Иван Бекјарев

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Бекјарев
Иван Бекјарев у „Адлигату”, 2019. године
Лични подаци
Датум рођења(1946-04-06)6. април 1946.
Место рођењаБеоград, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти16. новембар 2020.(2020-11-16) (74 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Узрок смртикоронавирус
Рад
Активни период1967 — 2020.
Битна улогаСрећни људи — Бошко Деспотовић
Бољи живот — Стевица Курчубић
Тајна породичног блага — Веља Ваљаревић
Сага о три невина мушкарца — професор
Веза до IMDb-а

Иван Бекјарев (Београд, 6. април 1946Београд, 16. новембар 2020[1]) био је југословенски и српски глумац. Он се огледао са подједнаким успехом у свим жанровима и медијима.[2] Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Иван Бекјарев рођен је 6. априла 1946. године у Београду. Родитељи Бекјарева потичу из Македоније. Отац Георги (Ђорђе) је пред Други светски рат дошао у Београд, а мајка Радмила (пореклом из Ђевђелије) је у Београд дошла 1945. Иванов отац је пре рата посрбио своје презиме у Бећаревић, али га је након Ивановог рођења поново променио у Бекјарев, како би избегао непријатности пошто се тако презивао Бошко Бећаревић, шеф београдске Специјалне полиције која је сарађивала са Немцима током рата. Иванов отац је 1952. службено премештен у Краљево. После завршетка основне школе, Иван је уписао Шесту београдску гимназију, а затим и Факултет драмских уметности. За пријемни на факултет спремали су га Мића Томић и Оливера Марковић.[4] Заједно са њим су студирали Јосиф Татић и Милан Гутовић.

Био је навијач и почасни члан фудбалског клуба Црвена звезда.[5] Иза себе је оставио супругу Милку и сина Вању.[6]

Глумачка каријера[уреди | уреди извор]

Прву улогу на филму одиграо је 1967. године, у филму „Боксери иду у рај“, где је главну улогу тумачио Мија Алексић.

Одиграо је више од 150 улога у позоришту, од чега око 60 у Југословенском драмском позоришту, где је 33 године био члан и дугогодишњи првак. Као гост играо је главне улоге и у осталим београдским позориштима, као и у више позоришта у Србији.

Снимио је преко 50 филмова у бившој СФРЈ, Србији, Данској, Италији и др. За допринос изабран је за члана Академије за филмску уметност и науку (АФУН).

Био је веома успешан радио и ТВ водитељ, а 1970. године рекао прво „Добар дан” на тада новом радију „Студио Б”. На Радио Београду-202 годинама је био аутор и водитељ емисије „Мислим на вас, мислите на мене”. Имао је и већи број својих шоу програма на разним телевизијама. Такође, играо је и певао главне улоге у многим кабареима и мјузиклима, оперетама и др. Играо је и у великом броју ТВ драма и серија као „Бољи живот”, „Срећни људи”, где је остварио велику популарност комичним ликовима Курчубића и Деспотовића, као и у веома гледаним серијама „Отписани”, „Више од игре”, „Крај династије Обреновић”, „Горки плодови” у којима је упечатљиво одиграо разноврсне веома сложене драмске улоге.[7] Нарочито је упамћен у роли злогласног управника нацистичког логора, Вујковића у серији „Бањица” за коју је 1984. проглашен за ТВ личност године у Југославији.[8]

Педагошки рад[уреди | уреди извор]

Од оснивања је био редовни професор глуме на Академији уметности у Београду, а глуму и јавни наступ, предавао је на још неким факултетима и академијама.[9] Његови студенти били су Милан Калинић, Ива Штрљић, Александра Балмазовић, Данијел Николић.

Имао је своју школу глуме и јавног наступа, а глумом и режијом се бавио до краја живота. Шеснаест година био је уметнички директор и селектор међународног Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну. Његов уметнички рад и биографија представљени су у монографији „Иван Бекјарев” коју је 2004. године издао Савез драмских уметника Србије.

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминуо је од последица коронавируса 16. новембра 2020. године у 75. години живота у Београду.[1] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[10]

Легат Ивана Бекјарева у Адлигату[уреди | уреди извор]

Део легата Ивана Бекјарева у Удружењу „Адлигат"

Иван Бекјарев и Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” потписали су 28. фебруара 2019. године, уговор о формирању легата у оквиру Позоришне собе Удружења. Том приликом поклоњени су вредни предмети везани за рад Бекјарева, од дипломе Факултета драмских уметности у Београду, Октобарске награде града Београда, плакете Златног ћурана, до Земунске повеље за грађанске заслуге и још велики број награда, повеља и захвалница које је на поклон добијао претходних деценија.[11]

Адлигат је преузео и важан део глумчеве библиотеке, више од 130 књига са посветама, између осталих Пере Зупца, Моме Димића, Милоша Шобајића, Виде Огњеновић, Драгослава Михаиловића, Мире Ступице, Радомира Путника и других.

