Императив

Из Википедије, слободне енциклопедије
Глаголски облици
Лични
Презент
Аорист
Перфекат
Имперфекат
Плусквамперфекат
Футур I
Футур II
Императив
Потенцијал
Нелични
Инфинитив
Глаголски придев радни
Глаголски придев трпни
Глаголски прилог садашњи
Глаголски прилог прошли

Императив је глаголски начин којим се изражавају заповести и жеље да се обаве одређене радње; њиме се може исказивати молба, савет или наредба. Императив има само 2. лице једнине и 1. и 2. лице множине. Међутим, за 3. лице једнине и множине употребљава се конструкција која се састоји од речце нека и 3. лица једнине односно множине презента глагола који се мења.

Императив у српском језику гради се тако што се на презентску основу глагола (која се добија одбијањем наставка за 3. лице множине презента) додају двојаки наставци:

  • -и, -ј (за 2. лице једнине)
  • -имо, -јмо (за 1. лице множине)
  • -ите, -јте (за 2. лице множине)

Примери[уреди]

Наставци -и, -имо, -ите:

  • видети (виде → вид)
    • 2. лице једнине: види
    • 1. лице множине: видимо
    • 2. лице множине: видите
Описне конструкције за 3. лице:
  • за 3. лице једнине: нека види
  • за 3. лице множине: нека виде

Наставци -ј, -јмо, -јте:

  • певати (певају → пева)
    • 2. лице једнине: певај
    • 1. лице множине: певајмо
    • 2. лице множине: певајте
Описне конструкције за 3. лице:
  • за 3. лице једнине: нека пева
  • за 3. лице множине: нека певају