Источни фронт (Други светски рат)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Источни фронт
Део Другог светског рата
Руски војник вије совјетску заставу у ослобођеном Стаљинграду, јануар-фебруар 1943.
Руски војник вије совјетску заставу у ослобођеном Стаљинграду, јануар-фебруар 1943.
Време: 1941—1945.
Локација: Совјетски Савез и Источна Европа
Резултат: Совјетска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР,[1]
Flaga PPP.svg Пољска подземна држава
Застава Народне Републике Туве Тува (до припајања Совјетском Савезу 1944.),
Монголија Монголија
Застава Немачке Трећи рајх,[2]
Краљевина Италија (до 1943.),
Румунија Румунија (до 1944.),
Застава Финске Финска (до 1944.),
Мађарска Мађарска,
Словачка Словачка,
Застава {{{генитив}}} НДХ,
Бугарска Бугарска (1944),
Шпанија Шпанија (до 1943, незванично)
Заповедници
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Јосиф Стаљин,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Георгиј Жуков,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Алексеј Антонов,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Иван Коњев,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Родион Малиновски,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Иван Баграмјан,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Кирил Мерецков,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Иван Петров,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Александар Родимицев,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких РепубликаКонстантин Рокосовски,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Павел Ротмистров,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Семјон Тимошенко,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Фјодор Толбухин,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Александар Васиљевски,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Николај Ватутин,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Климент Ворошилов,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Андреј Јеременко,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Матвеј Захаров
Трећи рајх Адолф Хитлер,
Трећи рајх Федор фон Бок,
Трећи рајх Ернст Буш,
Трећи рајх Хајнц Гудеријан,
Трећи рајх Евалд фон Клајст,
Трећи рајх Гинтер фон Клуге,
Трећи рајх Георг фон Кихлер,
Трећи рајх Вилхелм Ритер фон Леб,
Трећи рајх Вилхелм Лист,
Трећи рајх Ерих фон Манштајн,
Трећи рајх Валтер Модел,
Трећи рајх Фридрих Паулус,
Трећи рајх Герд фон Рундштет,
Трећи рајх Фердинанд Шернер,
Трећи рајх Ерхард Раус,
Краљевина Италија Ђовани Месе, ЦСИР,
Краљевина Италија Итало Гариболди, АРМИР,
Румунија Петре Думитреску, 3. армија,
Румунија Константин Константинеску, 4. армија,
Финска Карл Ленарт Еш,
Мађарска Густав Јани, 2. армија,
Шпанија Ференц Сомбатељи,
Шпанија Агустин Муњоз Грандес,
Шпанија Емилио Естебан Инфантес
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
{{{јачина1}}} {{{јачина2}}}
Губици
{{{губици1}}} {{{губици2}}}
{{{подаци}}}
Орден Отаџбинског рата
Овај чланак је део чланака о Великом отаџбинском рату.

Источни фронт током Другог светског рата је назив за сукобе вођене у источној Европи, озлоглашене по непамћеној жестини, разарању и неизмерним губицима живота. Многи извори укључују Немачку инвазију на Пољску из 1939. у борбе вођене на Источном фронту, али је фокус овог чланка на много већим сукобима вођеним од јуна 1941. до маја 1945, у којима су две главне зараћене стране биле Нацистичка Немачка и Совјетски Савез. Совјетски Савез је тријумфовао, и из сукоба изашао као војна и индустријска суперсила. Совјетски Савез је након рата остварио контролу над већим делом источне Европе, а Немачка је окупирана и подељена.

На руском, овај сукоб се назива Великим отаџбинским ратом (Великая Отечественная война), име које алудира на Русконаполеонски отаџбински рат на руском тлу 1812. године. Руско-фински рат се може сматрати северним крилом Источног фронта. Неки историчари овај сукоб називају Руско-немачким ратом, а други користе термин Совјетско-немачки рат или Немачко-совјетски рат.

Преглед[уреди]

Рат између Немачке и Совјетског Савеза је отпочео 22. јуна 1941, када су немачке трупе извршиле инвазију на део Пољске који су претходно окупирали Совјети, а завршио се 8. маја 1945, када су се немачке оружане снаге безусловно предале након Берлинске битке. Немачка је била у прилици да доведе појачања из три своје савезничке земље из сила Осовине - Италије, Мађарске и Румуније као и одређене контигенте колаборационистичких снага из окупираних и вазалних држава: Француске, Белгије, НДХ... - као подршку на фронту и накнадно окупираним територијама. Одређену помоћ је имала и од антикомунистичких партизана као и од Шпанске дивизије. Совјетски Савез је имао помоћ у виду партизана из многих источноевропских земаља, највише из Пољске и Југославије. Осим тога, 1. и 2. Пољска армија, које су наоружали и обучили Совјети, се борила уз Црвену армију на Источном фронту.

Источни фронт је био далеко највеће и најкрвавије бојиште Другог светског рата, и заиста има мало сукоба у историји човечанства који се са њим могу упоредити. Подразумевао је више копнених борби него сви остали фронтови Другог светског рата заједно. Црвена армија и остале снаге Совјетског Савеза су успеле да нанесу око 75% губитака - око 2,5 милиона људи - које су претрпеле немачке копнене снаге (Heer и Waffen-SS) током Другог светског рата. Немачки савезници (укључујући Јапан) су изгубили најмање 800.000 војника у борбама са Совјетским Савезом, уз додатних 1,4 милиона који су пали у заробљеништво. Са друге стране, СССР је изгубио најмање 8,7 милиона војника. Већина Немаца који су заробљени су интернирани на принудни рад након рата. Последњи ратни заробљеници су ослобођени тек 1956, након дугих преговора, мада се пола милиона ратних заробљеника није вратило кући услед смрти.

Немачка инвазија на исток је била мотивисана моћним антисловенским расизмом који су нацисти осећали, који није имао пандан на Западном фронту, што је довело до огромне бруталности и према војницима и према цивилима.

Рат је нанео огромне губитке и патње цивилном становништву погођених земаља. Иза линија фронта, зверства према цивилима у зонама које су Немци окупирали су била уобичајена, укључујући и Холокауст. Немачке снаге и њихови савезници су се понашали према цивилном становништву посебно брутално, села су спаљивана, а хиљаде цивилних таоца убијано. Обе стране су учестало практиковале тактику спржене земље. Када су се борбе преместиле на територију насељену Немцима, масовна силовања немачких жена су била уобичајена. Након рата, немачко становништво Источне Пруске и Шлеске је измештено на запад, што је представљало једну од највећих присилних миграција у светској историји.

Велики део борби се одигравао у насељеним местима, или у њиховој близини, и акције обе стране су допринеле огромним жртвама међу цивилима.

Позадина[уреди]

Након вишегодишњег одбијања Француске и Велике Британије да потпишу савез с СССР-ом против Нацистичке Немачке, потписан је Споразум Рибентроп-Молотов из августа 1939. Тада је договорен споразум о ненападању између Нацистичке Немачке и Совјетског Савеза, и тајни протокол који је описивао како ће Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска и Румунија бити подељене између ове две земље. У инвазији на Пољску 1939. године, две силе су напале и поделиле ову државу, а јуна 1940. Совјетски Савез је претњом да ће употребити силу добио дипломатске ратове против Румуније и три балтичке државе што му је омогућило да мирно окупира Естонију, Летонију и Литванију и да поврати украјинске, белоруске и молдавске територије у северним и североисточним областима Румуније (северна Буковина и Бесарабија).

Током скоро две године, граница је била мирна, док је Немачка окупирала Данску, Норвешку, Француску, и Балканско полуострво.

