Искључива економска зона

Из Википедије, слободне енциклопедије
Морски појасеви према међународном праву мора

Искључива економска зона[a] је појас одређене ширине који се простире од територијалног мора у правцу отвореног мора, у коме се обалној држави признају искључива или ексклузивна права у погледу искоришћавања биолошких и минералних богатстава мора.[1]

Настанак[уреди]

Историјски гледано, елементе концепта искључиве економске зоне налазимо у тзв. искључивим риболовним зонама и зонама преференцијалних права. Тако постоји склоност да се као критична тачка у кретању ка установљењу искључиве економске зоне узме прокламација америчког председника Трумана од 28. септембра 1945. године, односно онај њен део који се односи на проширење јурисдикције САД на једном делу отвореног мора у циљу очувања неких врста риба од уништења.[1]

Ту праксу широко следе латинскоамеричке земље. Рецимо Аргентина и Мексико прокламујући тзв. епиконтинентално море иду, у ствари, на успостављање новог морског појаса у коме би располагале искључивим правом искоришћавања живих богатстава мора. У амандману на Устав Мексика који је предложила влада Мексика стоји да „водени стуб изнад епиконтиненталног појаса [...] такође припада нацији“, док аргентински декрет из 1946. предвиђа да и „аргентинско епиконтинентално море и континентална равнина“ потпадају под суверенитет нације. У наредних неколико година и друге земље из тог региона (Перу, Костарика, Салвадор, Хондурас) утврђују егзактну границу од 200 наутичких миља унутар које им припадају искључива права коришћења природних извора, уз очување слободе пловидбе и прелета за треће државе. Том изазову нису одолеле ни земље из других делова света тако да, рецимо, у Азији, Цејлон, Пакистан и Кореја проглашавају риболовне зоне од 100 односно 200 наутичких миља (Кореја). Ширина те праксе наводи на помисао да је искључива економска зона постала институт обичајног међународног права.[1]

Оваква пракса брањена је тзв. теоријом екосистема по којој „постоји географска, економска и социјална веза између мора, копна и његових становника, човека, која приобалним народима даје приоритет у коришћењу природних извора које пружа морска средина у којој се налазе.“ (Декларација из Монтевидеа из 1970. године).[2]

Пракса установљења искључивих права обалних држава у погледу искоришћавања богатстава мора уз обалу, изван граница територијалног мора, добила је подршку на више међународних конференција.[b] Четврта конференција несврстаних у Алжиру (1973) је у посебној резолуцији о поморском праву подржала „признање права обалних држава на море уз њихове обале, и подземље у зонама националне јурисдикције које не прелазе 200 наутичких миља, у циљу коришћења природних извора и заштите других са тим повезаних интереса њихових народа“, али тако, да режим такве зоне не дира у слободу пловидбе и прелета, као и у режим епиконтиненталног појаса.[2]

Конвенција УН о праву мора из 1982[уреди]

Конвенција о праву мора из 1982. дефинише искључиву економску зону као подручје које се налази изван територијалног мора, и уз њега, у ширини од највише 200 наутичких миља, рачунајући од полазних црта за одређивање ширине територијалног мора. Да ли ће обална држава ићи до максималне границе у одређивању ширине искључиве економске зоне, зависи од низа момената како субјективне тако и објективне природе. Понекад су сами природни услови (ширина мора) објективно ограничавајући моменат.[2]

Одредбе Конвенције о праву мора из 1982. које се односе на разграничење искључивих економских зона држава чије су обале сучелице или се додирују, идентична је оној која говори о разграничењу епиконтиненталних појасева.[c][2]

Правни режим[уреди]

Искључива економска зона представља, са становишта позитивног права мора, једно хибридно решење, режим sui generis који стоји негде на средини између режима територијалног мора и режима отвореног мора. Обална држава у искључивој економској зони има:

  • суверена права у сврху истраживања и искоришћавања, очувања и управљања природним изворима, било живим или неживим, морског дна и подземља и вода изнад њега, као и у погледу других активности у сврху економске експлоатације и истаживања зоне као што је производња енергије коришћењем воде, морских струја и ветрова;[2]
  • јурисдикцију у погледу:
  1. изградње и употребе вештачких острва, инсталација и постројења;
  2. поморског научног истраживања и
  3. заштите и очувања морске средине.[2]

Ради остваривања ових права, обална држава је овлашћена да доноси законе и друге прописе као и да предузима мере.[3]

Поред ових права и јурисидкције, обална држава поседује и друга тзв. резидуална права, тј. права која нису изричито наведена у систему правила која регулишу правни режим искључиве економске зоне, али која произилазе из укупне регулативе новог права мора. На пример, право прогона за све прекршаје закона и прописа које она доноси и примењује у искључивој економској зони или на епиконтиненталном појасу; затим, право да примењује своје законе и прописе у вези својих овлашћења која се тичу научног истраживања мора и заштите мора од загађивања и др.[4]

