Иван Рибар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили насеље, погледајте чланак Др Иван Рибар (насеље).
ИВАН РИБАР
Иван Рибар
Иван Рибар
Датум рођења 21. јануар 1881.
Место рођења Вукманић, код Карловца,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 2. фебруар 1968. (87 год.)
Место смрти Загреб, Социјалистичка Република Хрватска СР Хрватска,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруга Тоница Рибар
Цата Дујшин-Рибар
Деца Иво и Јурица Рибар
Професија правник

Члан КПЈ од 1942.
У току НОБ-а председник АВНОЈ
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви

Функција председник Президијума
Народне скупштине ФНРЈ
Мандат 19451953.
Претходник нико
Наследник Јосип Броз Тито
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Кућа Ивана Рибара у Ђакову

Др Иван Рибар (Вукманић, код Карловца, 21. јануар 1881Загреб, 2. фебруар 1968), предратни политичар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНР Југославије и јунак социјалистичког рада.

Биографија[уреди]

Рођен је у 21. јануара 1881. године у селу Вукманићу, код Карловца. Његови родитељи - отац Андрија и мајка Милка, рођена Пинтар, имали су четворо деце Андрију, Ивана, Марију и Милана. Отац му је био учитељ и код њега је похађао основну школу. Поред хрватске деце, у ову основну школу су ишла и деца из српских села, која су припадала тадашњој општини Вукманић. Иванов отац је био пројугословенски оријентисан и своју је децу, као и ученик учио да су Хрвати и Срби, два братска народа.

Иван је као и његова браћа и сестра, наставио даље школовање у Карловцу. Као ученик гимназије у Карловцу, активно се бавио писањем - писао је песме, новеле, приче и приповетке, а интересовао се и за стране језике. Поред писања, активно се бавио спортом и гимнастиком. Заједно са другим ученицима, учествовао је у оснивању литерарне и музичке секције. Предавачи на овим секцијама били су Светозар Прибићевић, Стјепан Радић и др.

Студије и политички ангажман[уреди]

У вишим разредима гимназије, Иван је учио стенографију. Године 1899, када је матурирао, положио је државни испит и запослио се као стенограф при Земаљском сабору у Загребу. Пошто је исте године уписао студије права на Универзитету у Загребу, овај рад у Сабору му је помогао да обезбеди материјалне услове за време студирања, али и да упозна најистакутије политичке личности тога доба. Студије је убрзо наставио на Универзитету у Бечу, а потом је прешао на Универзитет у Прагу.

Током студија у Бечу, прикључио се групи хрватских студената, који су били национално опредељени. За време студија у Прагу, на њега су велики утицај оставила предавања професора Томаша Масарика, каснијег првог председника Чехословачке. Поново се вратио у Загреб, где је наставио студије и 1904. године дипломирао. За време студија на Загребачком универзитету, активно је учествовао у политичкој борби студената против владавине тадашњег бана Куена Хедерварија и његове промађарске политике. Припадао је хрватској напредној омладини и активно учествовао у свим акцијама против мађарона и франковаца. Био је велики поборник народног јединства Хрвата и Срба. Био је један од оснивача Хрватске напредне демократске странке, која је 1905. године приступила Хрватско-српској коалицији.

Године 1904, после дипломирања, отишао је на одслужење војног рока у аустроугарску војску. После повратка из војске 1906. године, као члан Хрватско-српске коалиције, јавно је иступао пред сељацима на политичким зборовима на Кордуну и позивао их да гласају за кандидате ове коалиције. Као млади правник, одбио је да се запосли као чиновник у државном апарату Аустроугарске монархије и отишао је у адвокате. Најпре је био адвокатски приправник, а затим самостални адвокат. По налогу своје странке, 1907. године се преселио у Ђаково. Као адвокат, Рибар је био веома попларан у Ђакову и околини. Поред адвокатуре и политике, био је активан и на просветно-културном пољу, али и као спортиста у Соколу, а касније је био и старешина Соколског друштва. Био је један од оснивача и први председник тада основаног првог фудбалског клуба у Ђакову. Такође се бавио и новинарством и био главни уредник „Ђаковачких хрватских пучких новина“.

Године 1913. је изабран, у ђаковачком изборном котару, за народног заступника у Хрватском сабору.[1] У Сабору је поред тога што је био заступник, обављао и функције - привременог саборског бележника, члана Одбора за петиције и притужбе, као и члан депутације за обнову финансијске нагодбе. Уједно је био и посланик заједничког парламента у Пешти.