Адолф Хитлер је одувек намеравао да прекрши пакт и да нападне Совјетски Савез. У свом Мајн кампфу је говорио о неопходности стицања нових простора за живот Немаца у источној Европи. Планирао је да успостави Немце као расу господара у западној Русији, да већину Руса побије или депортује у Сибир где би ови радили у рудницима. Након чистки 1930-их, сматрао је Совјетски Савез војно слабим и зрелим за освајање: „Ми само треба да развалимо врата, и цела трула структура ће се срушити."

Јосиф Стаљин се бојао рата са Немачком, а уједно је слепо веровао да ће се Хитлер држати споразума. Постоје веровања да је Стаљин одбијао тврдње о припремама Барбаросе као провокације које долазе са британске, па чак и немачке стране. Иако су Немци концентрисали врло велику количину трупа у источној Пољској, и вршили тајне осматрачке летове преко границе, Стаљин је игнорисао упозорења својих, као и страних обавештајаца, и није чинио ништа да би земљу спремио за предстојећи рат. Штавише, на саму ноћ инвазије, совјетске трупе су примиле директиву коју су потписали маршал Семјон Тимошенко и генерал армије Георги Жуков која је гласила (што је захтевао Стаљин): „не одговарати ни на какве провокације“ и „не предузимати никакве акције без посебних наређења“. Немачка инвазија је стога ухватила совјетску војску и руководство потпуно неспремне и у изненађењу.

Операције[уреди]

Инвазија: лето 1941.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција Барбароса
Операција Барбароса: Немачка инвазија на Совјетски Савез, 21. јун 19415. децембар 1941. ██ до 9. јула 1941. ██ до 1. септембра 1941. ██ до 9. септембра 1941. ██ до 5. децембра 1941.

У 04:45 22. јуна 1941, четири милиона немачких, италијанских, румунских, и других војника је прешло границе и започело јуриш у Совјетски Савез. Током наредних месец дана, офанзива која се развијала као стабло дрвета је била потпуно незаустављива. Немачке оклопне снаге су опколиле стотине хиљада совјетски војника у огромним џеповима, које су затим смањивале спорије пешадијске дивизије, док су тенкови настављали јуриш.

Циљ Армијске групе Север је био Лењинград, преко балтичких држава. Ова армијска група се састојала од 16. и 18. армије, и 4. Панцер групе. Формација је прешла преко Литваније, Летоније, Естоније и руских градова Пскова и Новгорода.

Армијска група Центар се састојала од две оклопне групе (2. и 3.), које су се кретале на исток са обе стране Брест-Литовска, како би се спојиле испред Минска, а пратиле су их 2, 4. и 9. армија. Комбиноване панцерске снаге су изашле на реку Березину за само шест дана, 650 km од својих почетних линија. Следећи задатак им је био да пређу реку Дњепар, што је и учињено до 11. јула. Након тога, мета им је био Смоленск, који је пао 16. јула, али је битка за Смоленск блокирала немачко напредовање до средине септембра, што је практично пореметило блицкриг.

Армијска група Југ, коју су чиниле 1. Панцер група, 6, 11. и 17. армија је имала задатак да напредује кроз Галицију и у Украјину. Њено напредовање је, међутим, било знатно спорије, и само је коридор према Кијеву био осигуран до средине јула. 11. армија, потпомогнута са две румунске армије, се пробијала кроз Бесарабију према Одеси. 1. Панцер група се за кратко окренула од Кијева, и напредовала је према превоју Дњепра. Када се спојила са јужним елементима Армијске групе Центар код Умана, група је заробила 100.000 Совјета у огромном џепу.

Како се Црвена армија повлачила иза Дњепра и Двине, совјетско руководство је посветило своју пажњу премештању што већег дела тешке индустрије овог региона. Фабрике су расклапане, транспортоване што даље од линије фронта, и поново састављане у удаљеним крајевима иза Урала и у централној Азији. Већина цивилног становништва није могла да буде евакуисана заједно са опремом, и оно је остављено на немилост нацистима.

Освајањем Смоленска и напредовањем према реци Луги, армијске групе Центар и Север су завршиле свој први велики задатак: да пређу преко и задрже „копнени мост“ између Двине и Дњепра. Пут ка Москви, сада удаљеној само 400 km, је био широм отворен.

Немачки генерали су се залагали да се одмах изврши напад на Москву, али је Хитлер одбио њихове предлоге, истичући значај заузимања украјинских житница и тешке индустрије, као и концентрисање совјетских резерви у области Гомеља између јужних крила Армијске групе Центар, и слабо напредовање Армијске групе Југ на јужној деоници фронта. Издато је наређење 2. Панцер групи да се окрене на југ и напредује према Кијеву. Ово је трајало током целог августа и дела септембра, али када се 2. Панцер група спојила са 1. Панцер групом код Локвице 5. септембра 665.000 Совјета је заробљено, и Кијев је пао 19. септембра.

Москва и Ростов: Јесен 1941.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Операција Тајфун и Битка за Ростов (1941.)
Постер из 1941. који подсећа Русе на традиције Александра Невског, Александра Суворова, и Василија Чапајева.

Хитлер је одлучио да сада настави поход на Москву, и за ту прилику је преименовао Панцер групе у Панцер армије. У операцији Тајфун, која је отпочела 30. септембра, 2. Панцер армија је јуришала дуж калдрмисаног пута од Орела (освојеног 7. октобра) до реке Оке код Плавскоја, док су 4. Панцер армија (премештена из Армијске групе Север у групу Центар) и 3. Панцер армија окруживале совјетске трупе у два велика џепа код Вјазме и Брјанска. Армијска група Север се поставила испред Лењинграда и покушавала је да одсече железничку везу од града ка истоку код Тиквина. Тако је отпочела 900-дневна Опсада Лењинграда. Северно од Арктичког круга, немачко-финске снаге су кренуле на Мурманск, али нису могле да допру даље од реке Литсе, где су стале.

Армијска група Југ је ишла на југ од Дњепра, ка обали Азовског мора, такође напредујући кроз Харков, Курск и Сталино. 11. армија се кретала у Крим, и преузела је контролу над целим полуострвом до јесени (изузев Севастопоља, који се држао до 3. јула 1942.). 21. новембра, Немци су заузели Ростов, капију ка Кавказу. Међутим, немачке линије су биле превише растегнуте, и совјетски браниоци су извршили контранапад на најистуреније делове 1. Панцер армије са севера, и натерали Немце да се повуку из града и иза реке Миус; ово је био прво значајно немачко повлачење током рата.

Тек што је отпочела операција Тајфун, руско време је почело да делује. Током друге половине октобра су падале кише, које су претвориле ретке путеве у бескрајна блатишта која су заробила немачка возила, коње и људство. На 160 km до Москве, горе је тек претходило, када је температура почела да се спушта, а снег да пада. Возила су поново могла да се крећу, али људи нису, јер су се смрзавали без зимске одеће. Немачко руководство, очекујући да ће кампања бити готова за пар месец, није опремило своје армије за зимске борбе.

У последњем јуришу, 15. новембра, Немци су покушали да окруже Москву. 27. новембра, 4. Панцер армија је дошла на само 30 km од Кремља и дошла је до једне окретнице московских трамваја, док 2. Панцер армија никако није успевала да заузме Тулу, последњи руски град који је стајао на путу ка престоници. Након састанка одржаног у Орши између шефа армијског генералштаба, генерала Франца Халдера, и шефова три армијске групе и армија, одлучен је да се крене на Москву, јер је за њих било боље, како је тврдио шеф Армијске групе Центар, Федор фон Бок, да окушају срећу на бојишту него да само чекају и омогуће противнику да скупи снаге.

