Историја Вијетнама

Из Википедије, слободне енциклопедије

Историја Вијентама према легендама почиње пре више од 4.000 година. Међутим, једини поуздани извори показују да историја Вијетнама почиње пре отприлике 2.700 година. Највећи део периода од 111. п. н. е. до почетка 10. века, Вијетнам је био под директном контролом кинеских династија. Вијетнам је поново стекао аутономију почетком 10. века, а пуну независност 938. И док је већи део своје историје Вијетнам био вазал суседне Кине, касније је одбијао узастопне кинеске покушаје да стави ову територију под своју контролу. Вијетнам је чак успео да одбије три инвазије Монгола током династије Јуан, када је Кина била под влашћу Монгола. Међутим, тадашњи краљ Тран Нан Тонг је дипломатским путем ипак постао вазал Јуан да би избегао даље сукобе. Период независности је кратко прекинут у другој половини 19. века, када је Француска колонизовала Вијетнам. Током Другог светског рата, Јапан је истерао Француску из Вијетнама, али је задржао француске управнике током своје окупације. Након рата Француска је покушала да поново успостави своју колонијалну власт, али на крају није успела. Женевским преговорима држава је подељена на два дела уз обећање да ће се након демократских избора поново ујединити држава.

Међуим, подела је уместо мирног уједињења довела до Вијентамског рата, који се у зависности од гледишта сматра грађанским ратом или још једним бојиштем тадашњег Хладног рата. Током тог периода, Северни Вијетнам су подржавали Кина и СССР, док је Јужни Вијетнам имао подршку САД. Након милонских жртава и повлачења САД из Вијетнама 1973., рат се окончао падом Сајгона под власт Северног Вијетнама априла 1975. Уједињени Вијетнам је преживео унутрашње репресије и био је изолован од међународне заједнице због инвазије Вијетнама на Камбоџу. Године 1986. Комунистичка партија Вијетнама је променила своју економску политику и почела регорме сличним онима у Кини.

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

20. век[уреди]

Почетак двадесетог века Вијетнам дочекује као део колонија Републике Француске тзв. Француска Индокина. Француска је донела поред језика и културе своју Католичку религију која ће касније бити велики проблем. Испоставило се судбоносне године за будућност народа биле су четрдесет када Јапанци врше протеривање Француског окупатора али притом заводе још већи терор над Вијетнамцима. Идеја за обнављањем државности се коначно могла реализовати па се организује покрет отпора који се супротставља Јапанском агресору отпор предводи Хо Ши Мин (рођен као Нгуен Син Кунг) који је био и шеф Комунистичке партије Вијетнама. Парадоксално Вијетконг - (Народни фронт за ослобођење Јужног Вијетнама) (које је његово право име, а не америчко пропагандно име Вијетнамски Комунисти скраћено Вијет Конг) оружје и опрему допремају Американци. Након пораза Јапанске царевине 2. септембра 1945 Вијетнам прокламује независност али га Француска поново запоседа. Новембра 1946 Хо Ши Мин одлази у Париз на разговоре о Француском повлачењу из Вијетнама. Француска одбија било какво повлачење те од тог тренутка почиње рат

Први Вијетнамски рат[уреди]

У прво време Вијетконг врши саботаже организује штрајкове онемогућавајући нормалан живот окупаторима из Европе али са победом кинеске револуције 1949. и подршком коју им је пружио Мао Це Дунг али и СССР стварају се услови за несметано снабдевање оружјем са свим социјалистичким земљама те Вијетконг постаје права војска која 1952. у децембру заузима долину Дијен Бијен Фу чиме се француска војска у Вијетнаму нашла одсечена од остатка својих трупа у Индокини, те без већих проблема Вијетнамци враћају долину у своје руке и граде тамо базу, али су тиме упали у клопку. Вијетконг децембра 1952. припрема акцију која почиње 13. марта 1953. Већ 17. марта 1953. у бази је погиниуло 2500 Француза. Аеродром у долини потпуно је онеспособљен 28. марта 1953, а 30. марта 1953. база остаје без веза са спољашњим светом. Тако да је 7. маја 1953. у 17:30 база Дијен Бијен Фу пала у руке Вијетконга 10.000 (амерички извор) француских војника одведено је у заробљеништво из којег се сваки други вратио. Овај пораз произвео је стравичан ефекат чији је резултат био повлачење француске војске из Индокине.

У таквим условима омогућено је и потпуно осамостаљење те Хо Ши Мин 11. октобар 1954. године у Ханоју проглашава Демократску Републику Вијетнам али под утицајем великих Западних сила а посредством Ватикана на југу се проглашава Република Вијетнам исте године. Ово је значило грађански рат у који су се опет умешали спољни фактори што је довело до присилне деобе земље. 8. маја 1957. договором између Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства, Француске и СССР Вијетнам је подељен 17. паралелом на Северни и Јужни. Председник Јужног Вијетнама Нго Дијем (који је имао Пол Потовске методе затварања сеоског становништва у велике логоре да би их заштитио од комуниста о чему пише и Хенри Кисинџер) састао се исте године са америчким председником Двајтом Ајзенхауером тражећи заштиту и гранције САД да ће режим у Сајгону опстати.

