштују вољу Заратустре и његових следбеника – свештеника — праведни, да су они једини прави аријевци, и да других изван њих, осим у краљевском роду и војној пратњи нема. Добри могу постати и они који се придруже Заратустри у походу; они своју праву доброту и припадност Маздином учењу могу да искажу тек када се искупе сопственим доказом. Денкарт је спис у коме се Заратустрин маздаизам показује као воља једног који је предодређен да у име власти спроводи начело праве вере и расне чистоће. Начело праве вере манифестује се овлаштењем које Бог доказује чудесима, а расна чистоћа је последица тог овлашћења — онај ко осети на којој су страни моћ и власт и ко се приклони свету који је у стању то да дарује, јесте изузетан, а такав је само онај народ кога је Заратустра упутио у начела спровођења вере.

Да би се уопште могао схватити период у коме је живео пророк Заратустра, неопходно је објаснити неке основне појмове везане за Персијско порекло. После тешке злоупотребе у време хитлеризма, израз аријевски под прилично је тешком хипотезом, тако да је неопходно поново одредити његово порекло у простору и времену, јер политичке догодовштине, нажалост, преиначују етимологију речи којима се служе онако како им устреба. Термин „аријевски“ који одговара протоперсијском контексту у којем се родио Заратустра, толико је нераздвојив од индо-иранске епопеје да се не може изоставити. Позивајући се на етимологију санскритског израза arya: племенит, пророк из античке Персије добија овај епитет с двојаким разлогом: етничким и, захваљујући личној узоритости, духовним. С оне стране етничке референце, уз израз аријевски везиваћемо духовну преузвишеност славног порекла човековог, за чим је индо-иранска душа сачувала тежњу у своје две легендарне епопеје, тј. споменицима националне књижевности. Видећемо да су истинске, моралне и универзалистичке вредности Аријеваца дијаметрално супротне расизму који је подметнут овом древном изразу.

Заратустра реформатор[уреди]

Свако поређење са реформаторима хришћанства сасвим је неприкладно. У ствари, док су Мартин Лутер или Жан Калвин критиковали неке штетне поступке свештенства и латинске традиције да би стигли до хришћанства очишћеног од поменутих елемената, Заратустра је увео новине сасвим новог реда. Али његово учење, које се брзо помешало са традиционалним маздаизмом и синкретизмом Мага, дуго је изгледало као пуко морализаторство, догађај више у историји маздаизма. Ако се Заратустра, упркос коренитим новинама које је увео, мора сматрати простим реформатором, онда је Исус то још више јер се за њега, у очима јудео-хришћана, иако против јудаистичке воље, сматрало да је само „испунио Закон“... Ако је, супротно томе, Исус извео и нешто више од моралне реформе јудаизма и истински отпочео јединствену еру „Радосне Вести“, онда се и Заратустра исто тако мора сматрати као творац једне још значајније путање религијског мишљења, не само у маздаизму, него и у односу на многа друга религијска предања, такође по Авести, гате су свете, не толико као свети књижевни документ зороастерске заједнице, колико због посвећујућег деловања које њихово побожно и разборито читање има на верника решеног да примени захтеве заратустранске етике. Ти су захтеви сасвим другачији од захтева религијске праксе и умилостивљујућих обреда вршених у зооморфним или антропоморфним култовима. То што је његово учење разумела само мањина народа, споредна је последица настала не услед херметичности његове мисли, него услед нивоа на којој је та мисао изражена. Свако може пристати уз њу, с ону страну сваке религијске искључивости или расизма, под условом да је могуће извршити избор између правог пута и кривудавих путељака ахриманске тмине, избор наметнут метафизичким мешањем стварања, насталим услед Духа Погрешке (Ахримана) који је уведен у почетно чисто остварење Ахура Мазде. Није Заратустрина грешка то што је он свет, у почетку добар, затекао кад је био у стању велике посусталости. Он се потрудио да, као што ће то и Буда урадити на свој начин, одреди једини спасоносни лек.

Захваљујући Заратустри, религијска мисао прави толики скок напред да они који су у њему видели само извођача „још једне реформе“ у маздаизму нису изгледа приметили крајњу жестину, с којом он жигоше поступке традиционалног маздаистичког свештенства. Само једно разматрање жестине речи које је употребио у својој непопустљивој осуди жртвовања животиња, уносном извору благостања индо-иранског свештенства, довољно је да докаже да је он хтео да забоде глогов колац у само срце најпоштованијег обреда: приношења умилостивљујуће жртве. Могу се само чудити одмерености коју неки виде у једној реформи коју олако изједначавају с јеремијадама пророка из старог Израела. Укратко, З аратустрино проповедање имало је све одлике доследне револуције која се може овако сажето изложити:

  • успостављање апсолутног монотеизма изнад два сукобљена Духа
  • есхатологија је чудесно разрађена око велике космичке битке Добра и Зла
  • одстрањивање сваког обреда и сваког приношења жртви, осим интериоризованог жртвовања какво је сантификовање мисли, речи и дела;
  • на крају, исказивање поштовања животињског порекла оличеног у говечету, као примерном праузору.

