Испосница Светог Петра Коришког

Из Википедије, слободне енциклопедије
Испосница Светог Петра Коришког
Saint Peter Koriški Hermitage.JPG
Поглед из хеликоптера на испосницу
Координате 42° 15′ 01" СГШ, 20° 48′ 15" ИГД
Држава Застава Србије Србија
Година оснивања 13. век
Ктитор Петар Коришки
Локација Призрен, Русеница
Јурисдикција СПЦ


Координате: 42° 15′ 01" СГШ, 20° 48′ 15" ИГД
Испосница Светог Петра Коришког и рушевине цркве Свете Богородице, познати још и као манастир Кабаш, налазе се седам-осам километара уз Коришку реку под планином Русеницом, на двадесетак километара од Призрена.

Историја[уреди]

Мало има историјских података о Петру Коришком који се у 13. веку продвизавао, „проводећи пустињачки живот“ у околини Призрена. Постојање пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње се још за време краља Милутина, коју је приложио манастиру Хиландару, а потом у повељи краља Душана, од 9. маја 1343. године, у којој он прима на поклон од Старца Григорија цркву Св. Петра у селу Кориши, са имањем и библиотеком и одређује је за привремено боравиште митрополита серског Јакова, који ће у Душаново име руководити градњом Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена. Старцу Григорију даје: „стару цркв светаго Петра пустиножитеља и чудотворца“. Црква Св. Петра помиње се и у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. У то време био је јако развијен култ чудотворца Петра Коришког. Поштујући га, цар Душан је, идући у лов овамо, најпре сам, а потом са женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај крај, негде између 1346. и 1355. и, „поклонивши се чудотворним моштима св. Петра“, даривао манастир имањима.

Свети Петар Коришки је умро у дубокој старости, а житије о њему је написао, око 1310. године, Теодосије Хиландарац. У науци фигурирају две различите године када су његове мошти пренете у пећинску цркву Манастира Црна Река, код Рибарића - 1572. и 1753. Зна се, међутим, да је манастир Св. Петра Коришког постојао све до 1760. године. Његов последњи игуман Нићифор сведочи да су, ферманом султана Мустафе III, преостале манастирске земље пренете у метох Манастира Светог Марка Коришког.

Село у коме се налазе Испосница и манастир у средњем веку се звало Свети Петар. Тај назив сачуван је у турским документима све до 1876, кад је, по расељавању Срба у 18 и 19. веку, преовладао назив Кабаш, који су му натурили Албанци, као успомену на своје завичајно место у северној Албанији.

У оквиру манастирског комплекса до 1999. године били су сачувани остаци ћелије Испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је Испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У дну пећине је била и гробница Петра Коришког. У Испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког. Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Уз Испосницу је у 14. веку дозидана црква, чији остаци су све до 1999. године били највидљивији део манастирског комплекса. Живописана је 1350. године. Из тих година је и стамбени део манастира са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом. Завод за заштиту споменика културе у Призрену је 1992. године радио на рестаурацији ове цркве.

Недалеко од овог манастирског комплекса, под стеном Чукаљ, су и рушевине цркве Свете Богородице, подигнуте у 14. веку, за које предање каже да ју је подигла сестра Петра Коришког.

Види још[уреди]

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Милан Ивановић: Црквени споменици XIII - XX века, Задужбине Косова, ПризренБеоград, 1987, 17 - 19;