Када је јула 1914. године избио Први светски рат, иако је био заступник у Сабору, био је мобилисан у аустроугарску војску. Годину дана је био под сталним полицијским надзором и заједно са осталим таоцима бринуо о транспорту на подручију Брчка и Зворника. После пропасти прве и друге аустроугарске офанзиве на Србију, био је пребачен у један немачки пук, који се налазио у Галицији. Ту на источном фронту, остао је све до 1915. године, када је поново сазван Хрватски сабор. Преко Лавова, Пеште и Беча стигао је у Загреб. За време највећих битака Првог светског рата, Иван је у Загребу, заједно са другим саборским заступницима потписао позив упућен свим члановима Соколског друштва да буду иницијатори и борци за уједињење југословенских народа.

Међуратни период[уреди]

Спомен-плоча на кући Ивана Рибара у Ђакову
Рибарова кућа у Загребу

Године 1918, када се завршио Први светски рат, Иван се вратио у из Загреба у Ђаково, где је обновио своју адвокатску канцеларију, коју су током рата демолирали франковци и клерикалци (претече усташа). Крајем 1918. године био је изабран за члана Централног одбора Народног већа у Загребу, а 1919. и први потпредседник Привременог народног представништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Под његовим председниковањем донесен је нови изборни закон за прву Уставотворну скупштину Краљевине СХС.

Године 1919. постао је члан тада основане Демократске странке, у коју се укључила Хрватско-српска коалиција. Био је члан Главног одбора Демократске странке и на њеној листи је у изборном округу у Осијеку, на прламентарним изборима био изабран за народног посланика. Уставотворна скупштина га је убрзо потом изабрала за првог председника Народне скупштине Краљевине СХС и на овој функцији је остао све до 1922. године. Године 1923. се са породицом преселио у Београд.

Касније је био изабран и за једног од потпредседника Демократске странке, у којој је заступао политику народног споразума и сарадње са тадашњом Хрватском републиканском сељачком странком (ХРСС), чији је лидер био Стјепан Радић. Такође је био велики противник политике коју је водила Народна радикална странка и њен председник Никола Пашић. После расцепа у Демократској странци, 1924. године, Рибар се залагао за њено поновно уједињење.

После атентата у Народној скупштини, јуна 1928. године, захтевао је од Демократске странке да у знак протеста не учествује у раду парламента. После доношења шестојануарске диктатуре, 1929. године Рибар је све до 1941. године остао у опозицији. Због измене изборних закона, који су ишли у корист прорежимских странака више није биран за народног посланика.

Након парламентарних избора 1935. године, Рибар је предложио Демократској странци да преузме иницијативу за оснивање народног фронта, попут оног у Француској. Пошто је Демократска странка то добила, Рибар је самостално са адвокатима Чедом Плећевићем, из Аранђеловца и Драгољубом Миловановићем Беном, из Крагујевца отпочео агитацију по Србији за оснивање Народног фронта слободе. Заједно са њим тада је своје прве политичке кораке правио и његов старији син Иво Лола, који је тада био студент прве године Правног факултета.

Иако је руководство Демократске странке осудило њихову агитацију, Рибар заједно са Плећевићем подноси Меморандум у коме износе потребе за хитно оснивање Удружене јединствене опозиције. Године 1938, заједно са Драгославом Смиљанићем, био је исључен из Демократске странке.[1] Замерено му је што је за време шестојануарске диктатуре бранио комунисте пред Државним судом за заштиту државе у Београду и што су му синови - Иво и Јурица били комунисти.

И поред тога јер је био искључен из странке, наставио је политички да делује. Своју политичку групу „Демократска левица“, чији је био председник повезао је са Народним фронтом, који је још 1937. године био основан на иницијативу тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Поред политике, Рибар се активно бавио и адвокатуром и пред судом је заступао многе истакнуте комунисте - функционере, чланове и симпатизере КПЈ и СКОЈ - Мошу Пијаде, Ивана Милутиновића, Светозара Вукмановића, Ивана Крндеља, Карла Мразовића, Драгог Стаменковића, Младена Ивековића, Тодора Вујасиновића и др.

Почетком 1941. године, посредством свога сина Лоле Рибара, који је тада био секретар Централног комитета СКОЈ-а, први пут се састао са генералним секретаром ЦК КПЈ Јосипом Брозом Титом, са којим је разговарао о опасности од фашизма и Хитлерове агресије. Тада је оцењено да је потребна хитна сарадња свих грађанских странака и група око Народног фронта.

Други светски рат[уреди]

Иван Рибар и Јосип Броз Тито, на Сутјесци, јуна 1943. године

Када је априла 1941. године Краљевина Југославија била напднута и окупирана од стране сила Осовине, Рибар је наставио да живи у окупираном Београду. После преласка Јосипа Броза Тита, из Загреба у Београд, у току маја, успоставио је контакте са њим и почео да ради на успостављању веза са истакнутим представницима политичких странака и група, а нарочито са групом леви оријентисаних демократа и на њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП).