Други Вијетнамски рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вијетнамски рат

Јужни Вијетнам се већ крајем педесетих љуљао, читав народ је у побуни. Већ 1959. у Ханоју је донета одлука да се крене у оштрију борбу против Југа. Сједињене Амеичке Државе помно прате ситуацију и кују план интервенције. Ослобађање многих предграђа јужновијетнамске престонице Сајгона од стране Вијетконга даје повод те САД напада 1961. године. Мир се међутим није могао никако успоставити, унутрашњи немири почињу да раздиру Јужни Вијетнам тако да маја 1963. Католичка црква забрањује верска обележја већинских Будиста што доводи до огромних немира у којима страда 40-оро демострана. Нереди кулминирају самоспаљивањем осморице будистичких свештеника. Августа 1963. војни пуч у Сајгону убијен председник Дијен, а марта 1965. Америчка војска окупира Јужни Вијетнам на власт долази председник Донг Ван Мин. Од 1965. до 1971. на снази је тзв. Операција помирење за време које је требало убедити Вијетнамце да су Американци ослободиоци. Али села Мин Лај, Сун Мај и друга говоре само о убијању невиних цивила (о сличним догађајима пише и Рон Ковик у својој књизи Рођен четвртог јула).

Економска помоћ Југу стиже из САД, али ни то не смирује народ који излази на улице Да Нанга 1966. захтевајући одлазак америчког окупатора протести су угушени у крви. У новембра 1967. 500.000 америчких војника је у Јужном Вијетнаму, а исте године у Сајгон долази председник САД Линдон Џонсон опет са причама да ће Америка да сачува Јужни Вијетнам. Међутим отпор рату расте и у САД октобра 1967. организује се Марш на Пентагон Џонсон је отпутовао децембра месеца у Аустралију и тамо га је сачекала гневна омладина. Да би некако онемогућили улазак Вијетконга у Јужни Вијетнам Американци бомбардују џунгле у Лаосу. Те џунгле Американци зову Пут Хо Ши Мина.

Офанзива ТЕТ[уреди]

Отпор Вијетнамаца је доживео свој врхунац 1968. године када је преко 80 градова у унутрашњости Јужног Вијетнама ослобођено. Офанзива Тет је иначе почела 31. јануара 1968. на Вијетнамску нову годину што је до темеља уздрмало трупе САД. У Сајгону Вијетконг заузима амбасаду САД, напада аеродром, ослобађа кинеско предграђе Чо Лан и још неколико малих вароши на периферији Сајгона. Да би спречили пад Сајгона Американци га бомбардују. Догађаји на северу Јужног Вијетнама су још драматичнији ослобођена је стара престоница Хуе, а у опсади се нашла америчка база Кеи Сан. Вијетконг напредује даље на југ и 7. фебруара 1968. ослобађа Ланг Веј, али поновна окупација Ланг Веја и потпуно разбијање опсаде Кеи Сана 6. априла 1968. ипак је ставило до знања да ће рат још потрајати. Американцима су нанете велике жртве што је повећавало отпор грађана САД према рату до 1968. Америчка војска остала је без 30000 војника. Америка покушава да одговори, те 1. маја 1968. покушава да окупира и Камбоџу, али Вијетконг пресреће америчке снаге и уништава их у џунглама. Тим је отклоњена могућност да САД спрече инфилтрацију Вијетконга на Југ. Ове године послата је огромна војна помоћ Јужном Вијетнаму. У међувремену у САД убијен је Мартин Лутер Кинг и Роберт Ф. Кенеди да би та 1968. у америци кулминирала огромним антиратним нередима у Чикагу, Лос Анђелесу, Вашингтону и другим градовима.

Офанзиве и преговори[уреди]

1969. година није била много боља. Прво на власт долази Ричард Никсон који потом наређује тајно бомбардовање Камбоџе. Никсон одлази у Сајгон и обећава председнику Тјуу вођи Јужног Вијетнама помоћ, али у лето долази нови талас протеста у САД, па 15. октобра 1969. још један. Ово присиљава администрацију САД да почне повлачење из Вијетнама у јулу 1969. У Ханоју 2. септембра 1969. умире Хо Ши Мин. САД су се надале да ће то окончати рат, али Хо Ши Мин је јасно поручио тестаментом да рат мора да се настави до победе над окупатором што је нови председник Леис Ван подржао.

2. маја 1970. на универзитету Кент почињу протести који кулминирају пуцањем у студенте четворо убијених по званичној верзији. О овој и другим акцијама америчке Националне гарде пише у својој књизи амерички ветеран рата Рон Ковик у књизи Рођен четвртог јула. Џејн Фонда (бивша супруга медијског магната Теда Тарнера)у Ханоју држи митинг против рата. 8. фебруара 1971. здружене Америчко-Јужно Вијетнамске снаге упадају у Лаос али Вијетконг поново стаје пред војску САД обарајући авионе, хеликоптере и десеткујући живу силу те се инвазија Лаоса завршила за мање од месец дана. Од априла до јула 1971. у Вијетнаму остаје 40000 америчких војника. Ситуација у Јужном Вијетнаму потпуно измиче контроли.

