Историја рачунара у СФРЈ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Са циљем да се заштити домаћа производња од стране конкуренције, у чему се претеривало често и на штету домаћег купца и домаће индустрије, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) су уведена строга увозна правила која су обликовала развој рачунара у земљи различит од развоја у западном свету. Једна од важних идеја које су управљале развојем технологија у СФРЈ је била потреба за независношћу од страних произвођача резервних делова, што је доприносило развоју домаћих рачунара.

1971: ЦЕР-12

Рани рачунари[уреди]

После стручне обуке (у иностраним рачунарским институтима: PARIS 1954. и 1955. = Т. Алексић и А. Манджић; DARMSTADT и WIEN 1959. = В. Масникоса; CAMBRIDGE 1961. = П. Врбавац; LONDON 1964. = Д. Христовић), инжењери из Института БК-Винча и касније Института Михајло Пупин на челу са проф. др. Тихомиром Алексићем започели су развој првих домаћих рачунара крајем педесетих година 20. века. Овај пројекат је произвео ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар) линију рачунара, почев са моделом ЦЕР-10 1960. године у Винчи.

До 1964, развијен је рачунар ЦЕР-20 са наменом да буде „електронска књиговодствена машина“, као резултат растуће потребе књиговодственог тржишта. Тренд израде рачунара пословне намене се наставља и израдом ЦЕР-22 1967. године, који је био намењен он-лајн операцијама у банкама и комуналним предузећима.

Било је још ЦЕР модела, као што су ЦЕР-12, ЦЕР-11, ЦЕР-111, и ЦЕР-200, али о њима овде има мање података.

Увоз[уреди]

С временом, када се схватило да домаћа наука и индустрија не може да држи корак са светским развојем рачунара, дозвољен је увоз страних рачунара под одговарајућим условима и посебним дозволама. Ово је довело до повећане доминације страних производа и смањења релативног тржишног удела домађих рачунара. Насупрот овоме, а услед општег повећања заинтересованости тржишта, системи које су правиле домаће компаније као Институт Михајло Пупин (прво ЦЕР а затим ТИМ серије нпр. ТИМ-100 и ТИМ-600) и Искра Делта (нпр. модел 800, базиран на PDP-11/34[1]) су наставиле развој током седамдесетих и, чак, осамдесетих година.

Ране осамдесете: Доба кућних рачунара[уреди]

Више компанија је покушало да направе микрорачунаре сличне кућним рачунарима из 1980-их, као на пример Институт Иво Лола Рибар - Лола 8, ЕИ Ниш - Pecom 32 и 64[2], ПЕЛ Вараждин - Галеб и Орао (*), Ивел - Ултра и З3 итд. Многи фактори су утицали на њихов неуспех или позиционирање ван тржишта кућних рачунара:

  • били су прескупи за појединачне купце (посебно у поређењу са популарним страним рачунарима ZX Spectrum, Commodore 64, итд.),
  • мали избор забавних и осталих програма је учинио да нису били привлачни савременим рачунарским ентузијастима,
  • није их било могуће купити у продавницама.

Резултат је био да су се домаћи рачунари ове генерације углавном користили у владиним институцијама којима није било дозвољено да купују страну опрему. Они рачунари које је било могуће повезати на постојеће централне рачунаре као терминале су постигли већи успех у пословним компанијама а остали су се користили за образовне сврхе у школама.

Влада је покушала да контролише прилив страних кућних рачунара уводећи увозна ограничења цена и величине меморије. Међутим, народ је наставио да увози рачунаре било илегално или растављајући их на делове који су пролазили кроз задата ограничења. Таква „сива економија“ је убрзала распад домаће индустрије кућних рачунара.

Један рачунар је успео да се избори - Галаксија. Креатор Воја Антонић је објавио дијаграме и упуства за самоградњу рачунара за игрице у специјалном издању популарног часописа Галаксија под именом Рачунари у вашој кући јануара 1984. Рачунар је самостално градило више хиљада ентузијаста, а још их је мали број произведено за употребу у основним и средњим школама.

Кућни рачунари су били врло популарни у СФРЈ - толико да су радио-станице емитовале програме који су иначе били дистрибуирани на касетама - нпр. у емисији Вентилатор 202. Софтверски пирати су били чести и слободно су објављивали своје огласе у популарним рачунарским часописима као што су Рачунари, Свет компјутера, Мој микро и Ревија за микрорачунала. Јефтин (пиратски) софтвер је омогућио да практично сви власници кућних рачунари постану својеврсни колекционари програма са стотинама програма. Ово је касније произвело мешавину добрих и лоших ефеката. Развојни алати су били приступачни што је узроковало појаву великог броја рачунарских стручњака познатих и у свету али исти ти стручњаци нису могли да успеју на домаћем тржишту због истог пиратства које им је обезбедило образовање.

Касне осамдесете: Доба личних рачунара[уреди]

Друга половина осамдесетих доноси повећану популарност IBM PC компатибилних рачунара и, нешто мање, Amiga and Atari ST рачунара. Домаћи произвођачи су избацили неколико модела IBM PC компатибилних рачунара, као што су неки модели ТИМ серије (ИМП) напр. ТИМ-100 и Лира рачунара (Еи), али је њихов „успех“ био ограничен на државне институције обавезне да купују само домаћу опрему.

Сива економија је наставила да омогућава доминацију стране технологије међу појединачним купцима а софтверско пиратство наставило да живи до распада СФРЈ деведесетих година. Пред сам крај Југославије, 1989. године, приватна фирма „Сезам“ покренула је локалну мрежу персоналних рачунара за подручје Београда, која је пре свега укључивала популарну „Конференцију“. „Сезам“ се преоријентисао на Интернет 1996. године.

Хронологија[уреди]

1960

1964

1966

1967

1971

1983

1984

1985

1988

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • 1. „Монографија Института Михајло Пупин“. Изд ИМП-Форум, Београд 1964.
  • 2. Никола Марковић: " Е-потенцијали Србије“, ЦЕПиТ е-волуција, бр.1, стр.3-11, Београд, новем.2003.
  • 3. Владан Батановић, Јован Кон (Ед): „ИМП Ризница знања“, изд. ИМП и ПКС, Београд 2006.
  • 4. Каталог Еи фабрике рачунара: " Рачунари Еи Honeywell-Bull", Ниш 1985.
  • 5. Д. Бечејски, Н. Марковић (Ед); "50 година рачунарства у Србији“ књига-зборник; Изд. ДИС, Инст."Михајло Пупин“, ПС Пресс, Београд 2011.
  • 6. Душан Христовић: „Развој рачунарства у Србији“, часопис ФЛОГИСТОН, бр.18/19, стр.89-105, Музеј МНТ-САНУ, Београд 2010/2011.