Иконоборство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кипови у цркви у Утрехту, уништени током реформације у 16. веку.[1]

Иконоборство или иконоклазам је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци најчешће сматрају да је клањање иконама идолопоклонство.

У источном хришћанству се иконоборство јавило у 8. и 9. веку, да би током једног периода у 8. веку постао државном политиком Византије. На Седмом Васељенском Сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања. Током хришћанске реформације у 16. веку у Европи, поново се јавио покрет иконоборства међу протестантима који су иништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Византијско иконоборство[уреди]

Иконоборци су са зидова Аја Ирине у Цариграду скинули фреске и насликали само крст.

Многи хришћански верници су обожавали иконе и кипове, љубећи и молећи испред њих, верујући како ће им молитве бити делотворне – што су неки тумачили као наставак паганског идолопоклонства. Тако долази до великих размирица између иконобораца (противници икона) и иконофила (присталице икона), што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране византијског цара Лава III (717-741), који издаје серију едиката против клањања иконама (726-729). Главни представници иконоборачког покрета били су Тома Клаудиопољски и Константин Наколејски, док је, са друге стране, највећи противник иконоборства био теолог Јован Дамаскин. Цариградски патријарх Герман I је дао оставку на место патријарха, јер није могао да потпише тај декрет о иконама. Цар Лав III га је заменио патријархом Анастазијем, који је био царев истомишљеник. То је било време катастрофалних сукоба, уништавања мозаика и фресака, девастације самостана и прогона свештеника и иконофила. Византијско царство се тада бранило од напада исламских народа, па је иконоборство било и политичко питање, повезано са исламском забраном приказивања светих ликова.

Ислам забрањује представе ликова Божјих посланика (на слици Исус и апостоли).

Цар Константин V Копроним је у фебруару 754. сазвао иконоборски сабор у Цариграду, на коме су присуствовали само иконоборачки епископи. Сабор је осудио иконе као идолопоклонство и избрао новога патријарха, који је био противник икона. Након тога је уследила је обимна акција уклањања слика са зидова црквава и чистка двора и администрација од иконодула, тј. поборника икона. Пошто су манастири били посебно везани за иконе, Константин је циљао на манастире вршећи велику репресију на манастирима. Отимао је манастирску имовину у корист државе или војске, присиљавао је монахе да се жене. Многи монаси су због тога побегли у јужну Италију и Сицилију. До краја Константинове власти иконоборство је ишло до тога ступња да су проглашавали јеретичким реликвије и молитве свецима.

На Седмом Васељенском Сабору, одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји, иконе су поново уведене као предмет поштовања. Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима.

Византијски цар Лав V Јерменин (813-820) поново започиње, под утицајем ислама, кампању против култа икона у хришћанству; ово гоњење познато је под именом иконоклазам (рушење икона). Лав V је у историји остао упамћен као највећи прогонитељ иконофила. Последњи цар иконоборац био је Теофило (829-842), син Михаила II Аморијца. Са његовом смрћу, 842. године, иконоборство доживљава слом.

Византијски цар Михаило III Пијаница и царица Теодора сазвали су 843. године сабор у Цариграду, где је коначно донесена одлука о рестаурацији култа икона. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, установљен је 11. марта 842. године празник православља, који се данас прославља прве недеље великога поста, кад се прави „ход“ односно црквена литија са св иконама.

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]