Међутим, до 6. децембра је постало јасно да је Вермахт исувише слаб да освоји Москву, и напад је морао да се прекине. Генерал Жуков је тада отпочео свој контра-напад.

Совјетска контра-офанзива: Зима 1941.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Московска битка, Друга битка за Харков и Опсада Севастопоља (1941—1942)
Совјетска зимска контра-офанзива, од 5. децембра 1941. до 7. маја 1942.

Током јесени, Жуков је пребацивао свеже и добро опремљене снаге из Сибира и са далеког истока у Москву (ове снаге су биле стациониране тамо у очекивању јапанског напада, али је Стаљинов врхунски шпијун, Рихард Зорге дознао да су Јапанци планирали напад на југоисточну Азију и Пацифик, уместо на Русију). 5. децембра, 1941. појачања су напала немачке линије око Москве, уз подршку нових тенкова Т-34 и ракетних бацача Каћуша. Совјетске снаге су биле припремљене за зимско ратовање, и укључивале су неколико скијашких батаљона. Изнурени и смрзнути Немци су били разбијени и одбачени уназад између 100 и 250 km до 7. јануара 1942.

Даљи совјетски напад је покренут у касном јануару, и његово тежиште је било на раскрсници између Армијских група Север и Центар, између Језера Селигер и Ржева, и напад је направио рупу између две немачке армијске групе. У садејству са напредовањем од Калуге на југозапад од Москве, било је планирано да се две офанзиве споје код Смоленска, али су се Немци окупили, и успели да спрече ово спајање, задржавши избочину код Рзева. Совјетски падобрански десант на Дорогобуж је био невероватно неуспешан, и они падобранци који су преживели су морали да беже ка зонама које су држали партизани, које су почеле да се формирају иза немачких линија. На северу, Совјети су опколили немачки гарнизон у Демјанску, који је опстајао помоћу снабдевања из ваздуха четири месеца, и успоставили су фронт код Колма, Велижа и Великијех Луки.

На југу, Црвена армија се пробила преко реке Доњец код Изјума и направила избочину дубоку 100 km. Намера је била да се Армијска група Југ прибије уз Азовско море, али како је зима слабила, Немци су били у стању да изведу контра-напад, и одсеку прерастегнуте совјетске трупе у Другој бици за Харков.

Дон, Волга и Кавказ: Лето 1942.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Битка за Вороњеж (1942), Битка за Кавказ и Стаљинградска битка
Операција Плави: Немачка напредовања од 7. маја 1942. до 18. новембра 1942. ██ до 7. јула 1942. ██ до 22. јула 1942. ██ до 1. августа 1942. ██ до 18. новембра 1942.

Мада су били начињени планови да се поново нападне Москва, 28. јуна 1942, офанзива је поново почела у другом смеру. Армијска група Југ је преузела иницијативу, направивши упориште фронта битком за Вороњеж а затим пратећи Дон јужно. Основни план је био да се осигурају Дон и Волга, а затим да се уђе на Кавказ према нафтним пољима, али су операциона питања и лична таштина нагнали Хитлера да нареди остваривање оба циља истовремено. Ростов је поново освојен 24. јула када се придружила 1. Панцер армија, а онда је та група кренула на југ према граду Мајкопу. Као део ове кампање, изведена је операција Шамил, чији је план био да група Бранденбрушких командоса обучених у униформе совјетског НКВД-а дестабилизује одбрану Мајкопа, и олакша улазак 1. Панцер армије у нафтни град.

У међувремену, 6. армија се кретала према Стаљинграду. Овој армији током дугог периода није пружала подршку 4. Панцер армија, која је скренула да помогне 1. Панцер армији у преласку преко Дона. Док се 4. Панцер армија придружила стаљинградској офанзиви, совјетска одбрана (сачињена од 62. армије под Василијем Чујковим) се згуснула. Прелазак преко Дона је довео немачке снаге до Волге 23. августа, али наредна три месеца Вермахт ће се борити улицу по улицу у Стаљинградској бици.

На југу, 1. Панцер армија је досегла обронке Кавказа и реку Малку. Крајем августа, румунске планинске јединице су се придружиле Кавкаској кампањи, док су 3. и 4. румунска армија биле прераспоређене након успешно завршеног задатка чишћења азовског приморја. Оне су заузеле позиције са обе стране Стаљинграда. Свесни постојаног антагонизма између својих савезница, Румуније и Мађарске око Трансилваније, Немци су раздвојили румунску армију на Дону од Мађарске 2. армије, Италијанском 8. армијом. Сви Хитлерови савезници су били присутни - укључујући словачки контингент са 1. Панцер армијом, и хрватски пук придружен 6. армији.

Офанзива на Кавказу се успорила, пошто Немци нису били способни да се пробију иза Малгобека, до главне мете - Грозног. Уместо тога, они су променили правац напредовања како би му пришли са југа, прешавши Малку крајем октобра и ушавши у Северну Осетију. У првој недељи новембра, у предграђима Орджоникидзеа, 13. Панцер дивизија је била заустављена, и немачке снаге су морале да се повуку. Офанзива у Русији је била готова.

Стаљинград: Зима 1942.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Стаљинградска битка, Операција Сатурн, Друга Ржев-сичевка офанзива, Трећа битка за Харков и Битка за Великије Луки
Операције Уран, Сатурн и Марс: Совјетско напредовање на Источном фронту, од 18. новембра 1942. до марта 1943.

Док су се немачка 6. армија и 4. Панцер армија пробијале у Стаљинград, совјетске армије су се гомилале са обе стране града, посебно на мостобранима на Дону, које Румуни нису успевали да смање, и са ових мостобрана су Совјети напали 19. новембра 1942. У операцији Уран, два совјетска фронта су се пробила кроз румунске положаје и спојила код Калача 23. новембра, заробивши иза себе око 300.000 војника сила Осовине. Симултана офанзива на сектору Ржева, позната као операција Марс требало је да напредује до Смоленска, али је била неуспешна, јер су је Немци тактички савладали.

Немци су журили да пребаце трупе у Русију у очајничком покушају да подрже напад на Стаљинград, али офанзива није могла да отпочне до 12. децембра, до када је 6. армија у Стаљинграду била већ изгладнела исувише слаба да би подржала офанзиву. Операција Зимска олуја, са три пребачене Панцер дивизије, је брзо напредовала од Котелникова према реци Аксај али је заустављена 65 km од циља. Како би одвратили покушај спасавања немачке 6. армије, Совјети су одлучили да разбију Италијане, и покушају да приђу иза снага које су долазиле у помоћ 6. армији. Ова операција је почела 16. децембра. Оно у чему су Совјети успели је да униште велики број летелица које су дотурале залихе у Стаљинград. Прилично ограничени домет совјетске офанзиве, мада још увек коначно усмерен према Ростову, такође је оставио Хитлеру времена да увиди поенту, и повуче Армијску групу А са Кавказа, и назад преко Дона.

31. јануара 1943, 90.000 преживелих од 300.000 људи из немачке 6. армије се предало. До тада је и мађарски контингент био збрисан. Совјети су напредовали од Дона 500 километара на запад од Стаљинграда, марширајући кроз Курск (ослобођен 8. фебруара 1943.) и Харков (ослобођен 16. фебруара 1943.). Како би очували позицију на југу, Немци су у фебруару одлучили да напусте избочину код Ржева, и војску одатле искористе за успешан контранапад у источној Украјини. Манштајнова контраофанзива, ојачана посебно обученим СС Панцер корпусом опремљеним Тигар тенковима је почела 20. фебруара 1943, и Немци су напредовали од Полтаве назад у Харков у трећој недељи марта, када је већ почело пролећно отапање снега. Ово је оставило истакнуту избочину на фронту, концентрисану на Курск.