Грађа коју је Бекјарев чувао у свом дому, имаће велики значај за проучавање историје српског позоришта и овог времена. Поред изванредне архивске грађе, изузетно ретких плаката, позивница и документације, ту су чак и оригинални костими и реквизити са представа.[12]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Одликовања[уреди | уреди извор]

  • Златна медаља за заслуге, постхумно (15. фебруар 2021).

Глумачке награде[уреди | уреди извор]

Награда "Зоранов брк" 21. дана Зорана Радмиловића уручена Ивану Бекјареву, део његовог легата у Удружењу „Адлигат"
  • 1964. Најбољи глумац-аматер града Београда за улогу мужа у једночинки „Дугме" Бранислава Нушића;
  • 1969. колективна Мајска награда Београда за испитну представу III године глуме „Госпођа министарка” (Чеда);
  • 1976. Статуета Ћуран на Данима комедије у Јагодини, за улогу Зака у представи „Зврчак”;
  • 1978. Спомен плакета Југословенског драмског позоришта;
  • 1982. Награда Удружења драмских уметника Југославије за за улогу Атанасијевића у комаду „Ноћас је ноћ”;
  • 1982. награду Југословенског драмског позоришта, за улогу Атанасијевића у комаду „Ноћас је ноћ”;
  • 1983. Златна колајна на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, победник с монодрамом „Шумски грађанин”;
  • 1984. Награда „Златни смијех” на Данима сатире у Загребу, Позоришта Јазавац, за монодраму „Шумски грађанин";
  • 1984. Проглашен за ТВ личност године у Југославији у анкети скопског листа „Вечер”, за улогу Вујковића у ТВ серији „Бањица”;
  • 1992. Награда Југословенског драмског позоришта за улогу Чиполе у представи „Марио и мађионичар”;
  • 1992. Награда Министарства културе на Позоришним свечаностима „Љубиша Јовановић” у Шапцу, за улогу Шабанона у представи „Не очајавајте никад”;
  • 1993. Статуета Ћуран на Данима комедије у Јагодини, за улогу Шабанона у представи „Не очајавајте никад”;
  • 1994. Октобарска награда Београда (за улоге Јордан у представи „Побратим” Народног позоришта и Панкрацио у представи „Терговци” Југословенског драмског позоришта;
  • 1995. Златник за допринос Филмском фестивалу у Врњачкој Бањи;
  • 1996. Награда Бранислав Нушић за животно дело на Нушићевим данима у Смедереву;
Иван Бекјарев и Стеванка Чешљаров у Музеју књиге и путовања
  • 1996. Диплома за изузетан допринос неговању комедиографије и развоју Фестивала „Дани комедије” у Јагодини;
  • 1999. Награда „Борини дани” Врање, за бриљантно одиграну улогу Рајка у представи „Београд на коленима” (Аутсајдери);
  • 2004. Награда стручног жирија за најбоље глумачко остварење на фестивалу Вршачка позоришна јесен за улогу Јеротија у представи „Сумњиво лице”, Крушевачко позориште;
  • 2004. Монографија Иван Бекјарев - поводом 40 година рада;
  • 2004. Плакета Академије уметности „Браћа Карић” за успешан педагошки рад поводом 40 година професионалног уметничког рада;
  • 2004. Плакета Народног позоришта „Стерија” Вршац;
  • 2004. Плакета Народног позоришта Крушевац;
  • 2005. Признање Студија Б као првом водитељу тог радија;
  • 2005. Награда „Златни беочуг” за трајни допринос култури, Београдска културно-просветна заједница;
  • 2006. Плакета за развој беседништва на Правном факултету Нишу
  • 2007. Плакета Мата Милошевић Академског позоришта „Бранко Крсмановић”;
  • 2007. Захвалница листа „Борба” поводом 85 година постојања листа за историјско прво „добро јутро“ радио Борбе – студија Б.
  • 2008. Књижевна награда „Златно перо”, прва награда за есеј о глумцу Позоришних свечаности „Миливоје Живановић” у Пожаревцу;
  • 2009. Плакета Фестивала „Нушићеви дани” у Смедереву, за најбоље глумачко остварење вечери у представи „Власт” позоришта „Славија”;
  • 2009. Награда за најбољу мушку на Међународном фестивалу „Театар фест” у Добоју, за улогу Милоја у представи „Власт”.
  • 2009. Повеља за грађанске заслуге са медаљом - Заслужни грађанин Земун;
  • 2011. Награда за најбољу мушку улогу на Данима комедије у Бијељини, за улоге у представама „Квартет” (Вилфред Бонд) и „Ловци на мираз” (Тоза);
  • 2012. Плакета Југословенске кинотеке за изузетан допринос развоју филмске уметности;
  • 2014. Повеља за запажене улоге у домаћим ТВ серијама на Фестивалу домаћих играних серија у Београду;
  • 2015. Награда „Витомир Богић” Драмског програма радио Београда за најбоље глумачко остварење;
  • 2016. Награда „Златни ћуран за животно дело” - Дани комедије у Јагодини

