Интеракција човека и рачунара

С Википедије, слободне енциклопедије

Интеракција човек-рачунар (енгл. Human-computer interaction, HCI) је интердисциплинарна област која се бави проучавањем интеракције између људи и рачунара, са циљем да рачунаре учини прикладнијим и лакшим за коришћење, а да се при томе користе као инструменти који побољшавају човекову креативност и комуникацију и сарадњу између људи.[1] Такође се понекад користе и скраћенице CHI (енгл. Computer human interaction) и MMI (енгл. Man machine interaction).

HCI је постала изузетно важна крајем 20. века појављивањем све јефтинијих, мањих и све моћнијих рачунара.

Интеракција између корисника и компјутера појављује се као кориснички интерфејс, који обухвата:

Области[уреди | уреди извор]

Области које су укључене су [2][3]:

У ширем контексту бави се и:

Технологија виртуелне реалности омогућава помак у парадигми интеракције човек-машина од графичког корисничког итерфејса (GUI) ка корисничком интерфејсу заснованом на виртуелној реалности (VRUI), односно перцепцијског корисничкој интерфејса (PUI), који омогућавају мултимодалну комуникацију. Најчешћи мотиви презентације у ВРУИ интерфејсу користе технике визуелизације, сонификације и хептичког рендеровања, а задатак перцепцијског интерфејса је да рачунару пружи могућност људског опажања.[4]


Област human – centered computing покушава да побољша схватање човека – актера унутар социјално-техничких система.

Методологије[уреди | уреди извор]

Већина методологија дизајна потиче од модела како корисници, дизајнери и технички системи међусобно комуницирају.

Прве методологије разматрале су корисникове когнитивне процесе као предвидиве и мерљиве, што је довело до тога да су се више ослањали на научне резултате из области истраживања памћења и пажње када се дизајнирају кориснички интерфејси.

Модерни модели, не прилагођавају корисника дизајнеровом систему, већ теже да се усмере ка константној повратној спрези и конверзацији између корисника, дизајнера и инжењера. На овај начин потискују техничке системе у правцу прилагођавања корисниковим потребама.

User-centered design – UCD[уреди | уреди извор]

User-centered design – UCD је модерна, широко прихваћена филозофија дизајна која полази од идеје да корисници морају да имају централно место код дизајнирања било ког рачунарског система. Пројекти су корисник-центричног дизајна праћени етнографским студијама окружења у којима ће корисници комуницирати са системом [5].

Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима[уреди | уреди извор]

Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима (Stereoscopic systems with beam splitters) је стара и често коришћена техника која користи полупропусна огледала за комбинацију две или више стерео слика за поглед у виртуелном 3D радном простору.

У овим системима стерео слика не може сакрити стварни свет, нити стварни свет може прекрити слику. Резултат је фантомска слика у којој симулирани и стварни објекти понекад изгледају прозирно. У таквој конфигурацији волумени симулираних и стварних објеката могу слободно продирати једни у друге.

Волуметријски прикази[уреди | уреди извор]

Волуметријски прикази (Volumetric display) функционишу на принципу скенирања 3D простора са сноповима светла, у којима су чврсти објекти апроксимирани просторним распоредом делова слика или су са много тачака светла просторно распоређених тако да приказују структуру објекта.

Системи за поновно приказивање слике[уреди | уреди извор]

Системи за поновно приказивање слике (Reimaging display devices) користе оптичке системе да комбинују и условљавају слике и спроведу их у гледаочев простор, попут Dimensional Media - High Definition Volumetric Display и Sega – Time Traveler.

Хаптика[уреди | уреди извор]

Хаптика проучава спојање осећаја додира човека са рачунарски генерисаним светом.

Истраживање у овој области може се поделити на два поља:

  • Истраживање фидбекова (force kinesthetic feedback) – ради са уређајима који омогућују људима осећај додира интеракцијом са мишићима што дају људима осећај примене силе. Такви уређаји су углавном роботски манипулатори који одгурну корисника силом што одговара сили у виртуелном окружењу у ком се корисник налази.
  • Истраживање тактилних фидбекова (tactile feedback) – бави се уређајима који омогућују кориснику осећај топлоте, притиска и текстуре интеракцијом са крајевима живаца у људској кожи што преносе те дражи и користе се ради утврђивања да ли је корисник у контакту са виртуелним објектом и ради симулирања површине виртуелног објекта.

Да би се дизајнирао добар хаптички интерфејс за људе морају се узети у обзир анатомија и психологија људског тела, посебно руке, јер се руке најчешће користе у хаптичким интерфејсима.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hewett, Baecker, Card, Carey, Gasen, Mantei, Perlman,. „Strong and Verplank ACM SIGCHI Curricula for Human-Computer Interaction”. Архивирано из оригинала 04. 08. 2009. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  2. ^ „Human-Computer Interaction: Principles of Interface Design”. Архивирано из оригинала 22. 04. 2012. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  3. ^ „Virtual Human Markup Language”. 
  4. ^ Душан Старчевић и сарадници ММИС, електронско издање, ФОН, Београд
  5. ^ What is User-Centered Design Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]