Иларион Руварац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иларион Руварац

IlarionRuvarac.jpg

Општи подаци
Датум рођења 1. септембар 1832.
Место рођења Сремска Митровица (Аустријско царство)
Датум смрти 8. август 1905.
Место смрти Гргетег (Аустроугарска)
Рад

Иларион Руварац (Сремска Митровица, 1. септембар 1832манастир Гргетег, 8. август 1905) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик.[1] Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.

Школовање[уреди]

Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је и провео детињство. Шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. Већ у Карловцима где су му предавали Јаков Герчић, познавалац светске историје и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, стекао је добру основу за познавање и проучавање историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције. Карловачку богословију је завршио 1859. године.

Рад[уреди]

Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег

Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај бележника црквеног суда. Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. У овом периоду интензивно чита историографксе расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Може се рећи да је Руварац први образовани српски историчар. Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874. а следеће године за ректора Карловачке богословије. Због сукобљавања са патријархом Германом Анђелићем 1882. је уклоњен из Карловца са места ректора. Прво је склоњен у манастир Гргетег а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Вратио се у Гргетег где је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унапредио. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.

Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем.

Своје прве радове почео је да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Први чланак објавио је у Седмици 1856. под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице. Ту је пре свега извршио одвајање извора од литературе, што пре није чињено. Велики допринос ове расправе за српску историографију је прихватање става да без великог броја објављених и критички обрађених извора и нема историје[2]. Руварац је током читавог радног века трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог улепшавања и домишљања. У Седмици је објавио и своју другу расправу Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858). Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе. У овој рапсрави показује да се народне епске песме не могу узети као извор за догађаје о којима певају. И око овог питања водеће жестоке полемике са романтичарима који су сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.

Иларион Руварац

Све до 1867. није ништа објављивао да би тада почео да објављује низ радова, у почетку изворе и чланке из црквене историје. Расправе важније по резултатима из тог времена су: Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим расправама разјашњава нека важна, а у хронолошком или смисаоном погледу нејасна места српске историје. У овом периоду још увек није страсни полемичар, мада се већ назире сукоб са Срећковићем. Велику полемику која је имала великог утицаја на српску историографију па и на српску културу крајем 19. века, изазвала је његова расправа из 1879. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. На исту тему је исте године рад објавио и Љубомир Ковачевић. Оба историчара су доказивали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша, јер је погинуо у Маричкој бици 26. септембра 1371, а цар је умро почетком децембра исте године. На ове расправе уследиле су бурне реакције бранилаца историјске традиције, пре свега Панте Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања, већ и око издаје Вука Бранковића, улоге грофа Ђорђа Бранковића приликом сеобе Срба, вековне независности Црне Горе и других спорних места српске историје.

Уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара.[3] Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилово више од годину дана. Ово дело објављено је као књига О кнезу Лазару 1888. године. Представља његов најзначајнији рад. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас употребљиво и представља добар пример критичке историографије. Често је чинио дигресије из полемичких разлога. Користи велики број разноврсних извора које правилно тумачи и анализира. Утврдио је начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче.

Његов велики опус обухвата радове из готово свих периода српске историје. Писао је живо, полемички, настојећи да читаоцу прикаже пут истраживања до коначног разрешења проблема.[2]

Поред поменутих значајни су и следећи његови радови:

Његов брат Димитрије Руварац такође је био историчар.

Референце[уреди]

  1. ^ Биографија на сајту САНУ
  2. ^ а б Енциклопедија српске историографије, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, чланак Иларион Руварац, Београд 1997.
  3. ^ Овај Руварчев рад у интегралном облику као и низ других најзначајнијих студија о Косовској бици увршћен је у књигу Бој на Косову. Старија и новија сазнања.

Спољашње везе[уреди]