Илирски цареви

Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али они нису унети у сам текст, те би било добро да се то уради. Уколико је чланак кратак или је писан уз помоћ само једног извора, биће довољно да се унесе само списак коришћене литературе.

Илирски цареви (лат. Illyriciani, „Илиричани“) је појам који се односи на већи број римских царева који су владали Римским царством од средине 3. века. Заједничко им је да су потицали из подунавских земаља које је касније Диоклецијан обухватио у префектуру Илирик. Осим тога, сви су они почев од Клаудија II Готског били ниског порекла, нису имали везе са старом елитом у центру Царства и њихово напредовање почињало је са војном каријером.

Појам „илирски“ нема етичку ознаку, него означава регионално порекло. Одиста, преци илирских царева припадали су мање или више — колико се то може видети у писаним изворима — у великој мери романизованом провинцијалном становништву подунавских земаља. Само за неке од њих може се наћи податак да су припадали домородачким народима из региона. Подунавље је током 3. века постало једно од најзначајнијих простора за регрутовање царске војске. Због тога што је истовремено растао политички утицај војске и што од око 260. више није било потребно бити сенатор да би се постало цар, више војника илирског порекла успело је да се уздигне до царског положаја.

Закључно са Диоклецијаном сви илирски цареви су од стране војникâ којима су командовали били проглашавани за цареве и то у оквиру узурпације усмерене против тренутно владајућег цара. У погледу тога ова скупина се делимично преклапа са чувеним војничким царевима. Каснији „Илиричани“ као нпр. Констанције I Хлор у систему тетрархије до власти стизали су путем кооптације. Са прекидом од око тридесет година са Јовијаном је 363. почиње нова серија илирских царева. Коначно, и источноримски цареви који су владали у 6. веку Јустин I, који је око 470. као син сељака приступио војсци и у њој узнапредовао, и Јустинијан I, били су људи простог порекла из римских подунавских провинција. Уједно су били и последњи цареви којима је матерњи језик био латински.

Када је у последњој четвртини 6. века Подунавље било опустошено од словенских, аварских и хунских нападача и на дуже време измакло царској контроли, област је изгубила свој значај као простор за регрутовање војске. Отада је већина војних заповедника долазила из Мале Азије, а са тим је и време илирских царева достигло свој крај.

Списак

Илирски цареви у ужем смислу: Од друге половине 3. века до прве половине 4. века

• Деције - 249–251
• Хостилијан - 251
• Клаудије II Готски - 268–270
• Квинтил - 270
• Аурелијан - 270–275
• Проб - 276–282
• Диоклецијан - 284–305
• Максимијан - 286–305
• Галерије - 305–311
• Констанције I Хлор - 293–306
• Константин I - 306–337
• Максимин Даја - 310–313

Илиричани у другој половини 4. века

• Јовијан 363–364
• Валентинијан I - 364–375
• Валенс - 364–378

Источноримски цареви илирског порекла у 5. и 6. веку

• Лав I - 457–474
• Анастасије - 491–518
• Јустин I - 518–527
• Јустинијан - 527–565

Види још

• Списак римских царева
• Војнички цареви

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Константин I Велики

Извори

• David Magie (ed. & trans.), The Scriptores historiae Augustae III (Cambridge, MA-London, 1932)
• Th. Mommsen (ed.), Monumenta Germaniae Historica. Auctores Antiquissimi 9 (Berlin, 1892), 148.
• Eutropius, Breviarium ab urbe condita
• Aurelius Victor, Liber de Caesaribus
• Epitome de Caesaribus

Литература

• Edmond Frézouls (Hrsg.): Les empereurs illyriens. Actes du colloque de Strasbourg (11 - 13 octobre 1990) organisé par le Centre de Recherche sur l'Europe centrale et sud-orientale. Strasbourg 1998, ISBN 2-904337-21-0 (Contributions et travaux de l'Institut d'Histoire Romaine, Université des Sciences Humaines de Strasbourg. 8).
• Klaus-Peter Johne: Die illyrischen Kaiser als Herrscher neuen Typs. In: Klaus-Peter Johne, Thomas Gerhardt, Udo Hartmann (Hrsg.): Deleto paene imperio Romano. Transformationsprozesse des Römischen Reiches im 3. Jahrhundert und ihre Rezeption in der Neuzeit. Stuttgart 2006, ISBN 3-515-08941-1, S. 125-134.