Курск: лето 1943.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Курска битка
Немачко напредовање у биткама за Харков и Курск, од 19. фебруара 1943. до 1. августа 1943.

После неуспелог покушаја освајања Стаљинграда, Хитлер је преузео планирање нове кампање од Немачке врховне команде и поставио је Гудеријана за Генералног инспектора оклопних јединица. Расправа између немачких генерала о предстојећој офанзиви била је веома поларизована па је чак и сам Хитлер био нервозан због напада на Курску избочину. Све информације које су стигле до Хитлера и Врховне команде говориле су о томе да су совјети у претходних 6 месеци снажно утврдили Курску избочину и да су на овај део фронта пребацили велики број противтенковских топова, артиљеријских оруђа и минобацача. Међутим, генерални став Немачке врховне команде, који је у великој мери наметнут од стране Хитлера, био је да ће једна снажна немачка офанзива значајно исцрпети совјетске војне потенцијале и стабилизовати за дуже време ситуацију на Источном фронту што би Немачкој омогућило да се избори са очекиваним искрцавањем Западних савезника негде у Европи. Правац напредовања немачких трупа требало је да буде следећи: јужни крак немачких снага требало је да отпочне напад из избочине код града Орела и да напредује северно ка Курску: северни крак немачких снага требало је да напредује из правца Бјелгорода ка Курску: оба крака требало је да се састану код Тима чиме би обруч око руских снага у Курској избочини био затворен. На овај начин поново би се успоставила линија фронта коју је група армија „Југ“ држала у зиму 1941-42. год.

Иако су Немци знали да су огромне људске резерве Црвене армије исцрпене током лета 1941-42. године. Совјети су и даље попуњавали своје јединице људством које су регрутовали са ослобођених територија.

Под притиском својих генерала Хитлер је донео одлуку да нападне код Курска. Своју одлуку базирао је на информацијама које је прикупио Абвер, а које су у великој мери биле погрешне. Ставка је својим активним деловањем и ширењем дезинформација преко шпијунске мреже Луси у Швајцарској, успела да створи погрешну слику о снази совјетских положаја и совјетских јединица на Курској избочини. Када је почела, немачка офанзива каснила је неколико месеци због чекања на нове немачке тенкове типа Пантер и Тигар који је требало да одиграју кључну улогу у пробијању совјетске линије фронта. Међутим, Совјети су ово одлагање искористили да своје положаје појачају са највећим бројем противтенковских оруђа која су икада била сконцентрисана на једном месту.

На северу је цела немачка 9. армија пребачена из Ржевске у Орелску избочину са задатком да отпочне напад из Малоархангелска у правцу Курска. Међутим, њене снаге нису успеле да остваре ни први задатак, а то је заузеће Окхлатовке која се налазила на само 8 km иза првих совјетских положаја. Напредовање јединица 9. армије у великој мери је успорено дубоким и густим минским пољима које су Совјети посејали дуж одбрамбеног појаса. После само неколико сати борби немачки команданти додатно су исфрустрирани када су схватили да горје на којем су се налазили руски положаји није једина природна препрека на путу ка Курску. Због снажног руског отпора правац напредовања немачке 9. армије усмерен је ка Понирију, западно од Окхлатовке, али ни тамо није дошло до пробоја због чега су Немци прешли у дефанзиву. Дубина утврђених положаја омогућила је Русима да успоре и коначно зауставе немачко напредовање на овом правцу чиме су се створили услови за контранапад. 12. јула 1943. године јединице Црвене армије пробиле су немачку линију фронта на споју између 211. и 293. пешадијске дивизије на реци Жиздра и кренуле у правцу Карачева који се налазио у немачкој позадини иза Орела.

Вафен-СС Панцергренадири из 3. СС-панцер-дивизије „Тотенкопф“ на почетку Курске битке

Немачка офанзива на југу, коју је предводила немачка 4. оклопна армија састављена од три тенковска корпуса, којом је командовао генерал-пуковник Хот, имала је више успеха. Напредујући са обе стране горњег Доњеца, на уском коридору, СС оклопни корпус и немачка СС. оклопно-гренадирска дивизија „Велика Немачка“ пробијале су се кроз густа минска поља и преко узвишења у правцу Обојана. Жесток совјетски отпор приморао је Немце да промене правац напредовања са источног на западни део фронта, али су немачки тенкови напредовали 25 km у дубину све до сусрета са резервом совјетске 5. тенковске армије изван Прохоровке. 12. јула се на овом правцу развила велика тенковска битка у којој је учествовало преко хиљаду тенкова. После Другог светског рата, Битка код Прохоровке проглашена је од стране руских војних историчара за највећу тенковску битку у историји. Новија истраживања пружају сасвим другачију слику. Тенковска битка код Прохоровке је заправо био хаотичан и неуспео напад око 250 тенкова совјетске 5. гардијске тенковске армије на одбрамбене положаје немачког II СС корпуса. Неустрашиви фронтални напад био је неочекиван, али и лоше организован, због чега су га немачке јединице успешно разбиле. Скоро сви совјетски тенкови на овом делу фронта, око 400 комада уништени су током 12. јула. Немци су изгубили незнатан број тенкова, али су губици у пешадији, која се у блиској борби сукобила са руским тенковима Т-34 били значајни. До краја дана су обе стране била толико исцрпљене да је на овом делу фронта дошло до смиривања ситуације. Без обзира на лоше напредовање северног крака Манштајн је одлучио да настави напад са 4. оклопном армијом. Међутим, без обзира на све, способност Црвене армије да трпи велике губитке у материјалу и људству и да настави да се бори довела је до заустављања немачке офанзиве, иако су немачки губици били знатно мањи од совјетских. Под утицајем неуспеле контраофанзиве на југу, Црвена армија прешла је у офанзиву на северу, код Орелске избочине, пробила је немачку линију фронта и избила у позадину немачке 9. армије. Такође, забринут због Савезничког искрцавања на Сицилији, 10. јула 1943. године, Хитлер је повукао II СС оклопни корпус са јужног крака Курске избочине чиме је операција Цитадела окончана неуспехом.

Битка код Курска подсећала је на битке из Првог светског рата - пешадија која напредује под митраљеском ватром и тенкови који нападају на батерије противтенковских топова. Највећи део немачке ратне опреме је био нов и непроверен, а њихове посаде нису биле довољно обучене за руковање новим типовима наоружања. Јединице опремљене новим тешким ловцима на тенкове типа Елефант, наоружаним са одличним немачким топом калибра 88 mm нису биле опремљене митраљезом због чега су постајале лаки плен пешадије или су уништаване од стране совјетских противтенковских топова постављених у формацији у облику потковице која је слабији бочни оклоп немачких оклопних возила излагала њиховој ватри. Ови положаји су такође били заштићени малим рововима за једног или два војника који су били наоружани митраљезима и противтенковским минама, који су онемогућавали немачкој пешадији да напредује уз своје тенкове и да их штити од напада руске пешадије. Курска офанзива је последња офанзива која се по својим размерама може мерити са немачким офанзивама током 1941 и 1942. године. После овог пораза Хитлерово поверење у његове генерале је значајно опало. Његово ментално здравље је такође претрпело тежак ударац што ће се у великој мери одразити и на стратешке одлуке које је доносио до краја рата.

