Источни фронт у Првом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије
Источни фронт
Део Првог светског рата
Eastern Front (World War I).jpg
Време: 17. август 1914. – 3. март 1918.
Локација: источна и Централна Европа
Резултат: Победа централних сила
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Немачког царства Немачко царство
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Ottoman flag Османско царство
Бугарска Краљевина Бугарска
Застава Русије Руска Империја
Румунија Краљевина Румунија

Русија Руска република

Flag of the Russian SFSR Руска СФСР
Заповедници
Немачко царство Паул фон Хинденбург
Немачко царство Ерих Лудендорф
Немачко царство Леополд Баварски
Немачко царство Макс Хофман
Аустроугарска Конрад фон Хетцендорф
Бугарска Никола Жеков
Бугарска Стефан Тошев
Руска Империја Цар Николај II
Руска Империја Николај Николајевич Романов
Румунија Константин Презан
Русија Алексеј Брусилов
Русија Лавр Корнилов
Русија Александар Керенски

Flag of the Russian SFSR Лав Троцки
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
{{{јачина1}}} {{{јачина2}}}
Губици
{{{губици1}}} {{{губици2}}}
{{{подаци}}}

Источни фронт је био ратиште током Првог светског рата у централној и пре свега источној Европи. Термин је настао као контраст на Западни фронт у Првом светском рату. Упркос томе што су географски били одвојени, догађања су на оба ратишта су била повезана. У Русији је рат називан Други отаџбински рат.[1]

Ратиште[уреди]

Фронт на истоку је био дужи него на западу. Ратиште је било ограничено Балтичним морем на западу и Минском на истоку, Санкт Петербургом на северу и Црним морем на југу. Дужина је била већа од 1600 километара. Ово је имало значајне ефекте на начин ратовања. Док се на западу водио рововски рат, линија фронта на истоку се много више и лакше мењала тако да до ровови нису могли да се развију. Услед дужине фронта, густина војника на линији је била релативно мала па је било релативно лако да се фронт пробије.

1914[уреди]

Источни фронт 1914. године
Источни фронт
СталупоненГумбиненТаненберг1. ЛавовКрасникМазурска језера IПшемислВислаЛођБолимовМазурска језера IIГорлице-ТарновВаршавајезеро НарочБрусиловљева офанзиваОфанзива Керенског

Избијањем рата, цар Николај именовао је свог рођака, великог војводу Николаја као команданта Руске царске војске. Мобилизацијом, Руска армија је попунила 115 пешадијских и 38 коњичких дивизија са скоро 7900 артиљериских оруђа. Дивизија су постављене на следећи начин: 32 пешадијске и 10,5 коњичких дивизија наспрам Немачке, 46 пешадијских и 18,5 коњичких према Аустроугарској, 19,5 пешадијских и 5,5 коњичких дивизија за одбрану Балтика и Црног мора, а 17 пешадијских и 3,5 коњичке требало је да се транспортују из Сибира и Туркестана.

Рат на истоку започе је руском инвазијом Источне Прусија и Аустроугарске провиније Галиције. Први покушаји су се брзо претворили у пораз у бици код Таненберга у августу 1914. године. Друга експедиција на Галицију је била много успешнија тако да је Русија држала целу Галицију до краја 1914. године. Под командом Николаја Иванова и Алексеја Брусилова, Руси су добили битку у Галицији у септембру и започели су опсаду Пшемисла, следеће тврђаве на путу према Кракову.

Почетни руски успех у 1914. на Аустро-руској граници је био разлог за забринутост централних сила и пребацивање значајнијих немачких снага на исток како би се притисак на Аустоугарску војску смањио. Створена је 11. немачка армија, а до краја 1914. главни фокус ратних дејстава је са руске Пољске пребачен западно на реку Вислу. У октобру је уследила битка на реци Висли а у новембру битка код Лођа којом су Немци мало узнапредовали, али су успели да задрже Русе на сигурној дистанци.

1915[уреди]

У 1915. години немачка команда одлучила је да уради много више на источном фронту, и према томе су пребацили значајне војне снаге тамо. Да би елеминисали руску претњу, централне силе су започеле кампању 1915. године са успехом у Горлице-Тарнов офанзиви у Галицији у мају 1915. године. Након Друге битке на Мазурским језерима, немачке у аустроугарске снаге наступале су под заједничком командом. Офанзива се ускоро претворила у велико напредовање и стратешко предавање руских армија. Разлози за неуспех руске армије налазио се у недостатку војне опреме, углавном артиљерије и муниције. У 1916. години руска војна индустија је повећала производњу што је поправило снабдевање.

