Исидора Секулић
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
| Исидора Секулић | |
|---|---|
|
|
|
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 16. фебруар 1877. |
| Место рођења | Мошорин (Аустроугарска) |
| Датум смрти | 5. април 1958. |
| Место смрти | Београд (ФНРЈ) |
| Рад | |
Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.
Садржај |
Живот [уреди]
Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
Стваралаштво [уреди]
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
Рекла је [уреди]
Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.
Дела [уреди]
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:
- Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
- Писма из Норвешке (1914) — путопис
- Из прошлости (1919)
- Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
- Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
- Записи (1941)
- Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
- Записи о моме народу (1948)
- Његошу књига дубоке оданости (1951)
- Говор и језик, културна смотра народа (1956).
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