Украјина: јесен и зима 1943.[уреди]

Совјетска напредовања од 1. августа 1943. до 31. децембра 1944. ██ до 1. децембра 1943. ██ до 30. априла 1944. ██ до 19. августа 1944. ██ до 31. децембра 1944.

Продор совјетских снага у позадину Орелске избочине био је веома озбиљан. Чак ни омиљена Хитлерова СС дивизија „Велика Немачка“, која је пребачена из Бјелгорода у Карачев, није успела да заустави напредовање руских јединица, због чега је донета стратешка одлука да се напусти Орел (Црвена армија ослободила је овај град 5. августа 1943. год.) и да се немачке јединице повуку на Хаген линију испред Брјанска. На југу, совјетске јединице пробиле су фронт немачке Групе армија „Југ“ у близини Бјелгорода и наставиле да напредују у правцу Харкова. У жестокој покретној бици која је уследила на овом делу фронта, током јула и августа 1943. године немачки тенкови Тигар успели су да успоре и зауставе руски напад на једном делу фронта али су били принуђени на повлачење због пробоја руских јединица у правцу Псела, због чека је Харков коначно морао да буде евакуисан 22. августа.

Немачке јединице које су почетком августа држале положај на Мјусу и које су биле састављене од 1. оклопне армије и поново формиране 6. армије биле су преслабе да би могле да се одупру совјетском нападу који их је приморао да се повуку кроз Донбаски индустријски басен све до Дњепра. Због овог повлачења Немци су изгубили значајне индустријске ресурсе и половину житница које су биле један од главних стратешких циљева инвазије на СССР. Због лоше стратешке ситуације на овом делу фронта Хитлер је био принуђен да се сагласи са општим повлачењем немачких јединица на западну обалу реке Дњепар, на којој је требала да се успостави одбрамбена линија Источни зид (Ostwall), као пандан одбрамбеној линији Западни зид (Westwall) која је изграђена да би заштитила западне границе Немачке. Међутим, у тренутку када је немачка Група армија „Југ“ напустила источну Украјину и почела да се повлачи преко Дњепра, током септембра, ова линија још увек није била изграђена. Совјетске јединице које су у стопу пратиле немачке јединице које су се повлачиле, искористиле су лоше утврђене немачке положаје на западној обали реке да би у ходу форсирале Дњепар на више места и успоставиле мостобране на западној обали. 24. септембра Совјети су покушали да прошире мостобран падобранским десантом у близини Канева. Иако је овај покушај пропао, нове совјетске јединице које су искористиле заштиту падобранаца, прешле су реку и утврдиле се на мостобрану. Током септембра и октобра месеца немачки положај на Дњепру је постао неодржив док се совјетски мостобран све више и више ширио. Најзначајнији градови дуж Дњепра полако су почели да падају Совјетима у руке. Прво је ослобођен град Запорожје, а затим и Дњепропетровск. У јануару 1944. године десет немачких дивизија које су се нашле у совјетском окружењу код Черкасија успело је да се пробије, али уз велике губитке. Затим се у марту двадесет немачких дивизија из састава 1. оклопне армије којом је командовао генерал Ханс-Валентин Хубе, нашло у окружењу у тзв. Хубеовом џепу код Каменец-Подолског. После две недеље тешких борби 1. оклопна армија је успела да се уз лакше губитке пробије из окружења.

Даље на Северу, немачка Група армија „Центар“ која је полако потискивана са Хаген линије, изгубила је релативно мало територија, али и важне градове као што су Брјанск и Смоленск, који је ослобођен 25. септембра. Овај град је био кључна тачка комплетног немачког одбрамбеног система, али су немачка 4, 9. армија и 3. оклопна армија још увек држале своје положаје на горњем Дњепру. На делу фронта Групе армија „Север“ једва и да је било борби све до јануара 1944. године када је ослобођен Новгород; до краја фебруара Црвена армија је стигла до Естоније.

Совјетске јединице које су напредовале на јужном делу фронта, избиле су у марту на румунску границу. Одеса је ослобођена у априлу, а Севастопољ у мају 1944. год.

Белорусија: лето 1944[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Операција Багратион, Лавов-Сандомјежка офанзива и Словачки народни устанак

На централном делу фронта, масивна совјетска офанзива под називом Операција Багратион, која је почела 22. јуна 1944. године, довела је до уништења немачке Групе армија „Центар“. Немци су део јединица ове групе армија пребацили две недеље пре почетка совјетске офанзиве у западну Европу како би се супротставили савезничком искрцавању у Нормандији. Четири совјетске армијске групе, састављене од 120 дивизија, сручиле су се на ослабљене немачке положаје.

Совјети су остварили предност од десет према један у тенковима и седам према један у пешадији у односу на Немце. У тренутку напада совјетска бројчана и квалитативна предност је била огромна. Црвеној армији, која је у овој офанзиви ангажовала преко 2.5 милиона војника, Група армија „Центар“ је могла да се супротстави са једва 800.000 војника. Немачки фронт се распао. Главни град Белорусије, Минск, ослобођен је 3. јула 1944. године и у њему је опкољено и заробљено 50.000 немачких војника. Десет дана касније совјетске снаге избиле су на предратну границу са Пољском. Брзо напредовање Црвене армије одсекло је јединице Групе армија „Север“ у Курландији од главнине немачких снага. Операција Багратион је по свим мерилима била једна од највећих у Другом светском рату. Губици Црвене армије износили су 765.815 погинулих, несталих, рањених и болесних војника као и 2.957 уништених тенкова и јуришних топова. Немачки губици износили су око 445.000 војника, од којих је највећи део заробљен.

На суседном делу фронта совјети су 17. јула 1944. године покренули Лавов-Сандомирску офанзиву која је натерала немачке снаге у западној Украјини на повлачење. Црвена армија је на југу ушла у Румунију што је довело до значајних политичких промена у овој држави. У пучу, који је изведен 23. августа збачена је нацистички оријентисана румунска влада што је омогућило совјетима да већ 31. августа уђу у Букурешт. 12. септембра у Москви је потписано примирје између Румуније и Совјетског Савеза под условима које је диктирала совјетска влада. Излазак Румуније из рата створио је велику празнину на јужном крилу Источног фронта, што је за последицу имало губитак читавог Балкана.

У Пољској је брз продор Црвене армије приморао Пољску домовинску армију да започне Операцију Темпест. Током Варшавског устанка совјетска армија зауставила се на реци Висли, немоћна или невољна да помогне пољским устаницима у Варшави. Покушај 1. пољске армије, из састава Црвене армије да помогне борцима у граду одбијен је крајем септембра уз тешке губитке, због изостанка тенковске, артиљеријске и ваздушне подршке. Иако су јединице Пољске Домовинске армије помагале Црвеној армији приликом борби у Пољској, јединице НКВД које су ишле иза борбеног ешалона, стрељале су или послале у гулаге у Русији све пољске официре и оне пољске војнике који су одбили да се придруже совјетској армији.

У Словачкој је од августа до септембра 1944. године трајао Словачки народни устанак који је представљао борбу између јединица немачког Вермахта и побуњених словачких трупа. Центар устанка био је у Бањској Бистрици.

8. септембра 1944. године. Црвена армија отпочела је напад на Дукла кланац на Словачко-Пољској граници. Два месеца касније Руси су пробили линију фронта и ушли у Словачку. Губици обе стране су износили: 85.000 совјетских војника и неколико хиљада Немаца, Словака и Чеха.

источна Европа: јануар-март 1945[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Висла-Одра офанзива
Совјетска напредовања од 1. јануара 1945. до 7. маја 1945.