Источни фронт 1917. године

Средином 1915. Руси су били одбачени из руске Пољске и одгурнути више стотина километара од границе са Централним силама, чиме је отклоњена претња по Немачку и Аустроугарску. Крајем 1915. године немачко-аустроугарско напредовање је било заустављено на линији Рига-Јекабпилс-Двинск-Барановичи-Пинск-Дубно-Тернопил. Ова линија није доживела веће промене до колапса Русије 1917. године.

1916[уреди]

До јуна 1916. године било је 140 руских наспрам 105 аустро-немачких пешадијских дивизија и 40 руских наспрам 22 аустро-немачке коњичке дивизије. Мобилизација индустрије и повећање увоза омогућавало је руској армији да крене у офанзиву. Велика офанзива на југозападном фронту под командом генерала Алексеја Брусилова (Брусиловљева офанзива) започела је у јуну. Напад, на фронту који је држала аустроугарска војска, је започео спектакуларним успехом. Руска војска напредовала је 70 километара, заробивши неколико стотина хиљада заробљеника и неколико стотина артиљеријских оруђа. Међутим, долазак појачања са запада, пораз Румуније, неуспех савезника на западном фронтум довело је до прекида у руском напредовању у септембру.

Дана 14. августа 1916, Румунија је ушла у рат на страни савезника и имала је успешну офанзиву до септембра 1916. Након што су почели да трпе велике губитке од немачко-аустроугарско-бугарско-отоманских снага, слабо наоружана румунска армија без значајни подршке савезника није успела да одржи линије фронта које су се убрзо распале, а Румунија је брзо била заузета.

1917-1918[уреди]

Територија коју је Русија изгубила Брест-Литовским споразумом

У 1917, руска економија је доживела колапс под ратним притиском. Док је ратни материјал био побољшан, недостатак хране у великим градовима довео је до грађанских немира, који су довели до абдикације Цара и Фебруарске револуције. Велики ратни губици су такође довели до пада морала, који је дао погућност бољшевичким агитаторима и новој либералној политици Руске привремене владе према армијама (аболиција смртне пресуде и организовање војних комитета). Последња офанзива коју је спровела руска војска је била кратка и неуспешна Офанзива Керенског у јулу 1917. године.

Високи немачки официри у Риги након пада, 3. септембар 1917.

Дана 29. новембра 1917. године, комунистички Бољшевици преузели су власт под вођством Владимира Лењина. Лењинова нова бољшевичка влада покушала је да оконча рат али су Немци тражили огромну надохнаду. Коначно, у марту 1918. године, споразумом у Брест-Литовску источни фронт више није био ратна зона. Постигнутим миром, бољшевици су моглу да се окрену грађанском рату у циљу преузимања потпуне власти, што је омогућило настајање Финске, Естоније, Литваније, Летоније и Украјине.

Немци су сада имали могућност да пребаце велики број дивизија на запад и покрену офанзиву у Француској 1918. године. Међутим, долазак америчке војске у Европу омогућио је савезницима да задрже продирање Немачке. И после колапса Русије, око милион немачких војника остало је на источном фронту до краја рата. На крају, Немачка и Аустроугарска изгубиле су новозаузете територије након капитулације крајем 1918. године.

Жртве[уреди]

Број руских жртава у Првом светском рату је веома тешко да се одреде услед непостојања квалитетне статистике. Неки руски извори говоре о 775.400 страдалих у борбама, а новије процене говоре о 900.000 страдалих и 400.000 умрлих услед рана. Ово је отприлике једнако броју жртава које су претрпеле Француска и Аусроугарска или за око трећину мање од броја немачких жртава.

Када се Русија повукла из рата, око 3,9 милиона руских војника налазило се у заробљеништву. Ово је далеко више од свих осталих војски у Првом светском рату. Само је Аустроугарска, са 2,2 милиона била релативно близу.

Референце[уреди]

  1. ^ Moore, Colleen M. "Demonstrations and Lamentations: Urban and Rural Responses to War in Russia in 1914." In The Historian, Vol. 71, No. 3 (Fall 2009), pg. 563.

Литература[уреди]

  • Cornish, Nik (2006). The Russian Army and the First World War. Stroud: Tempus. ISBN 1-86227-288-3. 
  • Stone, Norman (2004). Eastern Front 1914–1917. Penguin Global. ISBN 0-14-026725-5.
  • Russia U.S.S.R. : a complete handbook. New York: W.F. Payson, 1933. Section on armed forces by A. Zaitsov.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Источни фронт у Првом светском рату