Историја Формуле 1

Из Википедије, слободне енциклопедије

Формула 1 је назив за најважније такмичење возача моторних возила.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Формула 1

Историја Формуле 1[уреди]

Изглед Фанђовог болида из 1951.

1950—1958. - Повратак трка[уреди]

Првенство Формуле 1 је први освојио италијан Ђузепе Фарина у својој Алфи 1950, „за длаку“ победивши свог аргентинског екипног возача Хуана Мануела Фанђа.

Ипак је Фанђо освојио титулу 1951. и још четири следећа у наредних шест година док му није двоструки светски првак Алберто Аскари пореметио планове возећи за Ферари. Иако се Британац Стерлинг Мос редовно такмичио никад није успео освојити Светско првенство. Фанђо је остао познат по томе што је доминирао Формулом 1 читаву деценију и дан данас се сматра вицемајстором Формуле 1.

1958—1980. - Гаражери[уреди]

Први Британац који је освојио Светско првенство је био Мајк Хоторн, доневши Ферарију титулу 1958. Међутим када је Колин Чапман ушао у Ф1 као дизајнер шасија и касније оснивач Лотусових аутомобила Велика Британија је доминирала Формулом 1 целу деценију. Поред Џима Кларка, Џекија Стјуарта, Џека Брабама, Грејама Хила и Денија Хјума, британски тимови и њихови возачи су освојили 12 светских првенстава од 1962. до 1973.

Године 1962. уведено је ново возило са алуминијском шасијом названом монокок уместо традиционалне тубуларне шасије. Године 1968. Лотус је ставио рекламна слова Империјал тобака на возило и тако увео спонзорство у тај спорт.

Аеродинамика је полако добила важност у дизајнирању возила са појавом аерофоила у касним 1960. Касних седамдесетих Лотус је увео земљани ефект аеродинамике који је болидима повећао брзину на кривинама.

Стварање Међународне федерације спортских аутомобила 1979. је узрокавало низ трзавица између ФИСЕ и ФОЦЕ у којима су се ФИСА и њен председник Жан Мариј Балестре непрестано сукобљавали са друштвом конструктора Формуле 1 око телевизијских зарада и техничких правила.

Мапа света са свим градовима и државама у којима су вожене трке Формуле 1

1981—2000. - Велики бизнис[уреди]

ФИА је ставила забрану на земљани ефект аеродинамике у сезони Формуле 1 1983. До тада су већ турбонабијени мотори, које је Рено увео 1977., производили 700 кс (520 kW) и тако постали неизоставни део такмичења. Касније, тачније 1987, турбо болиди Формуле 1 су производили 1000 ks у трци. Ти аутомобили су били и остали најснажнији тркаћи аутомобили икад направљени. Да би смањила енергију мотора и брзину, ФИА је ограничила капацитет резервоара горива 1984. и смањила брзине болида 1988. пре забране мотора са турбо пуњењем 1989.

У раним деведесетима екипе су увеле помоћног електронског возача за управљање снагом мотора, контролу против проклизавања и полуаутоматски мењач. Неке су посуђене од савремених моторних возила. Неке као активни овес је првенствено направљен за стазу а касније су се пробиле на тржиште личних аутомобила. ФИА је због притужби да је технологија одређивала резултат трка више него возачева вештина забранила 1994. много таквих помоћних средстава. Ипак многи посматрачи су сматрали да је забрана таквих помоћи возачима заправо била забрана зато јер ФИА није имала неку технологију која би елиминисала такве ствари у трци.

Тимови су потписали други договор о слагању (Договор Конкорд), 1992. и трећи 1997. који истиче крајем 2007.

На стази екипе Мекларен и Вилијамс су доминирале 80-их и 90-их. Хонда и Мекларен су највише доминирали у 80-има док је Рено појачан за Вилијамсовим возачима добио неколико Светских првенстава средином 90-их, све док се Мекларен није вратио у касним 90-им. Ривалство између тркачких легенди Сене и Алена Проста је постало Формулина главна занимација у сезони 1988. и наставила се све док се Прост није повукао крајем 1993. Трагично и иронично Сена је погинуо 1994. у кривини Тамбурело на Великој награди Сан Марина и преузео је Простово водство у Вилијамсу те године. ФИА је побољшала сигурносне стандарде на стази тако да од тог викенда ниједан возач није погинуо за време трке на стази.