Јединице Црвене армије су коначно ушле у Варшаву у јануару 1945. године након што су је Немци сравнили са земљом и напустили. Убрзо затим отпочела је нова совјетска офанзива у којој су учествовале четири армијске групе које су на широком фронту нападале преко реке Нарев из правца Варшаве. Однос снага био је значајно у корист Црвене армије која је имала девет пута више војника, десет пута више артиљерије и десет пута више тенкова и самоходне артиљерије у односу на Вермахт. Након четири дана жестоких борби Црвена армија је пробила немачку линију фронта и наставила даље напредовање преваљујући у просеку 30-40 km дневно. Током ове офанзиве, која је трајала 23 дана, освојене су балтичке државе, град Гдањск, Источна Пруска и град Познањ, а јединице Црвене армије избиле су на реку Одру, на само 60 km од Берлина. Укупни совјетски губици током ове операције износили су 194.000 војника (мртви, нестали, болесни и рањени) и 1.267 тенкова и јуришних топова.

25. јануара 1945. године. Хитлер је преименовао постојеће немачке групе армија: Група армија „Север“ преименована у Групу армија „Курландија“; Група армија „Центар“ је преименована у Групу армија „Север“, а Група армија „А“ је преименована у Групу армија „Центар“. Група армија „Север“ је сатерана у мали џеп око града Кенингсберга у Источној Пруској.

Контранапад који је извела немачка Група армија „Висла“, под командом Хајнриха Химлера, претрпео је неуспех 24. фебруара што је за последицу имало совјетски продор у Померанију и чишћење десне обале реке Одре од преосталих немачких јединица. На југу су пропала три немачка покушаја да се деблокира немачки гарнизон у Будимпешти због чега су се немачке јединице у граду предале 13. фебруара. Немачке армије су поново прешле у контранапад на Хитлерово инсистирање да се линија фронта поново успостави на реци Дунав. Немачки напад је разбијен 16. марта, а истог дана Црвена армија је прешла у офанзиву. Црвена армија ушла је у Аустрију 30. марта, а Беч је заузет 13. априла.

Кенингсберг је пао 9. априла, али су поједине немачке јединице наставиле да пружају отпор на мостобранима на Хајлгенбелу и у Гдањску све до краја рата. Операција у Источној Пруској, иако у сенци Висла-Одра операције и касније битке за Берлин, била је једна од највећих и најскупљих које је Црвена армија водила у Другом светском рату. У периоду од 13. јануара до 25. априла Црвена армија имала је губитке од 584.788 војника и 3.525 тенкова и јуришних топова.

Почетком априла месеца, Ставка је повукла из борбе 2. Белоруски фронт генерала Константина Рокосовског и пребацила га на запад, на источну обалу реке Одре. Током прве две недеље априла совјети су извршили, до тада, најбржу рокаду јединица на првој линији фронта. 1. Белоруски фронт генерала Георги Жукова, који се налази на линији фронта од Франкфурта на Одри, на југу, па све до Балтика на северу, пребачен је на део фронта наспрам Зеловских висова. 2. Белоруски фронт заузео је некадашње положаје 1. Белоруског фронта, северно од Зеловских висова. Пребацивање совјетских јединица отворило је привремене празнине у совјетском распореду што су остаци 2. немачке армије, која је била у окружењу у Гдањску, искористили да се пребаце преко реке Одре. На југу је генерал Коњев променио правац напредовања 1. Украјинског фронта који је уместо ка Горњој Шлезији наставио да наступа на северозапад ка реци Ниси. Ова три совјетска фронта укупно су бројала 2.5 милиона војника (укључујући и 75.556 војника 1. Пољске армије); 6.250 тенкова; 7.500 авиона; 41.600 артиљеријских оруђа; 3.225 ракетних лансера типа Каћуша и 95.388 моторних возила.

Берлин: април 1945.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка за Берлин


Све што је Совјетима остало да ураде је да лансирају офанзиву и освоје територију која ће касније ући у састав Источне Немачке. Совјетска офанзива је имала два циља. Како је Стаљин гајио сумње у намере западних савезника да предају совјетској страни територију коју би они окупирали а која је припадала послератној Совјетској окупационој зони, офанзива је требала да буде извршена на широком фронту, и да напредује што је могуће брже на запад, како би се са западним савезницима сусрела што је даље могуће. Али главни мотив је био да се освоји Берлин. Ова два циља су била међусобно сагласна, јер запоседање окупационе зоне не би било могуће извести брзо уколико се не заузме Берлин. Такође је значајна била чињеница да су се у Берлину налазили стратешки циљеви, као што су Адолф Хитлер, и Немачки нуклеарни програм.

Офанзива чији је циљ био да се заузме Источна Немачка и Берлин је започела 16. априла нападом на немачку линију фронта на рекама Одра и Најсе. Након неколико дана жестоких борби, Совјетски 1. БФ и 1. УФ су направили рупе у немачкој линији фронта, и јуришали су Источном Немачком. До 24. априла делови 1. белоруског фронта и 1. украјинског фронта су завршили опкољавање Берлина, и Битка за Берлин је ушла у своје финалне етапе. 25. априла, 2. БФ се пробио кроз линију немачке 3. Панцер армије, јужно од Шћећина. Сада им је био слободан пут на запад према Британској 21. армијској групи и на север према балтичкој луци Стралсунд. Совјетска 58. гардијска дивизија из 5. гардијске армије је успоставила контакт са Америчком 69. пешадијском дивизијом из Прве армије близу Торгауа, на реци Лаби.

30. априла, док су се совјетски војници пробијали ка центру Берлина, Адолф Хитлер се оженио Евом Браун, а затим извршио самоубиство попивши цијанид и пуцајући у себе. Хелмут Вајдлинг, командант одбране Берлина, је предао град Совјетима 2. маја. Све заједно, берлинска операција (16. април - 8. мај) је стајала Црвену армију 361.367 војника (мртвих, несталих, рањених и болесних) и 1.997 тенкова и јуришних топова. Немачке губитке у овом периоду није могуће одредити са икаквом прецизношћу.

У 02:41 ујутро 7. маја, 1945, у врховном штабу савезничких снага, немачки начелник генералштаба, генерал Алфред Јодл је потписао документе о безусловној предаји свих немачких снага савезницима. У документима је између осталог стајало Све снаге под немачком контролом ће прекинути активне операције у 2301 часа по Централно-европском времену, 8. маја 1945. Наредног дана, мало пре поноћи, Јодл је поновио потписивање у Берлину, у штабу генерала Жукова. Рат у Европи је завршен.

У Совјетском Савезу се узима да је рат завршен 9. маја, када је предаја ступила на снагу по московском времену. Овај датум се слави као национални празник, Дан победе (День Победы) у Руској Федерацији и неким другим пост-совјетским земљама.

Неке немачке армије су у почетку одбиле да се предају, и наставиле су са борбама у Чехословачкој отприлике до 11. маја.

Вође[уреди]

Совјетски Савез и Нацистичка Немачка су биле идеолошки вођене тоталитарне државе у којима су вође имале готово апсолутну власт. Карактер сукоба је стога био одређен личностима вођа и њиховим идеологијама у много већој мери него на било којем другом бојишту Другог светског рата.

Адолф Хитлер је држао ратне акције под чврстом контролом, проводећи доста времена у командним бункерима (најпознатији су били код Растенбурга у Источној Пруској, код Винице у Украјини, и у Берлину). У кључним периодима рата, држао је дневне ситуационе конференције, на којима је користио свој завидни таленат за јавне наступе да придобије за себе генерале који би му се противили.

