Источноевропска низија

С Википедије, слободне енциклопедије

Карта Европе - источна „зелена“ половина представља Источноевропску низију
Москва, највећи град низије
Валдајско побрђе, највиши део Источноевропске низије

Источноевропска низија, некада позната и као Руска равница,[1] предоминантно међу руским научницима,[2] или историјски Сарматска низија),[3] је велика равничарска област која се протежне источно од Северноцентралне европске равнице,[4] и састоји се од неколико платоа који се простиру отприлике од око 25 степени лонгитуде на истоку. Она обухвата најзападнију Волинијско-подолску узвишицу, Централну руску узвишицу и на источној граници обухвата Волгину узвишицу. Равница обухвата и низ главних речних сливова, као што су Дњепски слив, Ока-Донска равница и слив Волге. Уз најјужнију границу источноевропске равнице налазе се Кавкаски и Кримски планински ланци.[4] Заједно са Северноевропском равницом (која покрива већи део северозападне Француске, Холандије, Немачке до североисточне Пољске) и обухвата Балтичке земље (Естонију, Летонију и Литванију), Молдавију, југоисточну Румунију и њену најјужнију експанзију, Подунавску равницу [en] у северној Бугарској. То чини Европску равницу, највећим безпланинским делом европског пејзажа.[5]

Приближни опсег Источноевропске низије[6]

Источна европска низија покрива потпуно или већи део Балтичких држава,[1] Белорусију, Украјину, Молдавију, Румунију и европски део Русије. Равница се простире на око 4.000.000 km2 (2.000.000 sq mi) и у просеку је на око 170 m (560 ft) надморске висине. Највиша тачка равнице, која се налази у Валдајском побрђу,[7] лежи на 346,9 m (1.138,1 ft).[8][9][10]

Природне одлике[уреди | уреди извор]

Рељеф[уреди | уреди извор]

Источноевропска низија представља пространо равничарско подручје са махом јасним границама. Простире се од Балтичког мора и Висле на западу, до реке Урал и планине Урал на истоку. Равница је са југа ограничена Црним морем и Кавказом, док је са севера ограничавају Баренцово море и Северни ледени океан. Надморска висина Европске низије се креће махом у опсегу 0-200 м, а у неким деловима она је и депресија (приобаље Каспијског језера). У средишњем делу издиже се једино побрђе - (Валдајско побрђе), висине 346,9 метара. То је и највиша тачка низије (кота Макушка Валдаја).[11][12]

Клима[уреди | уреди извор]

Источноевропска низија се налази у хладнијем климату, од умереноконтиненталне климе у црноморском приморју до до поларне климе на крајњем североистоку (северни Урал). Већи део низије је у области оштрије континенталне климе. Од запада ка истоку опада количина падавина, а расту разлике у годишњим температурама. Југоисточни део има одлике степске климе.

Воде[уреди | уреди извор]

Кроз Источноевропску низију протиче низ важних европских река. У Балтичко море се уливају Њемен, Западна Двина и Нева, у Северни ледени океан Северна Двина и Печора, у Црно море Дњестар, Дњепар, Дон, док се Волга и Урал (граница) уливају у Каспијско језеро. Волга, као највећа европска река, има низ великих притока, попут Каме или Оке.

Језера у Источноевропској су честа у северној половини, сва ледничког порекла.. Ту су положена и највећа европска језера Ладога и Оњега (северозападна граница). Готово сва језера су ледничког порекла. На великим рекама постоји низ вештачких језера, која спадају међу најпростанија такве врсте у свету.

Биљни и животињски свет[уреди | уреди извор]

Јужни део Источноевропске низије је некада био степа, док је данас махом под обрадивим земљиштем и позната је житница (подручје украјинског и руског чернозема). Средишњи део је некада био икључиво под бујним листопадним шумама, које су данас добрим делом искрчене. У северном делу Русије и у Финској очуване су четинарске шуме. У југоисточном углу низије јављају се и трагови пустиња.

Унутрашња подела[уреди | уреди извор]

Река Дњепар у Кијеву
Волга, највећа река низије, али и целе Европе

ОВа велика равница је подељена више мањих области, од којих су најпознатије:

Политичка подела[уреди | уреди извор]

Становништво[уреди | уреди извор]

Рига, смештена на месту где Источноевропска низија дотиче Балтик

Источноевропска низија, мада ређе насељена него остатак Европе, даје значајан део европског становништва. Претежни су источнословенски и балтички народи. Становништво је гушће насељено на југу (и преко 100 ст./км²), док је на северу ретко насељено (мање од 10 ст./км²). Најгушће су насељене области око великих градова (Москва, Санкт Петербург, Кијев, Минск, Доњецка област).