Филмографија[уреди | уреди извор]

Год. Назив Улога
1960-те
1967. Боксери иду у рај Тома Грковић
1968. Не играј се љубављу (ТВ) млади сељак
1968. Све ће то народ позлатити (ТВ)
1968. Сајам на свој начин
1968. У раскораку
1969. Акваријум
1969. Код зеленог папагаја
1969. Обична прича гроф Новински
1969. Пут господина Перисона
1969. Обично вече
1969. Лећи на руду
1970-те
1970. Србија на Истоку кнез Милан Обреновић
1970. Крунисање
1970. Протекција (ТВ филм) Младен Ђурић
1970. Леваци младић
1971. Капетан из Кепеника
1971. Све од себе
1972. Роман са контрабасом
1972. Слава и сан
1972. Не газите мушкатле
1972. И Бог створи кафанску певачицу Живко
1973. Последњи
1974. Манифест за слободу
1974. Отписани Цане Курбла
1974. Отписани Цане Курбла
1974. Лепеза леди Виндемир (ТВ) господин Думби
1975. Синови Томић
1975. Ђавоље мердевине (ТВ серија)
1975. У Орфеуму код Бране (ТВ)
1976. Џангризало директор хотела
1976. Фронташ службеник у министарству
1977. Роман са контрабасом
1977. Црни дани
1977. Више од игре (ТВ серија) новинар
1978. Пучина др. Ружић
1978. Избацивач (ТВ)
1978. Професионалци (ТВ серија)
1978. Отписани (ТВ филм) Цане Курбла
1978. Повратак отписаних (ТВ серија) Цане Курбла
1978. Чардак ни на небу ни на земљи (ТВ серија)
1979. Сумњиво лице (ТВ) Милисав
1979. Махагони (ТВ)
1979. Кост од мамута (ТВ) шеф кухиње
1979. Приповедања Радоја Домановића (ТВ серија) Милан Павловић „Зрак“/Шпијун
1979. Господин Димковић начелник Аврамовић
1980-те
1980. Било, па прошло (ТВ серија)
1980. Сунце
1980. Пруга на револуцијата
1980. Врућ ветар (ТВ серија) голман / конобар у хотелу
1980. Одбрана Пере Тодоровића
1981. Зелени кабаре
1983. Сумрак
1983. Марија, где си...? (ТВ) Милутин
1983. Дани Авној-а (ТВ серија) новинар у Лондону
1984. Откос (ТВ серија) Драган Станић
1984. Бањица (ТВ серија) Светозар Вујковић
1985. У затвору Веља Станић
1985. Џек-пот (ТВ)
1985. Црвени и црни директор Занини
1985. Живот је леп гитариста
1986. Климент Охридски ТВ филм кнез Борис
1986. Смешне и друге приче (ТВ серија) Влајић, директор економске школе
1986. Неозбиљни Бранислав Нушић (ТВ) Бранко Секулић
1986. Срећна нова ‘49 инспектор у Суботици
1986. Добровољци новинар
1986. Ловац против топа Шарло
1986. Мисија мајора Атертона (ТВ серија)
1986. Одлазак ратника, повратак маршала (ТВ серија) црноберзијанац
1986. Крсташки рат у Југовцу
1986. Медвед 007
1986. Шмекер пуковник
1987. Иванов (ТВ) Боркин
1987. И то се зове срећа (ТВ серија) Коле
1988. Новогодишња прича (ТВ)
1988. Роман о Лондону (ТВ серија) Дилај
1987-1988. Бољи живот (ТВ серија) Стеван Курчубић
1988. Четрдесет осма - Завера и издаја (ТВ серија) Сидорович
1989. Бој на Косову Парамунац
1989. Рањеник (ТВ серија) четнички командант
1989. Мистер Долар (ТВ) господин председник клуба
1989. Бољи живот Стеван Курчубић
1990-те
1990. Колубарска битка пуковник Љубомир Милић
1990. Сумњиво лице (ТВ) Јеротије Пантић, срески капетан
1990. Хајде да се волимо 3
1990. Љубав је хлеб са девет кора
1991. Туце свилених чарапа
1991. Ноћ у кући моје мајке Бата Добрица
1991. Српкиња Добрилин отац
1990-1991. Бољи живот 2 (ТВ серија) Стевица Курчубић
1991. Мала инспектор
1992. Кнедле са шљивама (ТВ) Сима
1992. Играч на жици — Радомир Стевић Рас (ТВ документарни) лично
1992. Јуриш на скупштину Јеленко Биџић
1992-1993. Волим и ја неранџе... но трпим (ТВ серија) Спасо
1992. Први пут с оцем на јутрење (ТВ) Крста
1994. Жеља звана трамвај (ТВ) лажни контролор
1994. Театар у Срба (ТВ серија)
1993-1994. Срећни људи (ТВ серија) Бошко Деспотовић
1995. Све ће то народ позлатити (ТВ) Газда Давид - Меанџија
1995. Крај династије Обреновић (ТВ серија) Божа Маршићанин
1996. Мали кућни графити (ТВ серија) Мираш
1996. Ћао, инспекторе, 5 део Стојче 'Мафимент'
1996. Добро вече, децо (серија) Тика Атлетика
1996. Довиђења у Чикагу Стојче Мафимент
1996. Срећни људи: Новогодишњи специјал Бошко Деспотовић
1997. Канал мимо (ТВ серија)
1998. Враћање тренер Борис
1998. Досије 128 (ТВ) друг Ристе
1998. Кнез Михаило
1998. Буре барута човек у аутобусу
1999. Мејдан Симеуна Ђака (ТВ) Турчин на коњу
2000-те
2000. Проналазачи (ТВ) проналазач Јанко
2000. Тајна породичног блага Веља Ваљаревић
2000. Il Furto del tesoro
1998-2001. Породично благо (ТВ серија) Веља Ваљаревић
2001. Den Serbiske dansker (ТВ) Кравтсов
2002. I Banchieri di Dio
2003. Сироти мали хрчки 2010 Стари министар
2003. Il Papa buono
2004. Јелена (ТВ серија) (ТВ серија) Петар Савић
2004. Поклон за Сању
2004. Карађорђе и позориште наратор
2005. Флерт полицајац
2005. E ridendo l`uccise
2005. Звезде љубави Риста
2006. Љубав, навика, паника Марко
2006. Оптимисти шеф казина
2008. Die Rote Zora рецепционар
2008. Горки плодови Муцула
2009. Заувек млад (ТВ серија) Кодрња
2009. Медени месец комшија
2009. Кад на врби роди грожђе (ТВ серија) Јордан
2010-те
2010. Бели Анђео побратим
2011. Два смо свијета различита (ТВ серија) Узеир Кундуровић
2015. Луд, збуњен, нормалан Милутин
2016. Главом кроз зид (ТВ серија) Кодрња
2017. Врати се Зоне Стратимир
2017. Сага о три невина мушкарца професор
2017. Као на филму инспектор Славко
2019. Сенке над Балканом домаћин
2020-те
2020. Новине Јован Арбутина
2020. Име народа Др Герваји
2021. Александар од Југославије (ТВ серија) лекар на двору краља
2021. Име народа (мини-серија) Др Герваји
2022. Било једном у Србији градоначелник