Да би некако спасао сајгонски режим Никсон наређује бомбардовање Ханоја и луке Хајфонг. 18. децембра 1972. почиње 11-о дневно бомбардовање Ханоја. Америчка певачица Џоан Баез долази у Ханој и пева у сколоништима. Лука Хајфонг је нападнут 22. децембра 1972. Оштећене су амбасаде НР Бугарске, НСР Албаније, Египта, Кубе као и совјетски и кинески бродови. Бомбардовање престаје 29. децембра 1972. Мировни преговори у Паризу који су били неколико пута обнављани па прекидани понови отпочињу 3. јануара 1973. Последња војна помоћ Јужном Вијетнаму упућена је 20. јануара 1973. Примирије ступа на снагу у поноћ по Гриничу 23. јануара 1973. Мировни споразум потписан је 27. јануара 1973. Идућа 1974. пролази у ишчекивању. Никсона 1974. обарају са власти афером Вотергејт што је за режим у Сајгону значило да је остављен на цедилу. Крајем децембра 1974. Војска Северног Вијетнама спрема акцију ослобођења.

Крај рата[уреди]

Мисијонар Андреј Мајцен и месни бискуп на свечаности у Сајгону око 1970. у Јужном Вијетнаму). „Ми га познајемо; он је био наш Учитељ и Патријарх”![1]

У пролеће почиње операција. 10. марта 1975. освојени су градови Бан и Тат разбијена војска Југа. Влада Јужног Вијетнама захтева интервенцију војске САД. Америка не чини ништа. Након заузећа града Веја заузет је Да Нанг. Код места званог Зван Лок окупила се разбијена војска Јужног Вијетнама али отпор је било немогуће организовати. Пресдедник Јужног Вијетнама Тју подноси оставку 21. априла 1975. и бежи на Тајван па у САД. В. Д. Председника САД Џералд Форд објављује у Њу Орлеансу крај рата говорећи да је Америка спасила част и победила. Опсада Сајгона почиње 25. априла 1975. Обруч се стегнуо 28. априла 1975. У 16:30 29. априла 1975. амбасадор САД бежи из Сајгона са њим иду и дипломате других западних земаља.У 7 часова и 53 минута 30. априла 1975. последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам.У 11 часова 30. априла 1975. званично крај ЈУЖНОГ ВИЈЕТНАМА. Сутрадан 1. маја 1975. Сајгон је крштен именом Град Хо Ши Мин а 7. маја 1975. одржана је парада победе чим је рат окончан након 30 година.

1977. проглашена је Социјалистичка Република Вијетнам у јесен 20. октобра 1977. СР Вијетнам је примљен у чланство УН (чланство нове државе могу да подрже али и да спрече само сталне чланице Савета Безбедности или гласањем у Генералној скупштини ОУН на тај начин што за пријем гласа мање од 2/3 држава света). Никаквих међународних санкција никада није било. Није било дипломатских односа са САД који су имали своје санкције.

Жртве рата су биле огромне. Са Вијетнамске стране оне су биле око 2.000.000 људи (у овај број се рачунају и жртве војске сајгонског режима и цивили) од прилике јер се тачан број не зна. У Америци подаци су конфузни званично се тврди да је погинуло око 58000 војника док други војни извори тврде да је просечно месечно гинуло по 1000 америчких војника што значи 12000 годишње помножено са 14 година присуства у Вијетнаму излази дупло више од званичног податка а у ову цифру се не рачунају они који су доплазили у заробљеништво и о којима се ништа ни данас не зна.

Ово није значило ни крај проблема након САД напад на Вијетнам извршава Пол Потова Камбоџа Вијетнамска војска је упала у Камбоџу и збацила Црвене Кмере са власти. Грађански рат у Камбоџи беснео је скоро деценију док Пол није умро.

  • Након овога погранични спор са Кином такође је решен ратом до јучерашњих савезника. Непрестални сукоби потпуно су исцрпли економију тако да се у Вијетнаму јавила глад. Угледајући се на кинеске економске реформе Вијетнам уводи тржишну привреду и политику инвестиција са запада што је полако почело да подиже националну привреду. Односи Вијетнама и САД нормализовани су 1995. године посетом председника САД Била Клинтона. Великим слетом у Ханоју 1. маја 2005. прослављено је 60 година победе над Јапанским и 30 година победе над америчким завојевачем. Данас је Вијетнам земља која граби напред спроводећи реформе кинеског типа, али се труди да не заборави своју борбу.

Извори[уреди]

  1. ^ Majcen – ustanovitelj salezijanske družbe v Vietnamu. "Poznamo ga, bil je naš magister in patriarh" (Мајцен, утемељитељ Салезијанске дружбе у Вијетнаму. «Ми га познајемо, био је наш Учитељ и Патријарх, је рекао Fr. John Baptist Nguyen Van Them.) Види: Andrej Majcen, Dobrotna božja sled, Zbornik študijskega dneva ob 100-letnici rojstva Rakovnik, 22. oktobra 2005, Salve Ljubljana 2006. ISBN 961-211-354-8

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Историја Вијетнама