Ибн Габирол
Соломон ибн Габирол (латинизовано: Avicebron; Малага, око 1021 — Валенсија, око 1058) је био шпанско-јеврејски филозоф и песник из Ал-Андалуза. Сматра се једним од најзначајнијих представника неоплатонистичке средњовековне филозофе.[1]
Ибн-Габиролово најважније дело „Извор живота“ (Yanbūʿ al-Hayāh) је написано на арапском језику, али је познато само у латинском пријеводу. У њему покушава да принцип божијег стварања света из ничега споји с идејом еманације.[1] Универзална материја дефинисана је као телесна и духовна материја, а од материје је слободан само Бог, налазећи се »с оне стране материје и облика«. На највишем ступњу Авицебронове хијерархијске лествице се налази универзална форма, која садржи све форме, док су на најнижем осетилне ствари.[1] Воља је основни стваралачки узрок света, »извор живота«. Воља је уједно и бог какав нам се манифестује у акцији. Авицеброн упоређује свет с дрветом. Корени дрвета су материја, гране — пролазне супстанције, лишће — индивидуална обележја, цветови — душе а плодови — анђели. Та његова слика се касније често сусреће у хришћанској схоластици.[1]
Ависеброн је писао и јеврејске мистичне химне.
Извори [уреди]