Када је током јула и августа у Србији избио масовни оружани устанак, покушавао је да се пребаци на ослобођену територију, али је то онемогућила велика непријатељска офанзива. Пошто му је боравак у Београду, као истакнутом антифашисти био све тежи, јер је стално морао да мења пребивалиште, почетком лета 1942. године је илегално прешао у окупирани Загреб. Тамо се због усташке страховладе, није дуго задржао и већ у јесен 1942. године је преко Жумберка и Кордуну отишао у околину Гламоча, где се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ.

Новембру 1942. године у Босанском Петровцу, на предлог Јосипа Броза Тита, партијска ћелија Врховног штаба, чији је секретар био поп Влада Зечевић примила је Ивана Рибара у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са Мошом Пијаде, Иваном Милутиновићем, Веселином Маслешом и сином Ивом учествовао је у припремама за конституисање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), који је био општенационално и општепартијско политичко представништво народа Југославије које је руководило радом Народноослободилачких одбора. На Првом заседању АВНОЈ-а одржаном у ослобођеном Бихаћу, 26. и 27. новембра 1942. године изабран је за председника Извршног одбора АВНОЈ-а.[1]

Иако је био у старости, имао је 62 године, током 1943. године је прошао кроз Четврту и Пету непријатељску офанзиву. У току Пете офанзиве, познате и као „битка на Сутјесци“, налазио се са Седмом банијском дивизијом, на чијем су челу били Павле Јакшић и Ђуро Кладарин. После Сутјеске, отишао је на ослобођену територију Лике и ту остаје до капитулације Италије, септембра 1943. године. Почетком октобра је учествовао на Коческом збору, а половином октобра на Другом заседању ЗАВНОХ-а у Плашком. Потом је, заједно са делегатима из Хрватске и Словеније дошао у Јајце. На Другом заседању АВНОЈ-а, одржаном 29. и 30. новембра изабран је за председника АВНОЈ-а. Непосредно после завршетка заседања, Рибар су Јосип Броз Тито и Иван Милутиновић саопштили тужну вест да су му погинули синови - Јурицу и Иво.

После заседања АВНОЈ-а, заједно са члановима Председништва АВНОЈ-а и Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) отишао је преко Лике за Словенију, где је остао око три месеца. Присуствовао је Првом заседању СНОО, одржаном 19. фебруара 1944. године у Чрномљу и Трећем заседању ЗАВНОХ-а, одржаном 8. и 9. маја у Топуском. Почетком јуна 1944. године одлази на острво Вис, где је било средиште Врховног штаба и НКОЈ-а. Тамо присуствује разговорима са др Иваном Шубашићем и британским амбасадором Стевенсоном.

У јесен 1944. године авионом одлази на ослобођену територију Србије и борави у Ваљеву и Аранђеловцу, а крајем октобра долази у ослобођени Београд. Ту је вршио дужност председника Председништва АВНОЈ-а, а од августа 1945. године председник Председништва Привремене скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Каријера у ФНРЈ[уреди]

Гроб Ивана Рибара на гробљу Мирогој у Загребу

После рата, непрекидно је биран за посланика у Народној скупштини ФНРЈ и у Сабор НР Хрватске. Од краја 1945. до 1953. године био је Председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ.[1] Једно време је био и члан Савезног одбора ССРНЈ. Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Из политичког живота се повукао 1960. године.

Умро је 2. фебруара 1968. године у Војној болници у Загребу. Прем последњој жељи, кремиран је у Београду и 5. фебруара сахрањен на гробљу Мирогој у Загребу.

Породица[уреди]

Иван Рибар је од 1915. године био у браку са удовицом Тоницом Шимат, која је из првог брака имала троје деце - ћерке Миру и Божену и сина Жарка. У браку са Тоницом добио је двојицу синова - Иву Лолу 1916, године и Јурицу 1918. године. После окупације Југославије, 1941. године Тоница је остала у окупираном Београду, а касније је прешла у Срем, где је са својом ћерком Боженом живела илегално међу сељацима. Приликом блокаде села Купинова, 8. јула 1944. године Тоница Рибар и њена ћерка Божена су били ухваћене од стране фолксдојчера. Тоница је била стрељана, а Божена послата у Бањички логор. Тоница је чак одбила и да каже своје право име, иако је постојала шанса да буде размењена за немачке заробљенике.

Одликовања и признања[уреди]

Иван Рибар је за свој политички и државнички рад одликован са више одликовања, међу којима се поред одликовања из Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије, налазе се и страна одликовања - пољска, албанска и друга.

Међу југословенским одликовањима којима је одликован су:

Године 1950, на предлог маршала Тита унапређен је у чин резервног генерал-мајора ЈНА. Пре тога је у Аустроугарској војсци је имао чин резервног поручника, а у Југословенској војсци чин резервног судског капетана.

Био је почасни грађанин Карловца, Бихаћа, Ђакова, Шибеника, Гламоча и Какња.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]