Веровао је да је војни геније, са потпуним увидом у ратна збивања. У августу 1941. када су Валтер фон Браухич (начелник Вермахта) и Федор фон Бок предлагали напад на Москву, Хитлер је уместо овога наредио опкољавање и освајање Украјине, како би заузео украјинске житнице, индустрију и природне ресурсе. Неки историчари верују да је ова била погрешна одлука, којом је Хитлер пропустио прилику да победи у рату.

Хитлер је веровао да је током зиме 1941—1942. његово тврдоглаво одбијање да допусти немачким армијама да се повуку спасло Армијску групу Центар. Касније је рекао Ерхарду Милху,

Морао сам да будем непопустљив. Морао сам да кажем чак и мојим најближим генералима да се спакују, два генерала армије, на пример … Овој господи сам само могао да кажем, „Вратите се у Немачку што брже можете – али оставите армију под мојом командом. И армија остаје на фронту."

Успешна совјетска одбрана Москве навела је Хитлера да инсистира на одсудној одбрани територија, чак и када то није имало никаквог војног смисла и да отпушта генерале који су се повлачили без његове изричите дозволе. Официри који су показивали личну иницијативу замењени су са фанатичним Нацистима који су извршавали само његова наређења. Велики број заробљених немачких војника у другој половини рата, у бици код Стаљинграда, у Корсун-Черкаси џепу и на другим местима био је директна последица Хитлерових наређења. Многе дивизије остајале су опкољене у градовима тврђавама или су биле бесмислено жртвоване на неважним секторима фронта зато што Хитлер није дозвољавао повлачење и напуштање освојених територија.

Хитлерово некомпетентно командовање Немачком војском изазвало је фрустрацију код многих његовим фелдмаршала и генерала што је био и један од главних разлога за покушај државног удара 1944. године који је пропао 20. јула исте године и чији организатори и учесници су били осуђени на смрт. После неуспелог државног удара Хитлер је изгубио поверење у војску и у даљем току рата се у потпуности ослањао на СС и на проверене чланове Нацистичке партије. Ограничивши се само на СС и проверене нацисте, Хитлер је до краја рата именовао на кључне положаје у војсци гомилу неспособњаковића и улизица; очигледан пример овакве праксе било је именовање шефа СС Хајнриха Химлера за команданта Групе армија „Висла“ која је учествовала у одбрани Берлина 1945. године који је убрзо подлегао притиску и претрпео нервни слом само да би био замењен са способним немачким генералом Готардом Хајнрицијем.

Хитлерово управљање ратом имало је катастрофалне последице за Немачку армију која се борила до краја рата само захваљујући професионализму и истрајности својих официра и војника. Ипак, савезнички генерали који су читали дешифроване немачке војне депеше увек су били срећнији када је немачким јединицама које су се налазила на правцу њиховог напредовања командовао Хитлер. Ф. В Винтерботом је написао следеће за хитлерово наређење Герду фон Рундштету да настави напад на запад током Арденске офанзиве:

Из искуства смо знали да кад Хитлер одбије да слуша препоруке својих генерала, ствари крену лоше без изузетка.

Јосиф Стаљин је сносио највећу одговорност због совјетских неуспеха током прве две године рата.

У Великој чистки спроведеној по Стаљиновом наређењу у Црвеној армији тридесетих година двадесетог века, страдао је високи официрски кадар укључујући и заговорника модерног блицкрига Михаила Тухачевског. На кључна места у армији именовани су опортунисти као што је био Григориј Кулик, који се противио механизацији армије и производњи тенкова. Неповерење у војску довело је до стварања система „двоструког командовања“ у којем је сваки високи официр имао свог политичког комесара који је обавезно био члан Комунистичке партије СССР и који се старао да официр послушно спроводи наређења партије.

Након совјетске окупације источне Пољске, Балтичких држава и Бесарабије 1939-40. године. Стаљин је инсистирао да сваки педаљ окупиране територије буде под контролом војске; због тога су војне јединице са добро утврђених граничних положаја пребачене на запад, на нове границе Совјетског Савеза, на истуреним положајима који су били тешко одбрањиви. Претпостављало се да ће предстојећи рат бити вођен изван граница СССР због чега су слабо разрађивани војни планови за његову одбрану. Са порастом напетости између две земље, на пролеће 1941. године. Стаљин се свим силама трудио да не пружи повод Хитлеру за напад на СССР; због тога је одбио да дозволи да Црвена армија повиси степен борбене готовости када је уочено концентрисање немачких јединица на граници и када су учестали прелети немачких извиђачких авиона. Због овог Стаљиновог одбијања да прихвати стварну ситуацију Немци су успели да у првим данима агресије на СССР униште скоро целокупну руску авијацију која је још увек била распоређена на истуреним аеродромима у близини линије фронта.

Стаљиново инсистирање на сталним контранападнима без претходне припреме проузроковале су губитак скоро свих расположивих тенкова којима је Црвена армија располагала 1941. године на Источном фронту; многи тенкови су због лошег планирања и логистичке подршке једноставно остали без горива на путу за бојиште.

Георгија Жукова многи сматрају једним од најуспешнијих теренских команданата.

За разлику од Хитлера, Стаљин је био способан да учи на својим грешкама и знатно је усавршио своје умеће вођења рата. Врло брзо је схватио опасност коју са собом носи лоша припрема ратних операција због чега је инсистирао на успостављању компетентне команде и контроле над организацијом која је била поверена Ставки, коју су чинили Семјон Тимошенко, Георгиј Жуков и Климент Ворошилов.

У преломној фази рата, током јесени 1942. године. Стаљин је учинио велике уступке армији: поново је успостављена јединствена команда, враћене су еполете које су носили царистички официри који су се прикључили револуцији 1917. године и др. Елитне дивизије добиле су наслов „Гардијске“. Међутим, ови уступци били су уведени заједно са строгим правилима службе: Наредба бр. 277, издата 28. јула 1942. године претила је војним судом оним официрима који се повуку без наређења. Непослушни официри и војници били су прекомандовани у казнене батаљоне и чете, а оне који би покушали да побегну са фронта ликвидирао је НКВД-а на лицу места без претходног суђења.

Чим је постало јасно да ће Совјетски Савез победити у рату Стаљин се постарао да пропаганда стално потенцира његово војно вођство као пресудно за победу у рату; победнички совјетски генерали су гурнути у запећак и никада им није дозвољено да се баве политиком. После рата Црвена армија је претрпела још једну чистку: многи успешни официри су деградирани и распоређени на неважне функције (укључујући и Жукова, Малиновског и Коњева); неколицини је мучењем изнуђено признање за ковање завере због чега су послати у Гулаге. Никоме није дозвољено да угрози Стаљинов култ личности. Једини изузетак било је послератно именовање Жукова за министра одбране.

Окупација и репресије[уреди]

Припадник Einsatzgruppe D убија Јеврејина који клечи испред попуњене масовне гробнице у Виници, Украјина, 1942.

Немачка је током 1941. године освојила огромне територије које је требало умирити и на њима успоставити немачку управу. Неки совјетски грађани, углавном у републикама у којима Руси нису чинили већину становништва, дочекали су немачке освајаче као ослободиоце од стаљинистичке репресије. Међутим, није им требало много да схвате да су њихови нови господари скоро исто толико сурови као и њихови претходници. Нацистички оријентисани национални Белоруски, Украјински и Козачки ослободилачки покрети нису уливали поверење Хитлеру; неки од ових покрета прикључени су немачкој војсци док су други брутално угушени. Ни једна од окупираних територија није имала било какав облик самоуправе. Напротив, нацистичка идеологија планирала је да овај део Совјетског Савеза колонизује немачким становништвом, док би домаће становништво било ликвидирано, прогнано или претворено у робовску радну снагу.