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ПРЕМИНУО ИВАН БЕКЈАРЕВ: Одлазак легендарног глумца”. Новости. Приступљено 16. 11. 2020. 
  2. ^ „Жал ми е што не заиграв на мајчин, македонски јазик”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2014. 
  3. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Legat Ivana Bekjareva”. www.rts.rs. Приступљено 2020-08-10. 
  4. ^ „Звезда је живот, остало је глума - интервју („Прес“, 26. август 2012)”. Архивирано из оригинала 27. 08. 2012. г. Приступљено 26. 08. 2012. 
  5. ^ „Preminuo je Ivan Bekjarev, slavni glumac ali i POČASNI član FK Crvena zvezda”. sport.blic.rs. 16. 11. 2020. 
  6. ^ „Punih 40 godina ljubav je delio sa Mikicom: Ovako je Ivan Bekjarev govorio o svojoj supruzi”. b92.net. 17. 11. 2020. 
  7. ^ Филиповић, Александар (16. 7. 2016). „Таблоид: Оп трт гевезен зајн”. Дневник холдинг. Приступљено 26. 6. 2019. 
  8. ^ Аранђеловић, Иван (12. 12. 2017). „Жао ми је што не репризирају „Бањицу. Политика. Приступљено 26. 6. 2019. 
  9. ^ Биографија на сајту Академије уметности
  10. ^ Аранђеловић, Иван (21. 11. 2020). „Сахрањен глумац Иван Бекјарев”. Политика. 
  11. ^ „Adligat: Legat glumca Ivana Bekjareva”. Vesti. Приступљено 3. 3. 2019. 
  12. ^ Иван Бекјарев поклонио вредне артефакте „Адлигату” („Вечерње новости”, 3. март 2019)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]