Два главна вида ове фантастичне духовне револуције односе се, један на оно што се може назвати „теолошком револуцијом“, а други на истинску „револуцију у корист животиња“. Прва је обухватала потпуну измену суштине божанства и природе односа између човека и Бога. Друга је обухватала не само измену односа човека према животињи, него и увођење једне етике којој је у почетку равне било само у будизму: етике метафизичког живота животиња у филозофији и у молитви људи.

Историја Зороастризма после Заратустре[уреди]

Види: Историја Зороастризма после Заратустре

Огањ[уреди]

Дух Огња као свестваралачки принцип реалног и ирационалног поретка у Денкарту се не образлаже, већ се посматра као божанство независно за себе, у коме је садржано двојство, јер је оно лик његове природе. Огањ је у исто време добро и зло, колико једно толико друго; он је стварање и средство очишћења, без њега људима нема живота, али он човека може и да уништи. Истовремено је принцип божанске награде и божанске казне. Огањ је јединство светлости и таме, јер је у његовој светлости садржана тама и обрнуто. Тама се једино може победити када се Огањ укаже као дух добре божанске воље. Огањ је и принцип првог стварања, јер је омогућио да се од материјалног света, који није знао од кога и чиме је дат за живот и на живљење, створе два дела поретка, међусобно супротстављена, која ће све што је створено да живи у равнотежи склада и хармоније. Тако Огањ јесте начело мере, центар свих збивања и у коме се све збива; он није посредник у бестелесном зачећу (што је хришћанство преузело од маздеанства) већ је посредник један од три дела материјалног поретка стварности које Огањ сопственом вољом обликује – вода. ваздух, земља и вода су мртве ствари све до тренутка када је Ахура Мазда одлучио да Огањ овлада светом и створи аријевске земље и народ, који ће у његово име господарити над свима осталим.

Маздаизам[уреди]

Култ староиранског бога Ахура Мазде, маздаизам, послужио је као подлога за грађење зороастризма али са њим није истоветан.

Неки прецизнији детаљи о Заратустрином животу, његовом рођењу и пореклу не могу се наћи јер је готово комплетну религијску и културну литературу древне Персије уништио Александар Македонски када је спалио царску библиотеку у Персеполису. Већи део списа који су сачувани од тог разарања, а што је заслуга Парћана и Сасанида, систематски су уништавали арапски освајачи средином VII века. Грчки и арапски варвари нису успели да допру до високих планина на којима су Заратустрине поруке уклесане у стене, нити су могли да искорене усмену традицију преношења знања од уста до уста, из поколења у поколење. Оно што се данас зна о Маздаизму и његовом реформатору Заратустри, веома је мало и темељи се на ова два неуништива извора. Али и то мало што се зна сасвим је довољно да нас увери да су стари Персијанци у Маздаистичком учењу поседовали ризницу знања из мистицизма, Филозофије, етике и морала, која су и до данас остала неупоредива по својој вредности.

Култ Маздајаснија у Персији био је близак рођак ведској религији Индије. Заправо, најстарији Персијски списи, познати као Гате (што значи „песме“) написани су на авестинском језику Авеста који је много ближи санскриту Риг Веде него што је санскрит Риг Веде близак савременом санскриту. Ова сличност уопште не изненађује, ако се зна да Персијанци припадају индо-иранској групи народа, у коју су спадали скоро сви народи централне Азије и дела јужне Азије. Авестински језик је најстарији персијски језик, који је био у широкој употреби пре староперсијског, а у каснијем периоду, њиме су се користили искључиво зороастерски свештеници у својим обредним ритуалима и списима, све до пропасти Сасанида.