Насупрот делу регулативе стимулисане у корист обалне државе којој припада искључива економска зона, стоје прописи који та права обалне државе ограничавају. Та ограничења су двојака.[4]

На једној страни то су права која произилазе из општег принципа слободе мора. Тако све државе, без обзира да ли су обалне или необалне, имају слободу пловидбе, прелета и полагања подморских каблова, као и друге међународноправно дозвољене употребе мора које се тичу тих слобода. Другим речима, треће државе уживају у овом појасу слободе својствене режиму отвореног мора.[4]

На другој страни, то су права трећих држава заснованих на солидарности и идеји новог међународног економског поретка. Та права су ratione materiae ограничена на коришћење живих (биолошких) извора мора, тј. не односе се на нежива (минерална) богатства искључиве економске зоне. Опште је правило да се обална држава залаже за оптимално коришћење живих богатстава искључиве економске зоне. У ту сврху она одређује своје могућности ловљења живих богатстава искључиве економске зоне. Ако обална држава нема могућности за ловљење целокупног допуштеног улова, она ће, на основу споразума, дозволити приступ вишку допуштеног улова трећим државама. При томе, посебну пажњу треба да посвети правилима необалних држава и држава у неповољном герографском положају.[4]

Права необалних држава и држава у неповољном географском положају[уреди]

Необалне државе, тј. државе које немају непосредну везу са морем, имају право да на тој правичној основи лове део вишка живих богатстава искључиве економске зоне обалних држава које се налазе у истој регији или субрегији. Ово право се утврђује споразумом заинтересованих држава, с тим што је зависно од економског и географског положаја држава у питању. Тако, рецимо, необална држава не може вршити ово право у искључивој економској зони оне државе чија економија претежно почива на искоришћавању живих богатстава искључиве економске зоне.[4]

Државе у неповољном географском положају подразумевају се у смислу Конвенције:

  • обалне државе, укључујући државе на окруженим или полуокруженим морима које су, у сврху задовољавања прехрамбрених потреба свог становништва, зависно од искоришћења живих богатстава мора и искључивим економским зонама других обалних држава исте регије или субрегије; и
  • обалне државе које нису у могућности да успоставе споствену искључиву економску зону.[5]

Државама у неповољном географском положају Конвенција из 1982. признаје право да на основу споразума, учествују „на правичној основи у искоришћавању одговарајућег дела вишка живих богатстава искључиве економске зоне обалних држава у истој регији или субрегији“. При том се води рачуна о свим релевантним географским и економским моментима тако да, рецимо, привредно развијене земље у неповољним географском положају могу учествовати у искоришћавању живих богатстава искључиве економске зоне једино развијених земаља исте регије или субрегије.[5]

Ова права необалних држава и држава у неповољном географском положају су права intuitu personae тако да се ни посредно ни непосредно не могу преносити на треће државе или њихове држављане.[5]

Напомене[уреди]

  1. ^ Проф. Рудолф корисити термин „господарски појас“ јер, како каже, „није искључив господарски појас, већ су искључива права која обална држава у том појасу има [...] ријеч искључива у опреци је са признатим правима других држава у истоме појасу. Државе које инсистирају да се уз ријеч господарски појас дода и атрибут искључив држе да у господарскоме појасу без обзира на права господарске партиципације других држава и одржавање слободног промета. - искључива права и јурисдикцију дан практички свим дјелатностима има једино обална држава. - Д.Рудолф, оп. цит., стр. 197.“
  2. ^ Види Декларацију донету на конференцији одржаној у Сантјагу 1952. између представника Чилеа, Еквадора и Перуа; Декларација из Монтевидеа из 1970; Декларација из Лиме (1970); Декларација из Санто Доминга (1970) и др.
  3. ^ Види Члан 74. Конвенције о праву мора из 1982; О примени критеријума правичности приликом разграничења искључивих економских зона V. Evans, Relevant Circumstances and Maritime Delimitation, pp. 39-42, Tunisia/Libya Continental Shelf, op. cit,. para 39. slučaj Gulf of Maine, op. cit. paras 85.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Аврамов & Крећа, стр. 399.
  2. ^ а б в г д ђ Аврамов & Крећа, стр. 400.
  3. ^ Аврамов & Крећа, стр. 400-401.
  4. ^ а б в г д Аврамов & Крећа, стр. 401.
  5. ^ а б в Аврамов & Крећа, стр. 402.

Литература[уреди]

  • Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко (2003). Међународно јавно право, Београд, ISBN 86-387-0713-4