Интелигенција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Представа људског духа (1619.)

Интелигенција или интелект (лат. intellectus) је ментална особина која се састоји од више способности: учење из искуства, адаптирање на нове ситуације, схватање и разумијевање нових ситуација и коришћења стеченог знања у интеракцији са окружењем.

Различити истраживачи су наглашавали различите аспекте интелигенције у њиховим дефиницијама. На симпозијуму америчких психолога 1921. године, Луис M. Терман и Едвард Л. Торндик су поставили различите дефиниције за интелигенцију. По Терману најзначајнији вид интелигенције је способност за апстрактно размишљање, док је Торндик истицао способност за учење и способност за давање адекватних одговора на различита питања, као најзначајније видове интелигенције. У скорије вријеме већина психолога се слаже да је способност адаптације у окружење кључна тачка за разумијевање и давање одговора на питање као што је: Шта се подразумијева под интелигенцијом? Адаптација се може дешавати у различитим облицима: студент учи у школи градиво који мора да научи да би прошао разред или годину; доктор лијечи пацијента са њему непознатим симптомима и учи нове ствари о обољењу које није довољно, или није уопште дотада познавао; или, вајар прерађује скулптуру с циљем успјешнијег представљања замишљене идеје. Већим дијелом, адаптација укључује промјене у самом себи с циљем уклапања у окружење, али такође може да значи капацитет за промјену окружења, па и проналажење новог окружења, у које ће се индивидуа боље уклопити.

Успјешна адаптација се базира на когнитивним процесима, као што су: перцепција, учење, памћење, расуђивање и рјешавање проблема.

Теорије интелигенције[уреди]

Теорије интелигенције, као што је случај са многим научним теоријама, су настајале из више скупова модела интелигенције. Четири од најутицајнијих парадигми за разумијевање и истраживање на пољу интелигенције су: психометрија; когнитивна психологија, која се бави процесима преко којих функционише ум; когнитивизам и контекстуализам, комбинована истраживања интеракције између окружења и менталних процеса индивидуе; и биолошке науке, које се баве студијом централног нервног система као физичке основе интелигенције..

Психометрија[уреди]

Психометријске теорије се базирају на статистичким моделима који представљају интелигенцију као мјешавину резултата способносости измјерених тестовима интелигенције. Такав модел је могуће квантификовати. Тестови у серији могу представљати вриједносну сложеницу броја урађених тестова, расуђивање, и менталне способности за сложене серије. Математички модели омогућавају да слаби резултати у једној области, буду компензовани јако добрим резултатима у другим областима урађеног теста. На тај начин, већа способност у расуђивању може компензовати слабу способност у аритметици, као примјер.

Когнитивне теорије[уреди]

Међу многим когнитивним приступима интелигенцији стоји претпоставка по којој се под интелигенцијом подразумијевају менталне представе информација (као што су представе о концептима или слике) и процеси који се дешавају на основу тих информација. Сматра се да интелигентнија особа има јаснију представу перципиране информације и реагује брже у рјешавању ситуација и проблема на основу тих информација. Истраживачи су покушавали да измјере брзину више врста размишљања, користећи математички модел, односно дијелећи свеукупно вријеме неопходно за одређени задатак са саставним дијеловима времена неопходним за извршавање сваког од менталних процеса неопходних за његово обављање. У овим покушајима се углавно подразумијева да се ти процеси одвијају серијски, односно када се заврши један процес покреће се сљедећи, и да је вријеме које се користи за њихово извршавање адитивне природе. Ипак, постоје и другачије тезе, односно теза паралелног процесовања, по којој се цјелокупни процес одвија паралелно извршавањем више од једног процеса у исто вријеме.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Журнали и истраживачка удружења на пољу интелигенције[уреди]