Насеља и агломерације[уреди | уреди извор]

Источноевропска низија је позната по низу великих градова. Ту је смештен низ великих градова од значаја не само за континент, него и на нивоу света. Посебно треба да се истакне: Москва, Санкт Петербург, Кијев, Минск, Харков, Хелсинки, Рига, Одеса, Ростов на Дону, Вилњус, Талин, Нижњи Новгород, Казањ, Самара, Кишињев. Од агломерација потребно истаћи Доњецку област.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б European Plain на сајту Енциклопедија Британика "Extending from eastern Poland to the Urals, the East European Plain encompasses all of the Baltic states and Belarus, nearly all of Ukraine, and much of the European portion of Russia and reaches north into Finland." — Britannica.
  2. ^ Vladimir Klimenko; Olga Solomina, Moscow (2009). „Introduction: Climate of the East European Plain”. The Polish Climate in the European Context: An Historical Overview. Springer. стр. 71. ISBN 9048131677. Приступљено 17. 5. 2014. „'From introductory Notes to article: V. Klimenko, Moscow Power Engineering Institute, Moscow, Russian Federation; Moscow, Russia; & O. Solomina, Institute of Geography Russian Academy of Sciences, Moscow, Russia.” 
  3. ^ Podwysocki, Melvin H.; Earle, Janet L., ур. (1979). Proceedings of the Second International Conference on Basement Tectonics. Basement Tectonics Committee. стр. 379. 
  4. ^ а б John F. Hoffecker (2002). Desolate Landscapes: Ice-Age Settlement in Eastern Europe. Rutgers University Press. стр. 15—21. ISBN 0813529921. Приступљено 17. 5. 2014. 
  5. ^ Marshall Cavendish (2010). World and Its Peoples. Volume 8 of Estonia, Latvia, Lithuania, and Poland. стр. 1014. ISBN 0761478965. Приступљено 17. 5. 2014. 
  6. ^ Bolesław Augustowski Wielkie regiony naturalne Europy w: Antoni Wrzosek (red.) Geografia Powszechna. Tom III. Europa (bez ZSRR), Państwowe Wydawnictwo Naukowe, Warszawa 1965
  7. ^ Валдайский национальный парк (на језику: руски). Особо охраняемые природные территории России. Приступљено 11. 2. 2012. 
  8. ^ „Вышневолоцкий район”. Архивирано из оригинала 2007-10-13. г. Приступљено 2008-05-08. 
  9. ^ „Тверская Жизнь - Архив”. Архивирано из оригинала 2008-01-29. г. Приступљено 2008-05-08. 
  10. ^ Русская Венеция - Offline
  11. ^ „Чудеса России: Макушка Валдая”. // ruschudo.ru. Архивирано из оригинала 2011-09-26. г. Приступљено 2011-08-02. 
  12. ^ „Лесные дороги к высшей точке Валдайской возвышенности”. Архивирано из оригинала 2016-01-24. г. 
  13. ^ „Central Russian Upland”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2013-01-17. 
  14. ^ „Жмакин Е. Я., Жмакина Н. В. Барятинско-Сухиничская равнина — это Среднерусская или Смоленско-Московская возвышенность? / / Природа и история Поугорья. Выпуск 4. Калуга: ИЦ «Постскриптум» — 2006 °C. 36-40.”. Архивирано из оригинала 2013-12-03. г. Приступљено 2013-11-29. 
  15. ^ Самая высокая точка Среднерусской возвышенности географически располагается в селе Раево Тёпло-Огарёвского района Тульской области (согласно статьям: „Тёпло-Огаревский район”. Информационно-аналитический портал Тульской области «71 регион». Архивирано из оригинала 2011-09-01. г. Приступљено 2010-01-07.  и „На макушке земли русской не найти живой души”. Агентство Национальных Новостей. 2019-10-06. Архивирано из оригинала 2011-08-26. г. Приступљено 2010-01-07. )

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Источноевропска низија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Источноевропска_низија&oldid=27680041”