Ио (сателит)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили појам из грчке митологије, погледајте чланак Ија.
Ио

Ио у правим бојама
Ио у правим бојама

Откриће
Открио Галилео Галилеј
Датум открића 1610.
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите 420.000 km
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 1821.6 ± 0.5 km
Густина 3.528 ± 0.006 g/cm³
Магнитуда 5.02 ± 0.03
Албедо 0.63 ± 0.02

Ио је трећи по величини Јупитеров месец. Открио ју је Галилео Галилеј 1610. године. Пречника је око 3630 km и масе 8,93 х 10 22 kg, односно мало већи од Месеца. Сама површина Ије је знатно другачија од свих осталих објеката у Сунчевом систему, прекривена је вулканима сумпора и сумпор диоксида. Удаљеност од Јупитера: 420.000 km.

Физичке особине[уреди]

Ио, као и Европа, за разлику од осталих планетних сателита, има физичка својства донекле слична терестричким планетима (Меркур, Венера, Земља, Марс), што значи да је грађена углавном од отопљених силиката.

Подаци с летелице Галилео упућују на постојање гвозденог језгра (са примесама гвозденог сулфида) пречника најмање 900 km окружене плаштом од делимично отопљеног стења и кором, што је чини најгушћим од галилејанских сателита.

За разлику од осталих галилејанских сателита на Ији готово нема воде. Сматра се да је то последица великих температура на Јупитеру у раним ступњима развоја Сунчева система. Температура површине у просеку износи око 130 К, док најтоплије тачке на Ији могу досегнути и 2000 K. Иако јој је пречник мањи од трећине Земљиног, Ио ствара двоструко више топлоте.

Ио има слабашну атмосферу састављену од сумпор диоксида и других гасова. Поседује и јоносферу која знатно варира с променама вулканске активности.

Вулкан Пеле окружен црвеним прстеном лаве.

Рељеф[уреди]

Поред вулканских калдера високих и до 17 km, Ио има врло разноврсну површину. На фотографијама су препознати усеци дубине до неколико километара, језера отопљеног сумпора, не-вулканске планине, километарски токови слабо вискозног материјала те вулканска гротла. Спојеви сумпора одговорни су за Ијину разнобојну површину на којој превладавају црвена, наранчаста, жута, зелена и бела боја. Планине које досежу и до 10 km висине налазе се углавном у поларним подручјима иако их се може наћи и ближе екватору.

На Ији није уочен ни један ударни кратер, првенствено због вулкана који их непрестано затрпавају.

Вулканизам[уреди]

Ио је геолошки најактивније тело у Сунчеву систему и њена површина је знатно другачија од било чега виђеног код осталих тела. Летелица Војаџер 1 на Ији није нашла, како се очекивало, мноштво кратера, већ површину прекривену вулканским калдерама. Неки су вулкани још увек активни, па стално мењају Ијину површину, због чега је готово немогуће пронаћи трагове кратера. Ио има најмлађу површину у Сунчеву систему, а време потребно да се цела површина потпуно промени процењује се на милион година. Промене површине могу се уочити и поређењем фотографија снимљених у размаку од само неколико година. Између пролазака Војаџера 1 и 2 (само 4 месеца разлике), неки су вулкани престали избацивати лаву, а други су постали активни.

Вулкани избацују дим и прашину у свемир. Чини се да је избачени материјал по свом саставу сумпор или сумпор диоксид. Нека новија температурна мерења изведена земаљским инфрацрвеним телескопима дају наслутити да је лава на Ији заправо растопљено силикатно стење, а анализа инфрацрвених фотографија телескопа Хабл упућује на велики постотак натријума. На фотографијама које су послали „Војаџер 1", „Војаџер 2" и „Галилео“, могу се видети и до 300 km високи стубови дима.

У јулу 1994. летелица „Галилео“ је детектовала токове прашине који потичу с Ије. Претпоставља се да су извор ове прашине Ијини вулкани. Избачене честице прашине се наелектризирају, након чега дођу под утицај Јупитеровог магнетског поља које их избацује у свемир брзинама од 50 до 100 km/s, довољно за одлазак из Сунчевог система.

За вулканизам на Ији одговорне су гравитационе силе Јупитера и суседних сателита Европе и (нешто мање) Ганимеда. Јупитерово јако гравитацијско поље растеже Ио стварајући плиму и осеку. Иако се плимна избочина (због синхроне ротације) увек налази на истом месту, Европа и Ганимед својим проласком покрај Ије значајно мењају њену путању која је због тога неправилно елиптична. Због ових великих варијација у удаљености Ије од Јупитера, знатно варира и интензитет плимних сила, због чега се плимна избочина смањује и повећава. Висина Ијине површине може местимично варирати и до 100 m. Трење узроковано сталним стезањем и растезањем Ије непрестано топи његову унутрашњост и одржава вулкане активнима.

Магнетско поље[уреди]

Ијина орбита се налази унутар магнетског поља Јупитера, што узрокује индуковање електричних струја унутар Ије. Индукована снага је мала у поређењу с оном која се ослобађа услед плимних сила, али ипак може досећи 1 трилион (1012) W.

Магнетско поље Јупитера подиже материјал с Ије (углавном сумпор и кисеоник), који ствара торус око Јупитера. Честице које беже из Ијиног торуса су делом одговорне за необично велику Јупитерову магнетосферу, те појаву поларне светлости на Јупитеру. Ијино гибање унутар Јупитерова магнетског поља, узрокује и јаке електричне струје између Јупитера и Ије, што понекад узрокује јаке радио-блескове који се могу детектовати и на Земљи.

Новији подаци с летелице „Галилео“ говоре у прилог постојању Ијиног властитог магнетског поља, као што га има још један галилејански сателит - Ганимед.

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]