Зороастризам и друге Религије[уреди]

Прехришћански религијски концепти[уреди]

Сви прехришћански религијски концепти се, по неком устаљеном правилу називају или несавршеним или митским - то се образлаже дуализмом садржаним у сваком од њих. Хришћанство је свело материјални свет на биће еманирано од божанске природе, док су сви прехришћански концепти у радикалнијем или блажем виду, признавали двојство у постојећем свету, божанско и материјално. Било која религија да је у питању, почев од староегипатске, преко сумерске, до јудаизма, двојство је концепт на основу кога се промишља не само постојећи свет, већ граде структура и начин промишљања уметности и филозофије. Учење Персијанаца о Ахура Мазди и Ахриману пример је радикалног двојства; религијски култ сматрао је да егзистира јединствени свет, тоталитет реалног и иреалног. У том тоталитету постоје две међу собом супростављене природе, чија непрекидна борба одржава цео поредак света и космоса у равнотежи. Иако с времена на време један од два божанска принципа надвладава, равнотежа се не ремети, јер други принцип остаје сакривен иза привидног победника да би га у одређеном тренутку, када се укаже потреба за изменом у равнотежи, за одређени временски период превладао. У Зороастризму, читав поредак материјалног и нереалног почива на борби светлости и таме, разума и неразума, материје и духовног. Хришћанство и остале монотеистичке религије, укључујући и ислам, прогласило је материјално за несавршеност, према томе и колевку зла, док су Персијанци сматрали да материјално почива колико на злу толико и на добром. Поредак материјалног је део једног уравнотеженог света, али у својој свеукупности није доступан људском сазнању; у њему се као и у свему осталом, налази равнотежа добра и зла, која се очитава у сваком појавном облику света и дела људи. Атрибути светлости, његовог божанства Ахура Мазде су добро, праведност и честитост, док су атрибути таме или његовог божанства Ахримана лаж, зло и несрећа.

Равнотежа која постоји у свету, постоји и у читавом људском роду, свакој од организација које човек ствара. Како би победило добро и како би у некој догледној или не будућности, могао да се успостави поредак светлости и правде, то мора да се створи религијски концепт који ће бити у стању да одреди шта је добро а шта зло у поретку који људи стварају у материјалном свету. То значи утемељивање идеолошког религијског концепта који ће омогућити да се овлада одређеним просторима и народима и да се преко тог религијског концепта створи моћна држава у којој ће господарити само они који су донели праву веру. Праву веру су нудили Персијанци, и по њеном овлашћењу и проповедању, они су народ изузетих особина, осуђен да влада и да му се други покоравају.

Филозофски систем Мага[уреди]

Ова темељно образложена и до у детаљ проникнута расна теорија била је делом основ за читаво филозофско, нематеријалистичко и материјалистичко, промишљање у античком свету. Сократ, а преко њега Платон, преузели су део учења мага и на основу њега изградили сопствени филозофски систем. Систем тројства које је успоставио и канонизовао Заратустра послужио је да се обликују и филозофски системи неких античких материјалиста — Демокрит је учио теологију од персијских мага. Време је Бог, Бог је простор у коме је све садржано. Ово персијско учење надограђено је само принципом врховног, а то врховно постоји и у Заратустриним тумачењима будућности која предвиђају победу једног, доброг и праведног Ахурамазде и успостављање само једног принципа. Поред античких филозофа и јудаизам укључује у сопствени религијско-идеолошки концепт бројне тезе Маздеанског учења.

Обожавање рођења Христа[уреди]

У Посланицима по Матији приповеда се о зороастерским свештеницима, магима, који су „видећи једну звезду на истоку“, дошли да обожавају божанско дете у Витлејему. То дете је наравно био Исус Христос. Јеврејски каноници чак тврде да је Заратустра био Јеврејин и један од каноника хришћанства, попут Теодора бар Конана који је у својим списима изричит: „Истина је да је он био јеврејске расе“. Наравно, ово тумачење нема никакве везе са стварношћу[тражи се извор од 06. 2011.].

Прогонство зороастризма од стране римског царства[уреди]

Извршивши утицај на филозофију античког полиса и јудаистичку концепцију хришћанства, Зороастризам у свом канонизованом виду, у време првог озакоњења хришћанства за званичну религију Римског царства, бива проглашен за јерес и паганство. Зороастризам се декретом римских царева прогони, али се расна теорија коју је јудаизам пренео од зороастризма, делом утемељује као начин мишљења и исповедања ране хришћанске теологије. Заратустрина расна теорија служи за радикалан обрачун са јудаизмом и концепцијом коју је нудио Јехова — хришћани се оглашавају за једине правоверне и почињу да се, никоме не допуштајући слободу избора ни верског опредељења, обрачунавају са сваким ко би им се супроставио. Зороастризам је остао званична религија на просторима данашњег Ирана све до раног средњег века, а добар део Заратустрине филозофске и религијске логике укључен је у позније остварену милитантну веру — ислам.

