Илијаш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илијаш

Центар Илијаша
Центар Илијаша

Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Федерације Босне и Херцеговине Федерација Босне и Херцеговине
Кантон Застава Кантона Сарајево Кантон Сарајево
Општина Општина Илијаш
Становништво
Становништво (1991) 6.833
Положај
Координате 43°57′00″N 18°16′00″E / 43.95, 18.266667
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Илијаш на мапи БиХ
{{{alt}}}
Илијаш
Илијаш на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 71380
Позивни број 033


Координате: 43° 57′ 00" СГШ, 18° 16′ 00" ИГД

Илијаш је градско насеље и сједиште истоимене општине која се налази у кантону Сарајево, сјевероисточно од града Сарајева. Површина општине је 309 km², или 24,2% територије кантона Сарајево. Лежи на надморској висни између 450 и 1500 m. У Илијашу се налази православна црква Светог пророка Илије саграђена крајем 19. века[1].

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Попис становништва у СФРЈ 1991: Илијаш

По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Илијаш (у то вријеме једна од приградских општина Града Сарајева) је имала 25.184 становника, распоређених у 77 насељених места.

Националност[2] 1991. 1981. 1971.
Срби 11.325 (44,96%) 10.378 (42,67%) 10.941 (47,55%)
Муслимани [a] 10.585 (42,03%) 9.598 (39,47%) 9.187 (39,93%)
Хрвати 1.736 (6,89%) 1.982 (8,15%) 2.172 (9,44%)
Југословени 1.167 (4,63%) 1.901 (7,81%) 400 (1,73%)
остали и непознато 371 (1,47%) 457 (1,87%) 307 (1,33%)
Укупно 25.184 24.316 23.007

Према подацима из 2002. године у општини је живјело 15.277 становника.

Националност[2] 1991.
Бошњаци 13.401 87,7%
Срби 1.072 или 7%
Хрвати 644 или 4,2%
остали и непознато 160 или 1%

Већински насељена српским становништвом, општина је од 1992. до 1996. својим највећим дијелом била под контролом Војске Републике Српске. Дејтонским споразумом општина је припала Федерацији БиХ, а српско становништво се у страху махом иселило и населило широм Републике Српске и других земаља.

Географске особине предјела који данас чине општину и њихов положај са повољном климом, подесност за земљорадњу и сточарство, рудна и шумска богатства условили су рано насељавање на овим подручјима.

Насељена мјеста[уреди]

Балибеговићи, Бањер, Бокшићи, Буљетовина, Чемерница, Четојевићи, Доња Биоча, Доња Мисоча, Доње Село, Доњи Чевљановићи, Драгоради, Дражевићи, Дубоки Поток, Душевине, Гајеви, Гајине, Гојановићи, Горња Биоча, Горња Мисоча, Горњи Чевљановићи, Хаџићи, Хан Караула, Хан Шићи, Хомар, Илијаш, Иванчићи, Кадарићи, Каменица, Караула, Корита, Кошаре, Кожље, Крчевине, Кривајевићи, Куносићи, Лађевићи, Липник, Лука, Лука код Стублина, Љешево, Љубина, Љубнићи, Малешићи, Медојевићи, Мошевићи, Мраково, Нишићи, Оџак, Озрен, Подлипник, Подлугови, Поповићи, Ракова Нога, Рибарићи, Рудник Чевљановићи, Сировине, Солаковићи, Соврле, Средње, Стоморине, Стублине, Судићи, Шабанци, Шљеме, Тарачин До, Велика Њива, Видотина, Вилић, Висојевица, Вишњица, Владојевићи, Влашково, Врутци, Вукасовићи, Вукнићи, Закутница и Злотеге.

Град Илијаш, 1991.

укупно: 6.833

Националност[2] 1991.
Срби 3.093 (45,26)
Муслимани 2.008 (29,38)
Хрвати 733 (10,72)
Југословени 777 (11,37)
остали и непознато 222 (3,27)

Историја[уреди]

Најстарији трагови живота на овим просторима везани су за доба палеолита, о чему свједочи и комплекс Бијамбарских пећина на Црноријечкој висоравни.

Између Олова и Вареша, Средњег и Чевљановића, на просторном платоу Црноријечке висоравни налазе се богата рудишта жељеза, олова, мангана и живе. На том простору наплаћивана је царина још давне 1384. године, а руда је преношена у Дубровник.

Природна богатства шуме, руде, неискориштено земљиште и радна снага, постају нарочито интересантна у доба Аустроугарске владавине када се подижу и прва индустријска предузећа, отвара рудник, граде жељезничке пруге.

С првим годинама окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске приступа се отварању рудника, па је тако већ 1880. ступио у живот рудник мангана „Босна“ у Чевљановићима који је цијели низ година подмиривао потребе Аустроугарске монархије.

Организовано школство општине везано је за посљедње године Аустроугарске владавине у БиХ. Прва школа почела је са радом 1908. у Чевљановићима, звала се "Werkhauss" коју су похађала дјеца рудара рудника мангана.

Осмогодишње школе у Илијашу и Иванчићима почињу са радом школске 1955/56 године, школа у Љубини је почела са радом 1960/61, а затим школе у Шићима, Сировинама, Вукасовићима, Биочи, Малешићима, Караули и Висојевици.

У школској 1991/92 години непосредно пред рат у БиХ настава основног образовања се изводила у сљедећим основним школама: О. Ш. "27. јул“ Илијаш, ОШ „Владо Вуковић“ Подлугови и ОШ „Евгеније Спахић Жељко“ у Средњем и Подлипнику.

Привреда[уреди]

Шуме као природна богатства једне земље су од посебног значаја, јер су у питању ресурси који се како природно тако и вјештачки обнављају, представљајући материјалну основу за обнову и дугорочан развој.

На десној страни пута Сарајево-Олово (град), у насељу Подлипник, регистровано је лежиште термалне воде и љековитог блата. Извориште се налази у изванредном природном амбијенту на надморској висини око 900 m.

Комплекс Бијамбарских пећина се налази на Црноријечкој висоравни, на надморској висини од 950 m, и представља изузетну вриједност са становишта природних наука. Састоји се од три пећине различитих величина. Средња пећина је највећа и најатрактивнија. Пећина је састављена од четири засебне дворане. Горња пећина је много мања и састоји се од само једне дворане која је била насељена још у доба палеолитика. Пећински комплекс је окружен шумом смрче.

Стратешки сектори јачања економске основе општине Илијаш су: индустрија, туризам и комплементарне услуге, култура, спорт, рекреација, трговина, образовање - основно образовање. Индустрија је пажљиво економски и еколошки профилирана као одржива - прерада дрвета, производња пића, машинска индустрија, прерада пољопривредних производа, итд.

Напомене[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Илијаш
  1. ^ Муслимани се данас изјашњавају као Бошњаци.

Извори[уреди]

  1. ^ Чланак о парохији у Илијашу на сајту митрополије дабробосанске
  2. ^ а б в Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.