Историја Аргентине

Из Википедије, слободне енциклопедије

Историју Аргентине историчари деле на четри главна периода: преколумбово време или рана историја до шеснаестог века, колонијални период (1516-1810), рат за независност и рано постколонијалистичко доба (1810-1880) и историја модерне Аргентине (од 1880).

Преколумбово време[уреди]

Подручје данашње Аргентине било је ријетко насељено прије доласка европских колониста. Индијански народ Диагуита живио је на простору сјеверозападне Аргентине, уз руб Царства Инка, а нешто источније је живио народ Гварани.

Колонијални период (1516-1810)[уреди]

Први Европљани предвођени Америго Веспучијем долазе 1502. Шпанци оснивају сталну колонију на мјесту данашњег Буенос Ајреса 1580, као дио Поткраљевства Перу. Након успостављања Поткраљевства Ла Плата 1776, које је обухватало данашње државе Аргентину, Парагвај, Уругвај и већи дио Боливије, Буенос Ајрес постаје важна лука. Због производње привредних добара и из политичких разлога поступно се развија у један од најважнијих трговачких центара у регији.

Поткраљевство се ускоро распало због унутрашњих неслагања и мањка потпоре из Шпаније када је Наполеон Бонапарта срушио Шпанско краљевство.

Рат за независност и рано постколонијалистичко доба (1810-1880)[уреди]

Неуспјели британски покушај инвазије 1806-1807. оснажио је самопоуздање становништва. Буенос Ајрес формира сопствену хунту 1810. и позива остале покрајине да се придруже. Различити политички ставови одуговлаче формалну објаву независности, док у међувремену Парагвај проглашава независност. Коначно, 9. јула 1816. Конгрес проглашава независност од Шпаније.

У другој половини 19. века Аргентина се развија захваљујући модерним пољопривредним техникама и изласку на свјетско тржиште. У то вријеме заједно са Бразилом и Уругвајем води рат против Парагваја (1865 - 1870).

Модерна Аргентина (од 1880)[уреди]

Већим дијелом касније историје смјењују се изабране власти и војне диктатуре. Социјалне и политичке прилике доводе до успона Хуана Перона који долази на власт 1946. и проводи агресивну политику јачања државе. Велику подршку добива од супруге Еве Перон, познатије као Евита Перон. Перонов други мандат прекида војни пуч 1955. који предводи Едуардо Лонарди. Перон одлази у прогонство, но остаје популаран у Аргентини.

Током 1960-их година, власти покушавају да се суоче са смањеним економским растом и социјалним проблемима. Цијелу деценију трају сукоби перониста и антиперониста. Уз потпору присталица, Перон се враћа из прогонства и осваја побједу на изборима 1973. Умире 1974, а власт убрзо преузимају милитаристи. Држава остаје под притиском економских проблема и растућег тероризма.

Поново слиједи раздобље диктатуре у којем војска проводи оштре мјере против свих који јој се противе. Овај историјски период, познат под називом „прљави рат“, односи велик број живота уз масовна кршења људских права. Конзервативније процене наводе између 10 000 и 30 000 „несталих“ особа - ухапшених и потајно убијених без суђења у раздобљу 1976-1983. Милитаристички режим долази у кризу и због нерјешавања економских проблема, корупције, те пораза од Уједињеног Краљевства у рату за Фолкландска острва 1982. Под притиском јавности дозвољава се оснивање политичких странака, полако се враћају политичке слободе, те се 1983. расписују демократски избори.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Историја Аргентине