Возачи из Мекларена, Вилијамса и Реноа пре познатог као Бенетон и Ферарија (екипе познатије као Велика четворка) добили су свако Светско правенство од 1984. до данас. Због технолошких напредака у 90-има цена такмичења у Формули 1 је драматично порасла. То је повећало финансијски терет заједно са доминацијом те велике четворке (који су били финансирани од великих произвођача аутомобила попут Дајмлер Крајслера, што је резултовало да мале екипе нису финансијски могле опстати у Формули 1. Финансијски проблеми су натерали неколико тимова да се повуку. Од 1990. 28 тимова се повукло из Формуле 1 што је потакло бившег Џордановог власника Едија Џордана да каже да су дани такмичења гусарских бродова готови.

2000. - данас - Модерна Формула 1[уреди]

Раним 2000-им Формулом 1 „владао“ је Михаел Шумахер и Ферари. Почетком 21. века оборено је неколико рекорда. Године 2001. Шумахер је поставио нови рекорд у највећем броју освојених Великих награда, док је ранији носилац тог рекорда био Ален Прост са 51 освојеном Великом наградом. Године 2002. Шумахер је поставио такође нови рекорд тако да је освојио Светско првенство возача пре краја сезоне од било којег прашњег возача освојивши Велику награду Француске у јулу те године. Године 2003. освојио је 6. титулу светског првака победивши тако пређашњег носиоца рекорда Хуана Мануела Фанђа који је освојио 5 титула. Шумахер и Ферари нису били једини који су обарали рекорде у том периоду. Године 2003. Фернандо Алонсо је постао најмлађи освајач првог стартног места у трци квалификујући се на Великој награди Малезије 2003. Касније те године постао је најмлађи победник Велике награде икад када је победио на Великој награди Мађарске. Упркос Фераријевој доминацији Кими Раиконен је имао теоретске шансе узети првенство 2003. пре краја сезоне на Великој награди Јапана. Хуан Пабло Монтоја је исто био близу 2003. године.

Неке од помоћи возачима су се вратиле и омогућиле да избегну рестрикције ФИА-је. У међувремену направљено је неколико промена у правилима у покушају да се повећа атракција на стази и да се смање трошкови. Штавише начин квалификација се неколико пута променио од 2003. Још једно ново правило је натерало возаче да почну трку са истом количином горива коју су имали током квалификацијског тренинга, уводећи нови тактички елемент у стратегију сваког тима. Ново правило је наглашавало да сваки мотор мора издржати два викенда трка (две Велике награде). А возач који је морао заменити мотор током квалификације морао је стартовати са задње стартне позиције. Такође, возачима није било допуштенио мењати гуме током трке осим ако су гуме биле опасно истрошене.

Првих неколико година 21. веку у Формули 1 било је неколико контроверзних скандала. На Великој награди Аустрије Рубенс Барикело Шумахеров екипни колега у Ферарију који је водио трку по нарађењу из бокса морао га је пропустити. Након Фераријевог скандала ФИА је казнила Ферари и забранила осталим екипама такво мешање у трку.

2005. на Великој награди САД изашло је само три од 10 екипа на стазу када се испоставило да су Мишлен гуме преопасне за трке.

Раних 2000-их Берни Еклстон и његова организација ФОА је направила бројне трејдемарке, службени лого и службене интернет странице спорта у покушају да му да корпорацијски идентитет. Еклстон је експериментисао са пеј пер вју телевизијом (Бернивижн) која је омогућавала фановима да купе и гледају целу сезону Ф1 али након малог занимања 2002. је укинута.

Ранг листе победника Формуле 1 по сезонама[уреди]

Возачи[уреди]

Највише титула у категорији возача освојио је:

За њим следе:

Комплетан списак победника сезоне у формули 1 је:

Конструктори[уреди]

  • 1992 - Вилијамс (Уједињено Краљевство)
  • 1991 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1990 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1989 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1988 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1987 - Вилијамс (Уједињено Краљевство)
  • 1986 - Вилијамс (Уједињено Краљевство)
  • 1985 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1984 - Мекларен (Уједињено Краљевство)
  • 1983 - Ферари (Италија)
  • 1982 - Ферари (Италија)
  • 1981 - Вилијамс (Уједињено Краљевство)
  • 1980 - Вилијамс (Уједињено Краљевство)
  • 1979 - Ферари (Италија)
  • 1978 - Лотус (Уједињено Краљевство)
  • 1977 - Ферари (Италија)
  • 1976 - Ферари (Италија)

напомена: ова категорија се бодује од 1958. године