Иван Гундулић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван Гундулић

De Gondola.jpg
Иван Гундулић

Датум рођења: 9. јануар 1589.
Место рођења: Дубровник (Дубровачка република)
Датум смрти: 8. децембар 1638.
Место смрти: Дубровник (Дубровачка република)

Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 15898. децембар 1638) је био један од најзначајнијих песника српског порекла[1] у Дубровачкој републици. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[2], као и по пасторалном делу Дубравка. САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба. Референтне институције у Хрватској га сматрају хрватским песником.

Биографија[уреди]

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске.

Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године[a]. Постаје сенатор[3] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.

Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.-

20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића

Дела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)

Џиво Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, књижевну фигуру која је и данас непозната српском језику.

Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога“ и пастирска игра (пасторала) „Дубравка“. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида“, прерада „Просерпина уграбљена“ и превод „Аријадна“. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове“, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех“.

Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра“ од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.

„Дубравка" је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве“ (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.

Напомене[уреди]

  1. ^ Сачувано је његово писмо од 19. јуна 1619. године у коме се жали на кријумчаре вина на простору под његовим надзором.

Референце[уреди]

  1. ^ Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993. г.
  2. ^ Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика“, Београд 2004. ISBN 86-17-11104-6
  3. ^ Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига, Загреб, 2005., стр. 7;

Литература[уреди]

  • Милан Решетар, Гундулићев „Осман“, Братство, XVIII, 1923.
  • Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
  • Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа“, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
  • Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
  • Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :