Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом

Из Википедије, слободне енциклопедије
Coat of arms of Croatia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Хрватске

Главни чланци
Категорија: Историја Хрватске

Мохачка битка (1526.) била је кључни догађај у којем је власт краљевске куће Јагеловића пропала смрћу краља Лајоша II. Османско царство се даље ширило да би у 16. веку обухватило већи дио Славоније, западне Босне и Лике.

У другој половини 16. века, велика подручја Хрватске и Славоније уз границу Османског царства претворена су у Војну крајину, под непосредном ингеренцијом бечке војне команде. Како је Војна крајина опустела, тамо су насељени хришћански пребези с османске стране границе: правнославни Срби и Хрвати, који су заостали и нису се већ Чеси, Словаци и други.

Након што је Бихаћ пао (Битка код Бихаћа, 1592. година), само су мали дијелови Хрватске остали слободни. Преосталих 16,800 km² називано је reliquiae reliquiarum olim incluti regni Croatiae (остаци остатака некад великог хрватског краљевства). Турска је војска доживјела свој први велики пораз у Хрватској битком код Сиска 1593. године. Изгубљена су подручја постепено враћена, осим великог дијела данашње Босне и Херцеговине.

У 18. веку је Османско царство истјерано из Мађарске и Хрватске, док је Аустрија довела своје царство под средишњу контролу. Царица Марија Терезија добила је подршку Хрвата кроз Прагматичну санкцију и у Рату аустријске сукцесије (1741—1748.) и заузврат припомогла Хрватској.

Кад је Млетачка република пала 1797. године, њезини су посједи на источном Јадрану постали предмет спора између Француске и Аустрије. Хабзбурзи су на крају осигурали власт (1815.), па су дијелови хрватских земаља под именом царских покрајина Далмације и Истре постале дио царства. Последње двије су каснијом подјелом Хабзбуршке монархије на аустријски и угарски дио, иако су биле источно од Аустрије, потпале под аустријски дио, док су друге хрватске земље под именом царских покрајина Хрватска и Славонија потпале под угарски дио Монархије.

Хрватски народни препород кренуо је у 19. веку против германизације, мађаризације и италијанизовања Хрватске и Хрвата. Илиризам је обухватио многе утицајне људе у Хрватској (и хрватског и нехрватског поријекла!) 1830-их година и даље, што је довело до реформе хрватског језика и великог развоја културе. Међу највеће препородитељске успјехе ваља навести поновно увођење хрватског језика као службеног језика у царским управним јединицама Далмацији и „Хрватској и Славонији“. Након што су мађарони основали своју хорватско-вугерску странку, Људевит Гај оснива Илирску странку. Међутим већ двије године касније Илирско име је забрањено. Гај је приморан промијенити име странке у Народну странку. То је био велики ударац Илирскоме покрету, који је тежио окупљању свих јужних Славена под Илирским именом, и тиме утјецати на статус Славена у Монархији.

Након револуције 1848. и стварања двојне монархије Аустроугарске, Хрватска је изгубила аутономију, иако је бан Јосип Јелачић помогао да се сузбије мађарски устанак. Хрватска је аутономија враћена 1868. кроз Хрватско-угарску нагодбу, која је, упркос добијеној аутономији у неким подручјима, била уговор на штету Хрвата.

Аустроугарске власти нису никад допустиле спајање свих хрватских земаља, упркос жељама хрватског становништва. Такав став власти је све више окретао Хрвате од оданости Аустро-угарској Монархији. Ипак, захваљујући раду „бана пучанина“ Ивана Мажуранића, Војна крајина је враћена у састав Хрватске, односно територијално и управно је постала део царских покрајина Хрватске и Славоније.

Спољашње везе[уреди]