Илија Округић Сремац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Округић

Ilija Okrugić Sremac, župnik petrovaradinski.jpg
Илија Округић Сремац, жупник петроварадински (РОМС).

Датум рођења: 12. мај 1827.
Место рођења: Сремски Карловци (Аустријско царство)
Датум смрти: 30. мај 1897.
Место смрти: Петроварадин (Аустроугарска)

Илија Округић Сремац (Сремски Карловци, 30. април/12. мај 1827Петроварадин, 18/30. мај 1897) је био католички свештеник и књижевник, пореклом из Срема.

Биографија[уреди]

Илустрација Илије Округића Сремца са својеручним потписом из Албума заслужних Хрвата 19. стољећа.

Родио се у Сремским Карловцима 30. априла/12. маја 1827. године. Основну школу и гимназију учио је у месту свог рођења. Школски другови у гимназији били су му Бранко Радичевић, Милош Димитријевић (доцније председник Матице српске) и Јулије Радишић. Богословију је изучио у католичком семинару у Ђакову, и у Загребу. Заређен је за свештеника у Ђакову 1850. године. Био је капелан и жупник у различитим местима ђаковачке бискупије. Прву службу служио је у Сремским Карловцима, где је на дуже време остао капелан. Године 1859. постао је парож (жупник) у Сарвашу код Осијека, а после тога у Леванској вароши код Ђакова. Године 1867. дошао је за парожа у Петроварадину, и на том месту остао све до своје смрти. Дана 10/23. августа 1885. године, Краљевом повељом, постављен је за првог опата Св. Димитрија Сремског.

Округић је писао стихове већ у раним годинама (1844), а написао је на стотине пригодница, драма, расправа сонета, од чега је штампано мало тога. Штампао је књиге песама: Сријемска вила (1863), Гласинке-срчанице (1874), Посестринство (1888), Свети Иван Капистран (1893), драме: Саћурица и шубара (1864),[1] Шокица (1884).[2] Поред тога штампао је стихове у Зори далматинској, Даници, Славонцу,[3] Драгољубу, Подунавци, Наше горе листу,[4] Гласоноши, Невену, Вијенцу и др.

Писао је и за Кукуљевићев „Аркив за повесницу југословенску“,[5] у којем је објавио Повјесничке цртице из Сријема и О сријемским старинама.

Уопште, Округић се интересовао за све што тицало његовог краја. Округић је стихотворац старог кова, који је радо писао стихове, без нарочите унутрашње потребе. Постао је популаран с пучком драмом Шокица у којој је изнео мисао о сношљивости између католика и православних. Волели су га због толерантности и Хрвати и Срби. Нештампана драма Грабанцијаш ђак писана је за позориште у Новом Саду, а Варадинка Мара за позориште у Београду.

Искомпоновао неколико мелодија за песме, које је сам спевао.[6] Био је један од утемељитеља Хрватског старинарског друштва у Книну.[7]

Преминуо је 18/31. маја у Петроварадину, и сахрањен је код цркве Текије на путу између између Петроварадина и Сремских Карловаца.

Године 1900. у новосадском листу Позориште, бр. 13-20 изашло је Округићево посмрче, које је писац предао свом пријатељу Т. Хаџићу. У овим списима се Округић јавља као искрени српски родољуб, свештеник просвећеног ума и широког срца.

Дела[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
  • Сремска вила, Осек 1863.
  • Шаћурица и Шубара, Загреб 1874.
  • Грабанцијаши или батине и женидба, Нови Сад 1874.
  • Шокица, Загреб 1884.
  • Уњкава комедија
  • Пишчева кубура
  • Љуба-Дојчин Петра
  • Мара Варадинка
  • Срчанице[8]

Друштво књижевника Војводине је 2010. установило награду за најбољу књигу на хрватском језику у покрајини, која носи име Илије Округића Сремца.[9]

Референце[уреди]

  1. „Давно је то, како је поп-Илија Округић написао ‘Саћурицу и шубару’, драму из сеоског живота. Та је драма била дуго време једина своје врсте, једина оригинална, и згодно приказани типови и сретно изнесене прилике чине, да та драма има још и данас своје позитивно право на опстанак. ‘Саћурица и шубара’ остаје млада и занимљивам, нама мила и разонодљива, као на пример Мађарима ‘Peleskei notarius’“. Из: Милан Савић, „Л. Мргуд. Под новим слеменом“, Летопис Матице српске, књ. 237, св. 3 (1906), стр. 113. (COBISS)
  2. „Илија Округић, писац ‘Саћурице и шубаре’ и ‘Шокице’ хоће поново да штампа оба та добро позната позоришна дјела и то ћирилицом“. Из: „Књижевне и културне биљешке“, Босанска вила, X, бр. 19, 1895, стр. 303.
  3. Овде вреди истаћи Округићеву песму „Св. Велеграду“ у част хиљадугодишњице Свете Браће, у којој се, као пандам Змајевој песми о Прерадовићу, каже да ће Словени наћи свето тело Методијево истом онда „кад сви вјером и слогом се споје“. (Илија Мамузић, „Народни дух Краљевићева ‘Славонца’“, Српски књижевни гласник, књ. LXI, бр. 3, 1. октобар 1940, стр. 186.)
  4. Илија Округић, Сриемац жели издати струк својих пјесамах под насловом‘ Сриемска Вила’ и позивље славно обћинство на предплату. Из: Naše gore list. Zabavno poučni časopis, III, 5. veljača 1863, br. 4, pp. 32.
  5. Đuro Šurmin, Povjest književnosti hrvatske i srpske. S 21 ispravom i sa 70 portreta, Zagreb 1898, pp. 189. (COBISS)
  6. Franjo Kuhač, „Glazba u djakovačkoj biskupiji“, u: Spomen-cvieće iz hrvatskih i slovenskih dubrava, Zagreb 1900, pp. 306
  7. „Imenik članova Hrvatskoga starinarskoga družtva u Kninu godine 1901.“, u: Starohrvatska prosvjeta. Glasilo Hrvatskoga starinarskog družtva u Kninu, god. VI, sv. 1-2, 1901, pp. 109.
  8. Реч је о збирци 300 љубавних сонета већином посвећених Милки, којој песник пева као љубавник, као младић, весело, тужно и очајно. Збирку ових песама писац је штампао још 1874. године али не под својим именом (Милан Савић, „Илија Округић Сремац. Спомен-говор у свечаној седници Књижевног Одељења Матице српске на дан св. Саве 1900.“, Бранково коло, књ. VI, 27. јануар/8. фебруар 1900, бр. 4, стр. 122).
  9. Сајт РТВ 8. фебруар 2011.

Литература[уреди]