Неке окупиране територије, као што је то био случај са Балтичким државама, постале су саставни део Велике Немачке; у другима су формирани Комесаријати који су имали задатак да извуку максималну корист са ових територија. У септембру 1941. год. Ерих Кох је именован за Комесара Украјине. У свом поздравном говору Кох је изнео суштину немачке политике према окупираним територијама: „Ја сам познат као крволочни пас.... Наш посао је да из Украјине исисамо сва добра којих се можемо дочепати.... Од вас очекујем највећу могућу суровост према локалном становништву."

Злочини према јеврејском становништву на окупираним територијама у Совјетском Савезу су почели одмах по њиховој окупацији. Поред СС Ајнзацгрупа које су окупљале и убијале Јевреје, Немци су охрабривали и локалне антисемите да се укључе у њихов систематски погром. У јулу 1941. год. СС група под командом генерала Ериха фон дем Бах-Зелевског започела је систематско убијање Јевреја, укључујући и масакр код Баби-Јара у којем је убијено 30.000 људи. До краја 1941. године преко 50.000 немачких војника било је ангажовано на ликвидацији Јевреја. Постепена индустријализација овог гнусног подухвата довела је до усвајања тзв. Коначног решења јеврејског питања и до покретања Операције Рајнхард у склопу које су формирани логори за истребљивање Јевреја: машинерија за холокауст. Током три године окупације убијено је између 1-2 милиона совјетских Јевреја. И друге етничке групе, укључујући Роме и Синте, такође су биле мета организованог истребљивања.

Масакр Јевреја и других етничких мањина био је само део смрти које је проузроковала нацистичка окупација. Много хиљада совјетских грађана је такође убијено, али је највише умрло од глади због немачких реквизиција за војску. Током повлачења кроз Украјину и Белорусију 1943-44. године немачки окупатори су дословно примењивали политику "спаљене земље". Немачка војска спалила је многе градове и села, уништила комплетну инфраструктуру и залихе хране и усеве што је за последицу имало смрт многих цивила који су умирали од глади или зиме. Укупан број цивила који су погинули или умрли током Другог светског рата у Совјетском Савезу креће се од 7 милиона (Енциклопедија Британика) до 17 милиона (Overy).

Нацистичка идеологија и суров третман локалног становништва и руских ратних заробљеника подстакла је стварање широког партизанског покрета отпора на окупираним територијама којима су се прикључили чак и антикомунисти и националисти. Партизански покрет на окупираним територијама, који је бројао и до неколико стотина хиљада војника (велики број његових припадника чинили су официри и војници Црвене армије који су током немачког блицкрига 1941. године остали иза немачке линије фронта), као и прилике које немачка војска није искористила, представљају један од главних фактора који су допринели поразу Вермахта на Истоку.

Индустријска производња[уреди]

Совјетска победа је у великој мери извојевана захваљујући способности совјетске индустрије да надмаши немачку, упркос великим губицима у људству и територијама. Стаљинови петогодишњи планови су почев од 1930. спровели процес индустријализације области око Урала и централне Азије. Возови који су током 1941. године довозили руске јединице на фронт, у повратку су вршили евакуацију на хиљаде фабрика из Белорусије и Украјине на сигурне области далеко од линије фронта.

Како су током 1943. године људске резерве биле на измаку, Црвена армија је у предстојећим великим офанзивама морала да се ослони на војну технику. Повећање производње војне индустрије постигнуто је на уштрб животног стандарда обичних грађана - повећање је углавном постигнуто применом принципа „тоталног рата“ под паролом „све за фронт“ - као и уз помоћ војне опреме која је у складу са Споразумом о зајму и најму допремана из САД и Уједињеног Краљевства.

Немачка индустрија није могла да се такмичи са Совјетском производњом (у 1943. године. Совјетски Савез је произвео 24.000 тенкова наспрам 13.000 немачких). Совјети су постепено усавршавали постојећу ратну технику, у исто време поједностављујући и убрзавајући процес производње што је знатно утицало на повећање продуктивности војне индустрије. У међувремену, немачка индустрија је била принуђена да развија нову, знатно усавршену војну технику као што су то били тенкови типа Пантер и противоклопни бацачи типа Панцерфауст чији је процес производње био прилично сложен и дуготрајан.

Жртве[уреди]

Источни фронт је јединствен у Другом светском рату по величини и жестини борби које су на њему вођене. Источни фронт је такође био најсмртоносније ратиште у Другом светском рату. Немачки војни губици на Источном фронту износили су преко 4 милиона војника, совјетски, између 7-8 милиона војника док је број цивилних жртава био око 14 милиона. Овако великом броју жртава допринео је геноцидни карактер убијања у Совјетском Савезу, која су обухватала не само смрти на бојном пољу већ и бројне злочине над цивилним становништвом, убијање ратних заробљеника обе стране, убијање заробљених партизана, масовна немачка неселективна употреба артиљерије и авијације као и бруталност са којом је Стаљин третирао претпостављене непријатеље његовог режима. Честе борбене операције, али највише примена политике „спаљене земље“ довела је до уништења великог броја насељених места као и залиха хране и усева у пољима што је проузроковало додатне патње и смрт цивилног становништва које је умирало од болести, глади и хладноће.

Према наводима генерала Романа Руденка током суђења у Нирнбергу, материјална штета у Совјетском Савезу, коју је нанела инвазија сила Осовине, процењује се на 679 милијарди рубаља. Ова штета се састоји у, између осталог, потпуном или делимичном уништењу 2.508 црквених објеката, 1.710 градова, 70.000 села и заселака, 31.850 индустријских постројења, 40.000 миља железничке пруге, 4.100 железничких станица, 40.000 болница, 84.000 школа, и 43.000 јавних библиотека. Седам милиона коња и 17 милиона оваца и коза је заклано или одвезено[3]

Види још[уреди]

Орден Отаџбинског рата
Овај чланак је део чланака о Великом отаџбинском рату.

Напомене[уреди]

  1. ^ Делимичну помоћ Совјетском Савезу су пружиле Сједињене Државе и Уједињено Краљевство.
  2. ^ Немачки савезници су пружили Немачкој помоћ у виду значајног броја трупа и материјала на фронту. Такође, Немачка је регрутовала многе стране регруте, на пример у Руску ослободилачку армију.
  3. ^ Њујорк тајмс, 9. фебруар 1946, Volume 95, Number 32158.

Литература[уреди]

  • Antony Beevor, & Artemis Cooper, Stalingrad, Viking, 1998.
  • Antony Beevor, Berlin: The Downfall 1945, Penguin, 2002.
  • John Erickson, The Road to Stalingrad, Harper & Row, 1975.
  • John Erickson, The Road to Berlin, Harper & Row, 1982.
  • John Erickson and David Dilks, Barbarossa, the Axis and the Allies, Edinburgh University Press, 1994.
  • David Glantz and Jonathan House, When Titans Clashed: How the Red Army stopped Hitler, University Press of Kansas, 1995.
  • Heinz Guderian, Panzer Leader, Da Capo Press, New York, 2001.
  • Basil Liddell Hart, History of the Second World War, Cassel & Co; Pan Books, 1973.
  • Rudiger OvermansDeutsche militarische Verluste im Zweiten Weltkrieg
  • Richard Overy, Russia's War: A History of the Soviet Effort: 1941–1945, Penguin, 1997.
  • Albert Seaton, The Russo-German War 1941–45, Praeger, 1971.
  • F. W. Winterbotham, The Ultra Secret, Orion, 1974.

Спољашње везе[уреди]