Игор Бурзановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Игор Бурзановић
Лични подаци
Пуно име Игор Бурзановић
Датум рођења (1985-08-25)25. август 1985.(38 год.)
Место рођења Титоград, СФР Југославија
Висина 1,78 m
Позиција офанзивни везни
Јуниорска каријера
1995—2001 Будућност
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
2001—2006 Будућност 122 (62)
2007—2009 Црвена звезда 48 (11)
2009 Будућност 15 (10)
2009—2011 Нагоја Грампус 62 (10)
2012—2013 Бурирам јунајтед
2013 Будућност 12 (2)
2014 Иртиш Павлодар 26 (4)
2015 Хунан Биловс 27 (3)
2016 Будућност 5 (1)
2017 Петровац 13 (3)
2018 Искра 16 (1)
Репрезентативна каријера
СЦГ до 21
2007—2008 Црна Гора 8 (2)

Игор Бурзановић (Титоград, 25. август 1985) је бивши црногорски фудбалер. Играо је на позицији офанзивног везног играча.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Будућност[уреди | уреди извор]

Прошао је целу омладинску школу подгоричке Будућности а касније постао стандардан првотимац овог клуба. Као капитен је предводио Будућност до титуле омладинског шампиона СР Југославије 2002, а 2006. је водио Подгоричане до јесење титуле шампиона Црне Горе у премијерној сезони, са тренером Миодрагом Божовићем на клупи, и био најбољи стрелац јесени. Проглашен је за најбољег играча Црне Горе 2004. године.

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

Бурзановић је у јануару 2007. године потписао за Црвену звезду.[1][2] На дебију за Звезду је постигао гол против Бежаније (1:1) у 17. колу шампионата – 18. фебруара 2007, када је ушао са клупе на почетку пролећне полусезоне, и обележио меч. Заменио је Тришовића у 31. минуту и одмах на дебију постигао изједначујући, феноменалан, ефектан гол у 53. минуту, што му је, уз пар сјајних потеза, донело епитет играча утакмице.[3]

Након тога је био стрелац против Партизана (2:4). Брзо је постао један од најзначајнијих играча у екипи, а истицао се дриблинзима и добром пас игром, па се надимак од навијача из Подгорице преселио у Београд – “Бурзо Марадона“. Посебно је био инспирисан у дербијима против „вечитог ривала“, против кога је на 5 утакмица био стрелац 4 пута. Тако је на 130. вечитом дербију постигао погодак у 19. минуту, Звезда је на крају славила са 2:1 и три кола пре краја обезбедила 25. шампионску титулу.[4] Креатор игре тима из Љутице Богдана на 13 мечева постигао је три гола у одбрани титуле током пролећа 2007. године. Одиграо је и два меча у походу на трофеј у Купу, а у финалу је ушао у игру од 55. минута у тријумфу над Војводином (2:0). На тај начин су црвено-бели стигли до 10. дупле круне у клупској историји.

У покушају да се домогне групне фазе Лиге шампиона, Звезда се мучила против Левадије у Талину. У поразу од 1:2, Бурзановић је постигао гол који је одвео Црвену звезду у последњу рунду квалификација, јер је први меч у Београду добијен са 1:0.[5] Ипак, против Глазгов Ренџерса није био у тиму, а екипа Милорада Косановића је пропустила прилику да стигне до елитног такмичења.

У сезони 2007/08. Бурзановић је у првенству Србије на 25 утакмица постигао осам голова. Против Војводине се два пута уписао у стрелце у убедљивој победи од 5:1,[6] а поново је погодио мрежу Партизана у 133. вечитом дербију (1:1).[7] Против црно-белих је био стрелац и у полуфиналу Купа (2:3). Титула је измакла због великог броја нерешених резултата, иако Звезда није доживела пораз, по чему је била јединствена у Европи.

Наредне сезоне Бурзановић је изгубио место у стартној постави. Углавном је улазио са клупе одигравши 12 лигашких мечева, док је једини гол постигао у квалификацијама Купа УЕФА против кипарског АПОЕЛ-а (2:2),[8] од кога је београдски тим и елиминисан на старту такмичења после још једног ремија, али на домаћем терену (3:3).

