Историја српског народа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Словенски народи у 6. веку
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Словенски народи у 7. веку
Српска племена у 8. веку
Словенски народи у 9. веку

Историја српског народа обухвата прошлост Срба.

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења[уреди]

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле део великог римског царства. Стари народи који су насељавали Балканско полуострво (Илири, Трачани и Келти), пре доласка римских освајача живели су племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи део полуострва. Покушаји да створе јачу државну организацију неће успети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римска освајања унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1. веку после Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однело победу над паганизмом.

Године 395. римски цар Теодосије I дели Царство на Источно и Западно. Граница између источног и западног дела ишла је рекама Савом и Дрином, а затим се спуштала према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства (Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услед продора разних народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској ветромашини.

Словени у старој постојбини[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Прапостојбина Словена

Стара словенска постојбина је на просторима истоку Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око ријеке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. Остаци српских племена са тих простора су Лужички Срби.

У својој старој постојбини Словени живе у родовској заједници. Прва позната држава која је формирана на овим просторима је Самово царство. Јужни Словени (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници. Са сточарског и ловачког начина живота постепено прелазе на земљораднички.

У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци. Срби су највјероватније насељавали западније крајеве словенске прапостојбине.

Насељавање Словена на Балканско полуострво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Словенско насељавање Балканског полуострва

Словенско насељавање Балканског полуострва отпочиње у 6. веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава, а окончао се у првој половини 7. века доласком Хрвата и Срба и трајним насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.

Долазак Срба на Балканско полуострво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Насељавање Срба на Балканско полуострво

Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију. Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане.

Српске земље пре Немањића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Срба пре Немањића

Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву готово и да нема. Средином 9. века Срби предвођени Властимиром (око 850-862) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност. На нову српску државу одмах су ударили Бугари, али их Срби предвођени прво Властимиром, а касније и његовим синовима Мутимиром (862-891), Стројимиром и Гојником побеђују у два рата. Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874. године. Мутимира наслеђује Петар Гојниковић (892-917), чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком 10. века да прошири српске земље на Апенинско полуострво. У првој половини X века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву. Бугарски цар Симеон I осваја цело Балканско полуострво, заузевши 924. године и српске земље. После његове смрти Часлав Клонимировић 931. године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960. године.

Ново средиште српске независности крајем 10 и током 11. века постаје Дукља, под Јованом Владимиром (око 995-1015) који је био Самуило (976-1014) зет и вазал, а потом и под Стефаном Војиславом (1038-1050). Војиславов наследник Михаило (1050-1081) уздиже Дукљу на ранг краљевине и она 1077. године постаје прва српска краљевина. После смрти Михајловог сина Константина Бодина (1081-1101) у Дукљи настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани. Сав терет борбе са Византијом у 12. веку преузимају рашки велики жупани који средином 12. века преузимају примат међу српским земљама на истоку. Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162. године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.

Српске средњовјековне државе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у средњем веку

Срби под османском влашћу[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у Османском царству

Срби у Хабзбуршкој монархији[уреди]

Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије под Хабзбуршком монархијом

Стварање модерних српских држава[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стварање модерних српских држава

Кнежевина Србија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кнежевина Србија

Краљевина Србија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевина Србија

Срби у XX веку[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Срби у XX веку

Србија у Првом светском рату[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевина Југославија

Србија под немачком окупацијом[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија под немачком окупацијом

Етногенеза[уреди]

Анатолиј Алексејевич Кљосов, биолог са Харварда, сматра да је српски ген R1a1 стар 12 хиљада година и да је претеча свих Словена.[1]

Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. године, у познатој књизи Плинија Старијег Познавање природе где наилазимо на српско име у латинизованом облику - Серби. Он дословно каже: "A Cimmeria accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Серби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода (најкасније 175. г.), наилазимо на помен српског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птолемеја: Између Кераунског планинског венца и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби). Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербину). Овај „Српски град“ или „Србица“ убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавља негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северозападније до Сиска и Загреба.

Модерна српска нација је мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиречек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").

На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњовековном Рашком државом, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни код источног Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, висораван, језеро и река Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]