Хришћанство и ислам[уреди]

Хришћанство и ислам од Зороастризма преузимају једно од темељних начела својствених свим класним друштвима — свака побуна потлачених или признавање да постоје потлачени и сиромашни мора се у корену угушити. Хришћанство и ислам у гушењима и искорењивању сваке теоријске, религијске или филозофске мисли која је о сиромаштву и потлачености расправљала, не презају ни од чега, прихватајући на тај начин оно што је Заратустра утемељио у новом маздеанству. Нове религије одбацују принцип двојства тако карактеристичан за маздеанство у било ком виду, али прихватају начела владања и спровођења идеолошког концепта који дозвољавају коришћење свих средстава — од насилног покрштавања до економске принуде, на исти начин како је то маздеанство у свом ортодоксном виду чинило. На тај начин сва историја филозофије и стваралаштва од времена античких полиса, преко Римског царства, до времена двехиљадегодишње владавине хришћанства као идеологије, и ислама неколико векова мање, представља у ствари спровођење неких темељних начела које су устројили персијска религија и филозофија, Заратустра највише. Ова ће начела персијске идеологије, као и ставови о аријевцима и неаријевцима, преко Ничеовог романтичарског и необјективног тумачења учења персијских мага, послужити да се у 20. веку образложе идеолошки концепти попут фашизма. Учење о Ахура Мазди постало је на тај начин саставни део европске традиције, мада се до скоро готово није покушавало да се сагледа на који су начин, преко филозофије Ничеа и осталих романтичара, постулати високо организованог робовласничког друштва могли да заживе и да се остваре.

После арапског освајања Персије средином VII. века н. е., персијска култура и цивилизација били су у целости збрисани, као што се догодило и у Египту и Византији. Међутим, Заратустрино учење је поново оживљено надахнутим радовима персијских ревивалистичких песника као што су Рудаки, Даикики, Фирдуси, Руми, Хафиз и многи други чија подстицајна поезија није ништа друго него луцидни коментари и експозиције светих Гата. Тако на пример, Хафиз непрестано понавља Peer-e-Moghaan, са значењем Првосвештеник Мага.

Напомене[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Zoroastrianism on ReligionFacts.com

Литература[уреди]

  • Kulke, Eckehard: The Parsees in India: a minority as agent of social change. München: Weltforum-Verlag (= Studien zur Entwicklung und Politik 3), ISBN 3-8039-00700-0
  • Ervad Sheriarji Dadabhai Bharucha: A Brief sketch of the Zoroastrian Religion and Customs
  • Dastur Khurshed S. Dabu: A Handbook on Information on Zoroastrianism
  • Dastur Khurshed S. Dabu: Zarathustra an his Teachings A Manual for Young Students
  • Jivanji Jamshedji Modi: The Religious System of the Parsis
  • R. P. Masani: The religion of the good life Zoroastrianism
  • P. P. Balsara: Highlights of Parsi History
  • Maneckji Nusservanji Dhalla: History of Zoroastrianism; dritte Auflage 1994, 525 p, K. R. Cama, Oriental Institute, Bombay
  • Dr. Ervad Dr. Ramiyar Parvez Karanjia: Zoroastrian Religion & Ancient Iranian Art
  • Adil F. Rangoonwalla: Five Niyaeshes, 2004, 341 p.
  • Aspandyar Sohrab Gotla: Guide to Zarthostrian Historical Places in Iran
  • J. C. Tavadia: The Zoroastrian Religion in the Avesta, 1999
  • S. J. Bulsara: The Laws of the Ancient Persians as found in the "Matikan E Hazar Datastan" or "The Digest of a Thousand Points of Law", 1999
  • M. N. Dhalla: Zoroastrian Civilization 2000
  • Marazban J. Giara: Global Directory of Zoroastrian Fire Temples, 2. Auflage, 2002, 240 p, 1
  • D. F. Karaka: History of The Parsis including their manners, customs, religion and present position, 350 p, illus.
  • Piloo Nanavatty: The Gathas of Zarathushtra, 1999, 73 p, (illus.)
  • Roshan Rivetna: The Legacy of Zarathushtra, 96 p, (illus.)
  • Dr. Sir Jivanji J. Modi: The Religious Ceremonies and Customs of The Parsees, 550 Seiten
  • Mani Kamerkar, Soonu Dhunjisha: From the Iranian Plateau to the Shores of Gujarat, 2002, 220 p
  • I.J.S. Taraporewala: The Religion of Zarathushtra, 357 p
  • Jivanji Jamshedji Modi: A Few Events in The Early History of the Parsis and Their Dates, 2004, 114 p
  • Dr. Irach J. S.Taraporewala: Zoroastrian Daily Prayers, 250 p
  • Adil F.Rangoonwalla: Zoroastrian Etiquette, 2003, 56 p
  • Rustom C Chothia: Zoroastrian Religion Most Frequently Asked Questions, 2002, 44 p
  • UNESCO Parsi Zoroastrian Project
  • http://parsiana.com/

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Зороастризам