Ивица Видовић
Ивица Видовић | |
|---|---|
 Ивица Видовић | |
| Датум рођења | 10. мај 1939. |
| Место рођења | Београд Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 18. април 2011. (71 год.) |
| Место смрти | Загреб Хрватска |
Ивица Видовић (Београд, 10. мај 1939 — Загреб, 18. април 2011) био је хрватски глумац. Био је супруг глумице Гордане Гаџић.
Биографија[уреди | уреди извор]
На Казалишној академији у Загребу дипломирао је 1963. године након чега почиње да ради у Хрватском народном казалишту (ХНК), а кроз каријеру је био члан и других позоришних кућа (Драмско казалиште Гавела, Театар ИТД, честе сарадње са ХНК у Сплиту...). Посебно се истицао у модерном репертоару (Хандке, Шафер, Стопард, Кундера, Јелачић, Бужимски, Гавран). Године 1998. оснива Театар Ругантино.
Наступао је у многим представама, од којих су неке антологијске те су својим квалитативним дометима мењале слику хрватског казалишта. Међу многобројним његовим улогама тешко је не присетити се оних које је остварио у Театру ИТД, у представама попут „Каспара Хаусера“ или „Розенканц и Гуилдестерн су мртви“ и „Травестија“, „Јакуеса Фаталиста и његовог слуге“ или „Ноћи богова“ и „Господара сјена“... Значајне улоге је Видовић одиграо и на позорници сплитскога Хрватског народног казалишта: „Човик, звир и крипост“ или „Дундо Мароје“, „Албатрос“ или пак „Свечана вечера у погребном предузећу“, само су неке од представа које се не смеју заобићи из Видовићевог опуса.
У Казалишту „Гавела“ је Ивица Видовић први пут заиграо у „Јазавцу пред судом“ која је премијерно изведена 1966, и од тада у позоришту у Франкопанској наступа у великом броју наслова, незаобилазних у осврту на историју тога театра. Споменимо „Јавно око“, „Дјецу сунца“, „Ревизора“, „Зид, језеро“, те „Рибарске свађе“ и „Волпоне илити лисац“, као и „Гараже“, „Трг хероја“,"Четврта сестра“...
Са својим је "Театром Ругантино" и представама као што су „Ај, Kармела“ или „Старци“ и „Антигона у Њујорку“ посетио многа места у којима је позориште редак гост, представљајући театарску уметност и изван „позоришних градова“.
Ивица Видовић једнако је предано у позоришту интерпретирао „главне ликове“ и оне које називамо „спореднима“, иако нам се та лица, неретко управо због оних који их играју, понекад усецају у памћење снажније од „главних“, и за многе је од тих улога вишеструко награђиван.
Осим на позоришним даскама, Ивица Видовић је и на филму остварио низ великих остварења. Као један је од најистакнутијих и најзанимљивијих филмских глумаца који су се појавили у касним шездесетим континуирано је наступао на филму сарађујући успешно с редитељима и старије и млађе генерације. У југославенски филм уноси нови тип интровертнога, у бити дезилузионираног савременога урбаног јунака (односно антијунака), збуњене, несналажљиве ликове, маргиналце и губитнике... Ивица Видовић успео их је сугестивном интерпретацијом учинити привлачним, блиским и запамтљивим својим младоликим изгледом, помало спорих, „меланхолично-снених реаговања“. Особито сугестивно тумачи збуњене, у приказаним животним и посебно политичким околностима, несналажљив особе.
Током скоро 50 година остварио је низ значајних филмских остварења... Идеал борца НОБ-е у "Заседи" (1969), „бекетовског“ јунака у ишчекивању у филму "Иду дани" (1970), приградског маргиналца (за шта је награђен Сребрном ареном у Пули за улогу Глисте у филму Кужиш стари мој) (1973), интелектуалца психичким терором примораног на колаборацију у "Пријеком суду" (1978), те усамљене интелектуалце у "Ритму злочина" (1981) и "Човјеку који је волио спроводе" (1989). Посебност у његову филмском опусу представља лик (са црнохуморним карактеристикама) совјетског клизачког шампиона у филму "Мистерије организма" (1971). Награђен је и Златном ареном у Пули (2002) за епизодну улогу (Блаж) у филму Фине мртве дјевојке.[1]
У контекст створеног типа потпуно се уклапа један од његових најпопуларнијих ликова - Сервантес. Особењак и аутсајдерски песник Сервантес, симбол изглобљених душа из ТВ-серије "Наше мало мисто" и филма "Сервантес из нашег малог миста". Ове улоге су му донеле огромну популарност, као и касније насловни лик у тв-серији "Инспектор Винко".
Остале важније улоге: "Кад чујеш звона", "Лисице", "С друге стране", "У гори расте зелен бор", "Избавитељ", "Успорено кретање", "Орао"...
Последњих година Ивица Видовић доказује свој глумачки виталитет радећи ис млађим редитељима, окруњујући квалитет и константност својих интерпретација новим наградама.
Преминуо је 18.4.2011. у 72. години у Загребу. По својој жељи сахрањен је у Комижи.[2]
Награде[уреди | уреди извор]
2009 - Дани филма у Мостару - Награда за животно дело
2005 - Награда „Фабијан Шоваговић“
2005 - Награда Града Загреба за ванредне глумачке интерпретације којима је трајно означио и значајно допринео развоју и квалитету хрватског казалишта, филмској и телевизијској уметности.
2003 - Награда Дубравко Дујшин за улогу у представи „Трг хероја“
2002 - Златна арена за епизодну улогу
1996 - Одлуком председника Републике Хрватске Ивица Видовић одликован је редом данице Хрватске с ликом Марка Марулића
1973 - Сребрна арена за главну мушку улогу
Вишеструки добитник награде Златни венац на МЕС у Сарајеву
Вишеструки добитник награда на Данима сатире
Вишеструки добитник награда на Фестивалу глумачких остварења „Филмским сусрети“ у Нишу[3]
Улоге[уреди | уреди извор]
| Год. | Назив | Улога |
|---|---|---|
| 1962. | Рана јесен | Пепи, средњошколац |
| 1964. | Прометеј с отока Вишевице | |
| 1965. | Сретан случај | |
| 1968. | Gemma Camolli | |
| 1969. | Америчка јахта у Сплитској луци | Конте Кеко |
| 1969. | Заседа | Иве Врана |
| 1969. | Кад чујеш звона | Мехо |
| 1970. | Сам човјек ТВ филм | |
| 1970. | Сам човјек ТВ серија | |
| 1970. | Иду дани | Човек који чека |
| 1970. | Љубав на брачни начин (ТВ серија) | |
| 1970. | Са друге стране | Дамјан |
| 1970. | Лисице | Муса |
| 1971. | Наше мало мисто | Сервантес Тончи |
| 1971. | У гори расте зелен бор | Иван |
| 1971. | Мистерије организма | Владимир Иљич |
| 1972. | Униформе (ТВ мини серија) | |
| 1972. | Мадлен, љубави моја! | |
| 1972. | Роман са контрабасом | |
| 1972. | Птичје купалиште | Франки |
| 1972. | Путовање | |
| 1972. | Грађани села Луга (серија) | Војин |
| 1973. | Оргуље и ватрогасци | Тонко звани Тунте |
| 1973. | Пикник на фронту | Запо |
| 1973. | Кужиш стари мој | Глиста |
| 1974. | Психопати | |
| 1974. | Каспар | Каспар Хаузер |
| 1975. | Последња утрка | |
| 1975. | Зец | Фрајхер Хајнрих фон Дорингер |
| 1975. | Вријеме ратно и поратно (серија) | |
| 1976. | Избавитељ | Иван Гајски |
| 1977. | Зашто је пиле жуто а кока није | |
| 1977. | Човик и архитектура | Новинар Дује |
| 1978. | Случај Филипа Фрањића (ТВ) | |
| 1978. | Вучари Доње и Горње Полаче | Мицур |
| 1978. | Пријеки суд | |
| 1979. | Тале (серија) | Хрсуз Халилчић |
| 1979. | Успорено кретање | |
| 1979. | Посљедњи дан | |
| 1981. | Ритам злочина | Ивица |
| 1981. | Вело мисто (серија) | Очалинко |
| 1982. | Сервантес из Малог миста | Сервантес |
| 1984. | Необични сако | |
| 1984. | Инспектор Винко (серија) | Винко Маринић |
| 1988. | Загрљај (ТВ серија) | |
| 1989. | Човјек који је волио спроводе | Филип Станић |
| 1990. | Тражим сродну душу (серија) | Фрањи Перчец |
| 1990. | Орао | Кресо |
| 1990. | Карневал, анђео и прах | |
| 1991. | Бужа | |
| 1992. | Брод | |
| 1996. | Како је почео рат на мом отоку | Пјесник |
| 1996. | Седма кроника | Магистер |
| 1997. | Чудновате згоде шегрта Хлапића | Глас Марковог оца |
| 1999. | Кад мртви запјевају | Маринко |
| 1999. | Маршал | Мартин |
| 1999. | Четвероред | Silvije Hizar Capella |
| 2002. | Брод (ТВ) | |
| 2002. | У сјени Грин Хила (ТВ) | Бепо |
| 2002. | Ново доба | Филип Гудић |
| 2002. | Фине мртве дјевојке | Блаж |
| 2003. | Свјетско чудовиште | |
| 2004. | Визије Европе | |
| 2004. | Дружба Исусова | Отац Иван |
| 2005. | Пушча Бистра | Јоза |
| 2005. | Што је мушкарац без бркова? | Бискуп |
| 2005. | Луда кућа (серија) | Стјепан Мајер |
| 2006. | Трешета | Шарлија |
| 2007. | Битанге и принцезе | Раде Кобешчак |
| 2007. | Госпођа за прије | Фрањевац |
| 2004−2007. | Наша мала клиника | проф. др. Анте Гузина |
| 2008. | Гдје пингвини лете | Станко |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Глумац Ивица Видовић - биографија”. Архивирано из оригинала 13. 01. 2012. г. Приступљено 03. 07. 2017.
- ^ Преминуо хрватски глумац Ивица Видовић
- ^ Биографија и награде глумца Ивице Видововића
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ивица Видовић на сајту IMDb (језик: енглески)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