Каснија каријера[уреди | уреди извор]

Други део сезоне 2008/09. одиграо је у подгоричкој Будућности. На 15 утакмица у црногорској лиги постигао је 10 голова.

Бурзановић је у јулу 2009. године прешао у јапанску Нагоју,[9] у чијем дресу је на 62 утакмице забележио 10 погодака у јапанској Џеј лиги, и освојио историјску, прву титулу шампиона Јапана, на челу са Драганом Стојковићем – Пиксијем на клупи.[10] Почетком друге сезоне доживео је тешку повреду, покидао је лигаменте и одсуствовао девет месеци. Повреда је оставила трага, па је раскинуо уговор са Нагојом.

Поново се вратио у Будућност, где је у 2013. години на 12 утакмица уписао два поготка, а током 2014. носио је дрес казахстанског Иртиша, где је у 26 сусрета четири пута затресао мрежу. У јануару 2015. године постао је члан кинеског Хунана,[11] где је остварио учинак од три гола на 27 одиграних утакмица, а затим се још једном вратио у подгоричку Будућност и у другом делу сезоне 2015/16. уписао пет одиграних утакмица и један постигнут гол у шампионату.

При крају каријере је играо за Петровац и Искру.[12]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Играо је за селекцију Југославије до 17 година на Европском првенству 2002. године, а био је и члан младе репрезентације Србије и Црне Горе, за коју је наступао на Европском првенству 2006. године.

За репрезентацију Црне Горе је од 2007. до 2009. године у осам утакмица постигао два гола. Дебитовао је 24. марта 2007. године на премијерном мечу против Мађарске и био стрелац одлучујућег гола са беле тачке, 2:1. Други погодак је постигао против Норвешке.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Његова рођена браћа Горан и Марко су такође фудбалери.[13]

Трофеји[уреди | уреди извор]

Будућност[уреди | уреди извор]

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

Нагоја[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Бурзановић прво појачање”. sd-crvenazvezda.net. 8. 1. 2007. 
  2. ^ „Нови Савићевић”. novosti.rs. 8. 1. 2007. 
  3. ^ „Провуче се Звезда!”. pressonline.rs. 18. 2. 2007. Архивирано из оригинала 26. 03. 2018. г. Приступљено 25. 03. 2018. 
  4. ^ „Звезди 25. титула у Хумској”. b92.net. 5. 5. 2007. 
  5. ^ „Бурзановић спречио бруку”. danas.rs. 9. 8. 2007. 
  6. ^ „Звезда - Војводина 5:1”. novosti.rs. 19. 4. 2008. 
  7. ^ „Вечити дерби без победника, Партизан корак ближе титули”. pressonline.rs. 5. 4. 2008. Архивирано из оригинала 26. 03. 2018. г. Приступљено 25. 03. 2018. 
  8. ^ „Реми Црвене звезде на Кипру - 2:2”. b92.net. 14. 8. 2008. 
  9. ^ „Бурзановић у Нагоји”. rts.rs. 24. 7. 2009. 
  10. ^ „Stojković doveo Nagoju do titule”. rts.rs. 20. 11. 2010. Приступљено 3. 5. 2020. 
  11. ^ „Бивши играч Звезде потписао за Хуан Биловс”. novosti.rs. 30. 1. 2015. 
  12. ^ „Gol nakon 480 dana: Igor Burzanović ponovo na velikoj sceni”. vijesti.me. 6. 10. 2018. Приступљено 3. 5. 2020. 
  13. ^ „NAJFUDBALSKIJA PORODICA U CRNOJ GORI: Kod Burzanovića i majka zna fudbal u prste!”. volimpodgoricu.me. 4. 1. 2016. Приступљено 3. 5. 2020. 
  14. ^ Црногорски клубови у фудбалским такмичењима 1946-2016, Подгорица, 2016

Спољашње везе[уреди | уреди извор]