Иван Гундулић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван Гундулић

De Gondola.jpg
Иван Гундулић

Датум рођења: 9. јануар 1589.
Место рођења: Дубровник (Дубровачка република)
Датум смрти: 8. децембар 1638.
Место смрти: Дубровник (Дубровачка република)

Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 15898. децембар 1638) је био један од најзначајнијих песника српског порекла[1] у Дубровачкој републици. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[2], као и по пасторалном делу Дубравка. САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба. Референтне институције у Хрватској га сматрају хрватским песником.

Биографија[уреди]

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске.

Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године[a]. Постаје сенатор[3] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.

Потомци Гундулића бивају протерани из Дубровника као Срби-католици почетком 20. века.[тражи се извор]

20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића

Дела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)

Џиво Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, књижевну фигуру која је и данас непозната српском језику.

Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога“ и пастирска игра (пасторала) „Дубравка“. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида“, прерада „Просерпина уграбљена“ и превод „Аријадна“. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове“, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех“.

Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра“ од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.

„Дубравка“ је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве“ (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.

Српске Новине о подизању споменика у Дубровнику[уреди]

Новине српске, службени лист Кнежевине Србије, у суботу 19. септембра 1892. године на 1036 страници пишу:

(Гундулићев споменик) У мају месецу 1893 године откриће се споменик српском песнику Гундулићу... У своје време послан је на ову цељ повећи прилог из Београда али је споменик изашао много скупље него што се мислило,и зато се наша браћа Дубровчани (Срби) обратише нама за помоћ...

Српске новине у даљњем тексту наводе дародавце из Београда и цијеле Србије и моле да се још више Срба прикључи овој акцији па кажу:

Грађанству препоручујемо да обилатим прилозима посведочи своје велико уважавање према успомени нашег великог песника у Приморју.

[4]

Напомене[уреди]

  1. ^ Сачувано је његово писмо од 19. јуна 1619. године у коме се жали на кријумчаре вина на простору под његовим надзором.

Референце[уреди]

  1. ^ Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993. г.
  2. ^ Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика“, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3. pp.
  3. ^ Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига, Загреб, 2005. pp. 7;
  4. ^ [http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/P-2588-1892, Приступљено 20. 10. 2014.

Литература[уреди]

  • Милан Решетар, Гундулићев „Осман“, Братство, XVIII, 1923.
  • Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
  • Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа“, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
  • Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
  • Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :